MALI BOLSKI RAZGOVORI

144

POLITIČKI DOGOVORI

piše: Vinko Brešković

- Moj Duje, šta ti govoriš na onaj Plenkijev prijedlog o biranju sudaca? Lipo je on to zamislia, je li?

- Pa je, lipo je reka. Ajmo se dogovorit izabrat predsjednika Vrhovnog suda i tri suca Ustavnog suda zajedno. To se ionako uvik radi po dogovoru. Normalno je da od tri suca Ustavnog suda, dva predloži većina, jednoga oporba. To je volja naroda, tako su pokazali izbori, je li tako? A predsjednika suda će prihvatit i većina, iako ga predlaže Predsjednik države, a on je skloniji oporbi. Tako ispada da svaka strana da po dva kandidata. Plenki se sitia fantastično, a šta ti misliš o tome?

- Duje, čekaj malo, te dvi stvari nemaju veze jedna s drugom. Predsjednik Vrhovnog suda ima proceduru biranja, oli si zaboravia? Ljudi se javljaju na natječaj, a onda mora dat mišljenje Vrhovni sud o svakom kandidatu, onda saborski odbor mora dat svoje mišljenje. Posli toga predsjednik države predloži jednoga koji je zadovoljija ove dvi instance i šalje ga Saboru na usvajanje. Tu je dovoljna većina glasača da prođe kandidat kojega je predložia Milanović. To znači da većina i bez oporbe može usvojit predsjednikov prijedlog, tu im ona ne triba, je li tako? A suce Ustavnog suca ne predlaže predsjednik, nego se posli mišljenja saborskog odbora bira sa dvotrećinskom većinom glasova u Saboru. E tu većina ne može bez oporbe, jer nemaju dovoljni broj glasova. To su Duje dvi različite stvari. Osim toga, sud je nezavisan od vlasti, oni ne bi smili biti bliski ni sa jednom strankom. A po ovome šta je Plenki reka, to znači da će oni dat svoja dva suca koja su im bliska, a oporba jednoga koji je njima blizak. To isto tako znači da je Ustavni sud politički ovisan o strankama, a to je kontra Ustavu. Duje, to je pokvarena igra, to tako ne može.

- A kako su se dosad birali suci Ustavnog suda? Pa jebate, birali su nesposobne i blentave ljude u taj sud i to samo zato šta su pripadali jednima ili drugima, zar nije tako? Siti se samo one Ingrid Antičević.

- To imaš prav. Ali ja mislim da je dosta toga. Moraju izabrat sposobne i neovisne suce, a ne birat podobne i politički bliske jednima ili drugima. Ako se dosad radilo pogrešno, pa mogli bi prestat sa tim pizdarijama. Pogotovu ako je istina da se javilo više ljudi nego šta im triba, da tamo ima puno pametnih i sposobnih ljudi. Pa neka izaberu najpametnije, a ne najpodobnije. A za Vrhovni sud neka izaberu po dogovoru s predsjednikom države, za to Plenkiju ne triba oporba, to može sam jer ima većinu. Šta i on zajebava?

- Sad si ujedanput posta legalist. Sad bi ti bira po sposobnosti a ne po podobnosti. Ma bogati? Otkud to sad ujedanput da ste vi ljevičari postali legalisti?

- Nije to pitanje legalista, nego zdrave pameti moj Duje. Sad Plenki govori, da se sad vidi ko hoće izabrat suce Ustavnog suda, a ko je taj ko sabotira biranje. Pa on je okrenia pilu naopako. On za sebe govori da je veliki legalist, sićaš se kako je pljuva po predsjedniku kad je ovaj reka da predlaže ženu koja se javila na natječaj, ali koju još nije bia njemu predložia ni Vrhovni sud ni saborski odbor. Možda je ima prav, jer protokol je protokol, ali zašto se sad ne drži protokola, nego hoće birat u paketu? E, ja ću ti reć. Zato šta zna da mu neće izabrat  one koje bi on tia. Moj Duje to je jedini razlog, zato ovo sve čini kako bi mu prošli ljudi koje je on izabra. Ne znam koji su to, ali virujen da ćemo čut brzo.

- Dobro Bepo, a kako misliš da će se dogovorit o najpametnijim i najsposobnijim ljudima, kad se ne mogu dogovorit oko ničega. Ista ti je stvar dogovora sa predsjednikom države. Pa oni se šest godina ne mogu dogovorit oko ambasadora, a da će se dogovorit oko suca Vrhovnog suda. Nema šanse! Ja ne znam kako ti to misliš, ali po meni je ovo jedini način da se izaberu, vidićeš da nikad inače neće izabrat.

- Možda si u pravu Duje. Da sam ja u Saboru, ja bi prihvatia Plenkijev prijedlog, ali pod jednim još dodatnim uvjetom. Prihvatia bi njegova dva suca ma koji bili da bili, prihvatia bi i predsjednikov prijedlog za predsjednika Vrhovnog suda, ali bi tražia da ove godine Hajduk mora bit prvak!

- Kakve veze ima sada Hajduk sa ovim?

- Ako ima veze Vrhovni sud sa Ustavnim sudom, onda i te kako ima Hajduk veze sa svim ovim. Ako misliš da se to ne može povezat, Duje, zajeba si se. Sve se može ako se hoće, jer ionako ispada, da je sve u našoj državi postavljeno po političkom dogovoru.

(objavljeno 16. 01. 2026.)

.

143

STARA GODINA

piše: Vinko Brešković

- Bepo, jesi li sretan šta je prošla ova godina. Uvik si se nešto žalia na nju, mora bit da si sada sritan, je li?
- Baš jesam. Samo da je prošla. Želim je zaboravit šta prije.
- Ma meni nije jasno, zašto ti je ova prošla bila teška? Dobro, bia si nešto bolestan, ima si i operaciju, ali kako je sve dobro prošlo, šta ti je drugo toliko smetalo?
- Duje, ja ne znam di ti živeš? Pa ovo je bila najgora godina još od rata. U ratu smo prošl kalvariju, ali bogami, nije ova godina bila ništa manje napeta. Ajde siti se kako je počela. Prvo smo izabrali predsjednika države s kojim nismo baš zadovoljni, a onda su došli lokalni izbori u
kojima smo se još više razočarali. A posli toga je sve krenulo naopako. Onaj Thompsonov koncert je pokrenia nešto u Hrvatskoj šta je sve poremetilo. Krenule su razne zabrane, razna otkazivanja, počeli su vikat ustaške pozdrave i po Saboru, a nitko nije nikoga kaznia. Da ti ne govorim o turističkoj sezoni koja je bila loša, da ne govorim o inflaciji koja i danas divlja. Duje, jebate, sve je naopako. Svi su u zemlji dobili veće plaće, ali je inflacija pojela pola toga. Imaš penzionera koji su gladni, a kojima država daje povišicu od par eura. Onda im na kraju godine da dvistotinjak eura i misli da je učinila puno, a učinila je ništa. Zamisli šta je značilo sto euri prije par godina, a šta znači danas. Danas ne možeš otić u butigu a da ne potrošiš sto euri. Znam da ima ljudi kojima to ništa ne znači, ali zamisli one bidne koji imaju penziju od petsto euri, kako oni mogu proživit cili misec. Sve je poskupilo, a penzije su se digle za maksimalno desetak euri. Pogledaj po svitu šta se događa, pa to je za popizdit. Rat u Ukrajini ne samo da nije završia, nego priti da se proširi na cilu Europu. Oni bidni Palestinci su najebali, a mi se veselimo da je tamo Trump zaustavia rat. Ma šta je zaustavia? I danas tamo ginu ljudi svaki dan, a da ne govorim da se Židovi šire na njihov teritorij bez problema, da ih nitko ne može fermat. Trump ih gura u to i govori da oni imaju prava, čak im daje oružje da mogu nastavit sa ratom. Duje, sve je naopako. Sad se možemo samo nadat da će ova nova godina bit makar malo bolja, jer ako bude gora, onda to znači da je počea veliki rat. Jedino se možemo nadat da se to neće dogodit, ali samo nadat.
- Kad te ovako slušam, ti si stvarno kontra svega. Nisi ni jednom riči pomenia šta je sve bilo dobro, samo govoriš o onome šta tebe muči. Slušaj malo Plenkija pa ćeš ćut šta,je sve napravia. Diga je plaće svima preko trideset posto, zaustavia cine preko sto proizvodih, poboljša je rejting Hrvatske na najbolju razinu koju smo ikad imali. Ja ne znam vidiš li ti koliko u stvari ljudi imaju više love nego prije. A kad si spomenia turističku sezonu, ja ne znam šta
bi ti htia. Pa ova godina je srušila sve rekorde po prihodima, bila je najbolja sezona. A lipo smo rekli da je kod nas u Bolu najviše došlo Hrvata, da su dolazili puno više od svih ostalih. A šta ti to znači? Moj Bepo, to znači da svi Hrvati imaju više love, da mogu doć u Bol, u misto
koje je jedno od najskupljih u Hrvatskoj. Potrošnja je puno veća nego ikad, a to znači da mi u stvari imamo više love za trošit, zar nije tako?
- Da, imaš prav Duje. Potrošnja je puno veća, ali ne zato šta mi imamo više love, nego zato šta je sve skuplje. Državi odgovara da je inflacija sve veća, jer zarađuju na porezu više. Baš ih briga ima li onih koji to ne mogu platit. Jesi li vidia po Bolu penzionere koji su došli u hotel na
ljetovanje? Nema ih moj Duje. Tu su samo oni koji imaju vikendice od prije, samo takvi penzioneri dolaze. A znaš li kad su sagradili te vikendice? Promisli malo kad je to građeno, koliko je takvih vikendica ugrađeno u zadnjih desetak godina? Moj Duje, u zadnje vrime su gradili apartmane oni tajkuni koji su prali lovu, a sad zarađuju na turizmu i smiju se nama Boljanima šta smo im prodali zemlju. Oni svi misle za nas da smo budale, a je li tako? Koliko je Boljana ugradilo apartmane u zadnjih desetak godina? Malo, ili ništa moj Duje. Sve su to gradili ljudi koji su imali novac donesen iz Zagreba, iz Njemačke, iz nekih drugih mista. Ja ne znam koliko je Boljana ugradilo kuću za sebe i za svoju fameju? Ja mislim jako malo. Nisam siguran da će nova bit bolja, ali Duje, ne može bit gora, govorim ti. E zato se veselim da je ova prošla.
- Vidiš, meni je ova stara bila super, meni je žal šta je završila. Ja bih volia da traje još puno, ali kako ne može, onda se nadam da će ova sljedeća bit ka i ova. Samo neka se ništa ne promini, osim par stvari koje bi ja rado minja.
- A koje bi ti to stvari minja?
- Pa ja bih volia da se maknu s vlasti ovi ultra ljevičarski sektaši u Zagrebu. Oni truju ovi naš narod, a evo mi se čini da su i tebe zatrovali. Kad njih ne bi bilo, i ti bi drugačije govoria. Pa jesi li svjestan da su i oni zabranitelji? Pa oni su zabranili koncert najpopularnijem pjevaču u Hrvatskoj. Zato ih triba maknut s vlasti, to su stvarno sektaši.
- Bravo Duje! Imaš ti prav, triba pustit Thompsona da svira kad i di hoće. Triba ga pustit da govori šta hoće, jer sve šta reće sve je toliko pametno da se ja naježim. Ali on više nije samo najpopularniji pjevač, on je sad i najpopularniji političar. Ja mislim da je prešiša i Plenkija,
šta ti misliš?
- Ne diraj se u njega, njega ne može nitko prešišat, ne može ni Thompson. Šta misliš da bi ja navija za Thompsona u tom slučaju? Drag mi je, ali on je samo pjevač, nije on političar.
- Zajeba si se Duje, on je pravi političar. Valjda si sluša njegov govor na zadnjem koncertu. Pa lipo je pozva sve da glasuju protiv sektaša, da njih triba maknut s vlasti. To si i ti reka, je li tako? Znači da si počea slijedit njega, da si zaboravia na svoga dragoga Plenkija, jer se on ogradia od tog govora. Ti si Duje preša u Thompsonovce, preša si u tu sektu. Jer je to, moj Duje, jedina prava sekta u Hrvatskoj, ako ne računamo klečavce.

(objavljeno 02. 01. 2026.)

142

GRIPA I SVE OSTALO

piše: Vinko Brešković

- Jesi li vidia Bepo, šta nam je ove godine učinila ova gripa. Jebate, sedam dana sam kašlja ka kreten, slinia, sve me je bolilo. Skoro me je ubila.

- A Duje, kad ja govorim, ajde se cijepit, onda me zajebavaš da se ja volim bost protiv svega, da ni ne znam šta mi daju, da sve poslušam i uzimam zdravo za gotovo. Vidiš ja nisam dobia gripu, a znam da je pola mista bolesno. Duje, pamet u glavu i sljedeće godine se cijepit, to ti je pametnije nego slušat one antivaksere.

- Pa ima ljudi koji su se cijepili i dobili gripu. Nije ti to nikakva garancija, šta sereš?

- Da, da ima, ali Duje, oni su malo slinili i ništa više. Nisu imali nikakvih ozbiljnih simptoma. Da ti ne govorim da sve to kod cijepljenih prođe u par dana, a reci mi koliko si ti bia bolestan? Eto, punih deset dana nisi dolazia vanka na kavu, je li tako? E, pa ti sad vidi oćeš li se cijepit ili ne.

- Ka da sam nešto ozbiljno propustia šta nisam izlazia na kavu. Nisam te mora gledat deset dan, jako strašno, je li?

- Ma nisam ja važan, ali si svašta propustia šta se događa po mistu. Eto, recimo, nisi vidia koliko se toga izgradilo dok si bia bolestan. Jebate, nikad se ovoliko nije gradilo po mistu. Kopa se kanal za odvodne vode, gradi se lučica, renovira se kino, gradi se Dom umirovljenika, sad će druga faza groblja. Uvik si pljuva da se ništa ne radi, a šta sad govoriš? Nećeš moć za koju godinu pripoznat Bol.

- Je, ma nećeš vidit ni one nagrade u turizmu koje smo prije dobijali, a sad ih drugi dobijaju. Kako to da mi više nismo među prvima ka šta smo uvik bili?

- Slušaj, ja ne znam zašto mi ne dobijamo nagrade, ali svake godine je kod nas sve više turista, svake godine obaramo rekorde, bar nam tako govore ovi iz turističke zajednice. Šta će nam onda nagrade, važno je da mi imamo svake godine sve više gostiju, a kad budu gotovi svi ovi radovi, vidićeš onda koliko će se još povećat broj.

- Je, je hoće, naročito kad bude gotovo groblje.

- Duje, samo ti zajebavaj, ali ti si taj koji žive od turizma, ne ja. Koliko si više ima gostiju ove godine, reci mi? Je li ti bilo povećanje barem dvadeset posto?

- Bepo, nije mi se povećalo ništa. Nisam ima više gostiju nego lani, ali recimo da sam zaradia nešto malo više nego lani i to zato šta sam diga cine. Ali zato je bilo posla oko njih puno više, jer dolaze na kraće, dolaze na po jedan dva dana. A iza svakega moraš oprat lancune, oprat cili apartman, isto ka da je bia dvadeset dana unutra. A da ti ne govorim, da nisam ove godine ima nijednoga stranca, sve su bili Hrvati.

- Pa šta? I oni plaćaju tu tvoju visoku cinu. Vidiš, nama Hrvatima su te cine prihvatljive, a svima po Europi su velike. Jebate, ima pravo Plenki. Nismo mi toliko siromašni ka šta se govori, pa mi smo bogatiji od Nijemaca. Ako je njima skupo, a nama nije, šta ti to govori? Ali pustimo mi tu veliku politiku. Znaš, iša sam napunit goriva jučer i izgubia više od ure vrimena da bi doša do pumpe. Čeka sam na semaforu gore, a onda kad mi se upalilo zeleno, ja krenem a iza mene još desetak auti. Nisam doša ni na pol puta, kad odozdola ide autobus. I šta sad. Niti se on može vratit jer iza njega je isto tako krenulo puno auti, a ne mogu ni ja jer ih ima iza mene koliko hoćeš. Izađemo mi iz auta i obojica govorimo da smo krenuli kad nam se upalilo zeleno. Nisam se htia svađat sa šoferom, ali znam da me laže. Ajde, govorim mu ja, nema smisla se svađat, ajmo riješit problem. A on mi govori, pa najbolje je da se vi vratite, jer nije lako vraćat autobus pun putnika. A da ti ne govorim, da je odmah pored nas kanal dubok dva tri metra bez ograde. Ako upadneš, možeš izgubit glavu. Viruj mi dok sam ja nagovoria ovih desetak iza mene da se jedan po jedan vrate u rikverc, dok nisu oni odozdola prošli, pa ja opet iša na zeleno, ali sa velikim strahom, prošlo je uru vrimena. Posla sam k vragu i auto i benzin. Da sam moga odustat, najradije bih to učinia. A zamisli ako to ne bude sve gotovo do sezone, kako će tek onda izgledat kad ima sto puti više auta po mistu. Nego ja mislim da je sve ovo šta nam se događalo do sada, a možda će bit i dalje, za sve kriv rat u Ukrajini. Radi njega Nijemci ne dolaze, on nas je spizdia. Duje šta ti misliš o Ukrajini?

- Ma jebala te Ukrajina. Ja sad mislim kako ću doć do pumpe a da izbjegnem ti semafor, a on mene pita za Ukrajinu. Ostavi me se toga Bepo. Vidiš da je bolje bilo bit bolestan i ležat doma, nego slušat ove tvoje pizdarije.

(objavljeno 19. 12. 2025.)

141

PROZIRNA DEMAGOGIJA

piše: Vinko Brešković

- Ma molim te Bepo, šta ti govoriš za ove takozvane antifašističke povorke od prošle nedilje? Bit će da se tebi oni sviđaju, je li tako? Lipo im je naš najbolji i najpopularniji pjevač, naš Thompson reka: Domoljublje prozvali fašizam, tako brane svoj komunizam. To je za njega prozirna demagogija, a ja mislim da ima skroz prav.

- E, moj Duje. Ma ko mi se naša govorit o domoljublju, naš Thompson. Znaš li da je ti čovik ukra terasu susidima u Splitu, da je ugradia dvi kuće u Čavoglavama bez dozvole. I sad on mene uči šta je to domoljublje. Njemu izgovorit ustaški pozdrav ,,Za dom spremni’’ je isto ka i ,,Dobar dan’’. Njemu su ustaše bili prvi hrvatski vojnici koji su se borili za našu Hrvatsku. On sebe zove domoljubom? Već sam ti sto puti reka moj Duje, ako su takvi ljudi domoljubi, ako je njima to domoljublje, onda ja nisam i neću nikad bit domoljub. Znaš, i oni Mikulić, oni glavni inspektor koji je treba čuvat državu od korupcije, od krađa, od svega protuzakonitog, e, vidiš, i on je bia veliki domoljub. A sad vidi ga bidnoga u zatvoru, jer su ga uvatili da krade. Ima još njih koliko hoćeš, mislim takvih velikih domoljuba. Siti se našega dragoga ministra Horvata. Eno i njega su bili stavili u zatvor, sada je po sudovima, a kakav je to bia domoljub. Domoljubčina, šta reć? Ima i naš ministar Beroš, i on je bia veliki domoljub. Jebate, svi su po zatvorima, po sudovima, a sve veliki domoljubi.

- Dobro Bepo, znam da u svakemu žitu ima kukolja, ali nisu svi domoljubi lupeži. Naš Thompson je pravi domoljub, on bar piva domoljubne pisme, a to šta je ukra, ili šta je sagradia bez dozvole, jebiga platit će kaznu i gotovo. A za ove druge mogu ti reć, da moraš pohvalit našu policiju, da su sve njih uhvatili i zatvorili, bez obzira šta su ministri ili glavni inspektori. To znači da naše institucije, kako Plenki govori, čine svoj posal. Nema nedodirljivih. Ima i onih sa ljevice koji kradu, nema to veze sa strankama. To su pojedinci, to nema veze sa domoljubljem.

-Istina, ali ovi sa ljevice se bar ne busaju u prsa svojim domoljubljem.

-A reci mi ti Bepo, je li tebi u redu da su ti tvoji antifašisti nosili simbole stare i propale Jugoslavije u tim povorkama protiv fašizma? Pa imaju prav prvoborac Čipe i naš ministar Anušić, to su sve antihrvati, to je bila povorka protiv Hrvatske, a ne protiv fašizma, je li tako?

- Duje bilo je svakakvih pizdarija i u tim povorkama, znam, ali reci mi jesu li se oni tukli sa nekim, jesu li bacali na one druge petarde, je li itko od njih uhapšen? Ja sam za to, da ako je iti jedan učinia nešto protuzakonito, neka ga uhapse i sude. Meni je to u redu. Ali Duje moj, oni nisu nosili maske, oni nisu uzvikivali ,,Za dom spremni'', oni se nisu sakrivali u crne odore. Oko njih je bilo maskiranih u crno koji su ih gađali petardama, raznim drugim pizdarijama, vidiš, njih su hapsili. A zašto? E, zato jer su to činili protiv zakona, protiv našeg Ustava, a onda je to po meni antihrvatsko. Ako neko viče fašističke pozdrave, ako se ponaša fašistički, onda je on taj koji radi protiv naše države. A među njima je prvi tvoj dragi Thompson.

- Bepo, malo si pretjera. Za tebe onda ono šta su nosili crvene zvizde, jugoslavenske zastave, šta su ćirilicom nosili parole na kojima traže Balkansku federaciju, za tebe su oni svi nevini, je li?

- Nisam ja reka da su nevini. Ako su krivi, zašto ih ne uhapse, bar im se vide lica na snimkama. Njih je bar lako pripoznat, za razliku od ovih drugih šta su nosili maske. Zašto su nosili maske ako se bore za Hrvatsku? Pa jebate, tribali bi bit ponosni šta se bore za našu stvar, zašto se sakrivaju, zašto se maskiraju. Neka pokažu svoja lica, jebate, pa svi bi bili ponosni kad bi ih mogli vidit. Bar bi im mogli čestitat kad ih sretneš na ulici, a ovako nemamo pojma ko su ti ljudi. Duje, moraš znat, u našemu Ustavu je antifašizam temelj naše države, znači da ako pokazuješ svoje antifašističke naklonosti, ti činiš to po Ustavu. A jebate, ona županica iz Osijeka, ona naša draga Tramišak, ona je rekla da kod nas na ovim prostorima nikad nije bilo antifašista zapadnog tipa. Onda je lipo objasnila, da je taj zapadni tip antifašizma, bia onaj, koji se boria protiv komunista i socijalizma, a da kod nas nije bilo toga. Ona misli da su se naši antifašisti borili za komunizam i socijalizam i nizašta drugo. A ovi na zapadu su se borili samo protiv komunizma i socijalizma, ka da se oni nisu borili protiv fašizma. Pa je li tebi normalno tako nešto izjavit? Pa nisu se oni na zapadu zvali antikomunisti, nisu se zvali ni antisocijalisti, nego su se zvali antifašisti. I danas se svuda na zapadu slavi dan pobjede nad fašizmom, svake godine se to proslavi, jedino kod nas nema nikakve proslave. Za nas je to dan okupacije, a ne dan oslobođenja. Za te tvoje domoljube nije NDH bila fašistička država protiv koje su se borili antifašisti, za njih su ustaše bili naši vojnici, a ne fašisti. Meni je to bedasto moj Duje. Ako si antifašist, znači da si se boria, a i boriš se i danas protiv fašizma, ničega drugoga. A ima li fašizma u nas danas? E moj Duje, to je pitanje koje bi ti ja rado postavia. Hoćeš li mi odgovorit na njega?

- Hoću Bepo. Nema nikakvog fašizma u nas, to ste vi ljevičari izmislili kako bi destabilizirali našu Hrvatsku.

- E moj Duje, a za dom?

- Spremni!

(objavljeno 05. 12. 2025.)

140

NASLJEDSTVO

piše: Vinko Brešković

- Evo prošlo je već dvi godine od kad nam je umra naš prijatelj Marko. Duje moj, kako vrime brzo prolazi. Kakav je to čovik bia, kakva ljudina. Dok je bia živ stvoria je veliko bogatstvo svojim poslom, a vidi sad šta se događa sa svime time.

- Bože moj, dvi godine? Dobro, je li se ti čuješ sa njegovom ženom koji put?

- Čujem se tu i tamo. Mare i ona su u kontaktu stalno, one se čuju puno češće. Ali šta ćeš moj Duje, ta bidna žena ima problema sa dicom koliko hoćeš.

- Kakvih problema ima? Marko je ima tri sina je li tako? Znam da su svi radili sa njim, da su ta dica bila uvik vridna, da su ga slušali i činili sve šta je on govoria. Ta njihova firma je bila velika i jaka. Oni su imali desetak kamiona, bagere, silne makinje, imali su pedesetak zaposlenih ljudi, je li tako?

- Tako je. Ti njegovi sinovi su bili strašno vridni, bili su uvik uz Marka i pomagali, ma šta pomagali, oni su radili puno više od njega. On se bidan razbolia i nije radia zadnjih pet šest godina svog života, tako da su dica vodila sve. On je i dalje bia glavni u svemu, sve je on odlučiva, ali oni su radili, ne on. On je umra relativno mlad, šta je ima, šezdesetak godina. Ali problemi su počeli kad su se dica krenuli ženit. Znaš da je Marko ima veliku kuću, da su svi živili zajedno. Ta kuća je bila ogromna, na tri kata. Bilo je mista za sve i nikad nije bilo svađa među njima dok je on bia živ. Sagradili su i mali hotel sa tridesetak soba kojeg je vodia oni najmlađi sin. On bi liti radia u hotelu, a zimi opet sa ocem i braćom. Sve je funkcioniralo bez problema. Marko je uvik inzistira na zajedničkom obidu, uvik je tražia da budu svi zajedno i stalno im govoria da se moraju slagat ka prava braća.

- Pa i ponašali su se uvik tako. Bili su uvik primjer prave složne fameje. A šta se onda dogodilo?

- E šta se dogodilo? Umra je Marko, umra je onaj koji ih je drža na okupu. Kad je bila ostavinska rasprava sve je pripalo njegovoj ženi, tako su se svi dogovorili. Ali onda je krenulo određivanje šta će biti čije kad mater umre. Oni su počeli od nje tražit da podili imovinu dok je još živa, jer kako je ona ispričala Mari, bojali su se svađa. Ali moj Duje, svađe su počele i puno prije. Ona im je rekla da se moraju sami dogovorit šta će bit čije, da ona to ne može odredit. E onda su se umišale njihove žene i sve je otišlo k vragu. Najstariji sin je tražia da firma bude na njega, da on naslijedi oca i da on bude taj koji će vodit dalje posal. Ali ova druga dvojica ni čut. Svaki je tražia svoj dil, svaki je tražia da se uknjiži na njega dio imovine. U stvari su to tražile njihove žene, bar mi tako Mare govori da joj je rekla Markova žena. Tu su počele svađe, više nije bilo zajedničkog obida, nisu više mogli zajedno radit. Onaj najmlađi je htia hotel na svoje ime, jer kako je reka, ionako ga on vodi. A onda su ova druga dvojica rekla, a šta on misli ko ga je sagradia, sa čijim novcima je ti hotel napravljen. Tražili su od bidne žene da kuću di žive podile na tri dila, da svaki dobije po jedan kat, a da njoj kupe stan negdi di bi ona živila. Tribalo je etažirat kuću tako da svako dobije istu kvadraturu, a to je bilo nemoguće. A o firmi da i ne govorim. Kako možeš podilit firmu koja radi cili posal. Ne može se dat jednom sinu tri kamiona, drugom i trećem isto toliko, ne možeš podilit bagere, ostale makinje, a onda opet zajedno radit. To je nemoguće. Tako im je reka i advokat kojeg je žena našla.

- Ma Bepo, kako se na kraju sve to završilo?

- Završilo se tako da su se dogovorili sve prodat, firmu, kuću, hotel, sve šta su imali i podilit na tri dila.

- Dobro, a šta je sa njegovom ženom?

- E tu je isto nasta veliki problem. Nitko nije htia mater sa sobom nego su rekli da će joj kupit stan i neka žive sama. Ona je dobila njegovu penziju koju je on izvuka prije smrti i to je sve. Govori mi moja Mare da je žena sva uznemirena, da joj je svega dosta. Rekla je da njoj ništa ne triba, da ona ni ne bi tila živit ni sa kim od njih, a da joj je penzija koju je naslijedila dovoljna za život. Neka čine šta ih je volja, ali da bi ona tila da joj kupe stan na nekom drugom mistu, ne u mistu di oni svi žive. Eto moj Duje, toliko je bidna žena poludila. Puka joj je film toliko da ne želi više ikoga vidit. Mare je zove da dođe do nas koji dan, ali govori ona da nema snage ni za to. Mare je bila kod nje i vidila stan koji su joj kupili. To je stančić od pedesetak kvadrata, ali kako mi je rekla, za nju je to dosta. Ona ga je lipo uredila za sebe, sama žive i kako je dodala Mari, sad je bar mirna.

- A šta je sa dicom? Jesu li se i oni snašli, jesu li i oni sebi kupili stanove?

- Jesu, jesu, kupili su svaki za sebe stanove, eno ih žive i ništa ne rade. Imaju još novaca šta im je ostalo od nasljedstva koje su dobili prodajom svega. Ali niko od njih ne razmišlja da se novac troši i da će brzo nestat. Svaki je kupia novi auto, svaki izlazi vanka svaki dan na kavu, niko ništa ne radi. Niko od njih ne govori sa drugim, ni ne javljaju se kad se sretnu na ulici. Ni njihove žene se ne javljaju jedna drugoj. Jedno opće rasulo. Vidiš li moj Duje šta se dogodi kad imaš više dice i kad triba podilit imovinu. Nisu oni jedini kojima se takve stvari događaju. Ima puno toga oko nas. Puno ljudi ne govori sa svojim bratom ili sestrom, a sve radi nasljedstva. Govorim ti moj Duje, to je jedno prokletstvo koje se uvuklo među našim svitom.

- Bepo, opet si se uvatia mene. Ja ne govorim sa svojim bratom jer me je stvarno prevaria, ali dobro ti to znaš, samo me i ti sada zajebavaš.

(objavljeno 14. 11. 2025.)

139

VOJNI ROK

piše: Vinko Brešković

- Duje, pratia si ovo oko usvajanja zakona o obaveznom vojnom roku, je li? I šta se tebi čini? Je li tebi to u redu?

- Normalno da mi je u redu. Slušaj, ja jedino mislim da je dva miseca malo, ja ne znam sićaš li se koliko smo mi proveli u vojsci? Jebate, ja sam bia petnaest miseci, a ova današnja dica će ić samo dva miseca. Pa šta je to? Šta mogu naučit u tako malo vrimena?

- A Duje moj, i to je puno kad vidiš koliko će to koštat državu. Znaš li da oni primaju plaću od hiljadu i dvista euri na misec. Zamisli da smo mi primali takve plaće kad smo bili u vojsci? Pa jebate, vratiš se ka bogat čovik. Tamo lipo imaš sve obroke, ništa ne trošiš, sve ti je plaćeno, a svakog miseca lipo lova kaplje na račun. Pa di to ima?

- Eto ima kod nas u Hrvatskoj moj Bepo. Ali ja ne mogu virovat da današnja dica neće u vojsku, da se puno njih hoće oslobodit sa onim prizivom savjesti. Meni je to puno glupo. Pa di iša da iša radit, ne bi ima toliku plaću, mislim nigdi ne bi moga uštedit dvi hiljade i četiri sto eura u dva miseca. Jebate, a oni se bune, oni neće to, nego bi išli u civilnu zaštitu i to tri miseca za puno manju lovu, ili četiri miseca po komunalnim poduzećima radit ka škovacini, ili čuvat dicu u vrtićima i to za još manju lovu. Ma čekaj, je li tebi to normalno?

- Moram ti priznat ni ja to baš ne razumim, ali jebiga Duje, u našem ustavu stoji ta mogućnost priziva savjesti. Ništa im ne možeš. Ako neće držat oružje u ruke, onda im ustav omogućuje ti priziv savjesti i šta ćeš?

- Znaš, da sam mlađi ja bi ponovo iša u vojsku za tu lovu. A zašto ne bi tražili da nam rektroaktivno plate za ono šta smo bili?

- Ma jebate, to je bila druga država, kako možeš tražit tako nešto. Ali za one koji su bili u Hrvatsku vojsku dok nisu ukinuli taj obavezni vojni rok, e oni bi mogli tražit lovu, je li tako? Znam da im to neće dat, ali ni to nije fer. Ima još jedna stvar. Vidia si i sam, kako ima puno likara koji, recimo, neće radit pobačaj radi priziva savjesti i niko im ništa ne može. Nitko ih zato ne kažnjava. Ali ove mlade ljude koji sada neće u vojsku, e njih kažnjavaju, a zašto? Ako neće neće, zašto ih triba poslat u civilnu zaštitu ili negdi drugdi za manju lovu? Jebem mu mater, ako si im omogućia priziv savjesti, ako baš pored toga moraju nešto služit, recimo tu civilnu zaštitu, šta ja mislim da je potribno, jer i ona pomaže i to ne samo kad je rat, nego i kad je neka druga nepogoda, onda daj i njima istu lovu. Dobro, neka budu duže, ali za istu lovu. A ovako kako su oni odlučili, jebiga moj Duje, moraš priznat, ovo je ipak kazna, je li tako? Vidiš njih kažnjavaju jer su se pozvali na priziv savjesti, a one likare ne kažnjavaju. Ni to nije u redu po meni.

- Ne znam Bepo, ali ja mislim da je služenje vojnog roka dobro za svakog mladog čovika. Znaš, osim šta nešto nauče o oružju za ne daj Bože rata, nauče još više o životu. Nauče nešto discipline, nauče makar napravit postelje, nauče se nekom redu. Tamo nema spavanja do podne, nema igranja na mobitel po cili dan, a ja mislim da je to dobro. Zato bi ja svakoga natira da ide u vojsku. Ako je obavezan vojni rok, kakve su to pizdarije oko priziva savjesti. Toga prije nikad nije bilo. Nisi iša u vojsku samo ako si bolestan, ako nisi proša liječnički pregled. To je bia jedini razlog. Ko te pita želiš li ili ne, voliš li oružje ili ne? To su sve izmislili radi ovih likara koji neće radit pobačaje, a sada imaju problema sa odazivom u vojsku. Eto im sada priziva savjesti, sada neka se misle šta će.

- Dobro, moga si izbjeć vojsku i ako si bia anemičan, a to i nije baš neka bolest, je li tako?

- Bepo, jebala te anemičnost, pa ko danas nije anemičan?

- Pa naš Plenki nije bia u vojsku jer je anemičan. Svi su ga zajebavali radi tega, svi su mu govorili da mu je to mater omogućila. Ona je bila likar pa mu je sto posto dala potvrdu da je anemičan. Ali ja se bojim da mu je to sve danas došlo na naplatu, da u stvari, ništa nije laga ni on niti njegova mater. Jesi li vidia kako je smršavia. E to može bit radi te anemičnosti, to može bit jako opasno. Svi govore da je na nekoj specijalnoj dijeti, da želi lipo izgledat. I izgleda lipše to je sigurno, a pogotovu kad vidiš onega drugoga, onega našega predsjednika Milanovića, koji se udeblja ka prasac. Ali samo ja više ne znam ko je stvarno bolestan, a ko to čini iz morbina? Oli ti ne misliš tako Duje?

(objavljeno 31. 10. 2025.)

138

OPUS DEI

piše: Vinko Brešković

- Duje moj, jesi li čuo da nam je bio Steven Bartulica u Dubrovniku. Doša je malo na odmor i dovea svoju ekipu. Baš sam mu se razveselia, a ti?

- Ma jebate, čua sam i ja. Šta je ono bilo u Dubrovniku?

- Ne znam ja šta je ono bilo, ali mene su prestrašili. Pa čoviče, oni zovu na oružje. Reka je Bartulica da je Trump antifašiste u Americi proglasia teroristima i sve ih zabrania, a da to čeka i nas u Hrvatskoj. Lipo je on objasnia kako su svi kršćani ugroženi, kako ih ovi drugi proganjaju i da je jedino riješenje puške u ruke ako se želimo odbranit. On ti je jedan od onih koji zagovaraju muški autoritet u fameji, zagovara čedno oblačenje žena, zabranu pobačaja, odvajanje ženskih škola od muških. Skoro sve ono šta imamo u muslimanskim zadrtim državama.

- Ma i sam znaš Bepo da su to pizdarije. Pa tega odvajanja nema nigdi više, osim u Iranu i Afganistanu. Ko još odvaja muške od ženskih u školama?

- Vidiš moj Duje, kod nas u Bolu su bile dvi škole, ženska, i muška pučka škola. A onda su prvi put spojene u mješovite škole 1915. godine radi rata, jer nije bilo dovoljno nastavnika. Ponovo su se razdvojile 1918. godine, ali su za vrime Kraljevine Jugoslavije 1937. godine spojene u mješovite i tako traju do dan danas. I reci ti meni šta je kome falilo? E, vidiš, on bi sad opet odvaja. A ti govoriš da toga nema nigdi nego u tim muslimanskim državama, je li?

- Pa di još toga ima?

- E pa moj Duje ima kod nas u Zagrebu. To su doduše privatne škole, ali su priznate od države, uče dicu po programu Ministarstva obrazovanja, ali i po crkvenom kanonu. Osnovala ih je ekipa koja se zove RINO. To ti je roditeljski institut za obrazovanje, a financira ih Opus Dei. A naš Bartulica ti je član tog tima. Je li ti sad sve jasno?

- Ma čekaj Bepo. To nema nikakve logike. Tamo u Dubrovniku je bila ekipa uglavnom iz Amerike, dobro bilo je još nekih iz Europe, ali ja ne znam da je bia tko iz crkve?

- Ne znam ni ja, ali Duje, oni se boje progona kršćana u Hrvatskoj. Reci ti meni, je li se ti osjećaš progonjen?

- Pa ja se ne osjećam tako, ali to ne znači da možda nema negdi po Hrvatskoj progona kršćana.

- Ma Duje, tko može proganjat kršćane kod nas, kad u Hrvatskoj ima 90 posto katolika. Ko to može proganjat tako veliki broj vjernika. Antifašisti? Pa jebate, valjda smo svi antifašisti, jer ako nisi antifašist, onda si fašist, je li tebi to isto logično?

- Pa je logično je, iako ja ne držim do toga antifašizma puno. Ti znaš šta su nama partizani radili posli rata, znaš lii kako su proganjali Hrvate?

- A jesu li i tebe proganjali partizani, odnosno antifašisti?

- Pa mene nisu, ali znam njih koje jesu. Ne možeš Bepo sve stavit u isti koš.

- Ne stavljam ja nikoga u isti koš. Bilo je naravno zločina šta su ih radili antifašisti, odnosno partizani, ali to sigurno nije razlog reć da ja više nisam antifašist. Ja nisam fašist nikako, ja ih ne podnosim, mogu reć da ih sve prezirem, a to po meni znači da sam antifašist, oli ti nisi?

- Je,i ja sam antifašist. Osim toga u našem Ustavu je antifašizam naglašen ka nešto dobro, nešto na čemu je nastala ova naša država. Ako si protiv antifašista, onda si protiv Hrvatske, onda kršiš Ustav. Ja to tako gledam.

- E vidiš, i ja to tako gledam pa mi zato nije ni jasno šta je ona ekipa u Dubrovniku govorila, za šta su se oni zalagali. Po meni bi ih sve tribalo pohapsit, jer su govorili kontra Hrvatske, kontra našeg Ustava. A taj Opus Dei, to je po meni nešto puno opasno jer se miša u stvari koje ih se ne tiču. Neka se drže crkve, to mi je u redu, ali neka se ostave svih nas, neka se ostave antifašista. Ako su oni fašisti, neka i budu, ali neka to drže za sebe, neka ne mišaju vjeru u to. Ako sam vjernik, to ne znači da sam fašist, ja sam i dalje antifašist i katolik. Bome ću takav i ostat, a Bartulica neka sere koliko hoće. Vidit ćemo oće li sad neko iz ove naše države reagirat na protuhrvatske govore iz Dubrovnika, hoće li neko reagirat na tog seronju Bartulicu.

(objavljeno 17. 10. 2025.)

137

NESANICA

piše Vinko Brešković

- Duje, evo sam upravo sreo Stipu kako se vraća sa mise. Ma nikako ga nisam uspia nagovorit da dođe sa nama popit kavu. Govori da ima puno posla u polje i da ide malo radit iako je nedilja. Reka mi je da mu Bog oprašta jer je upravo sa mise, a da ono šta on čini sad po polju nije ništa kontra vire. Govori on da zna da je Bog reka da se sedmi dan počine, ali kaže on, počinit ću ja ove zime kad završim cili posal. Pita je župnika je li se to smi, a ovaj mu je reka da je to u redu, da Bog takve stvari razumi. Posal je posal.

- Pa i ja mislim da to nije grih ako imaš puno posla, a osim tega on je bia na misi, znači da je učinia ono šta je Bog zapovidia, a to je obavezno ić nediljom na misu. Radi tega je i reka da se sedmi dan počine, da bi se moglo poštivat Boga i otić u crikvu, je li tako? Osim tega, naš Stipe je jedan od najvećih vjernika u mistu, njemu se ne može sa te strane ništa prigovorit. Oli ti ne misliš tako?

- Ma naravno da mu ja to ne zamjeram. Ispriča mi je na brzinu i problem koji je ima, a koji mu je Blažena Djevica Marija pomogla riješit.

- A koji je to problem on ima?

- Pa ima je problem sa spavanjem. Ispriča mi je da je iša kod likara i reka mu, da ne može spavat. Lipo mu je ispriča cili svoj dnevni posal i cili dan kako ga on provede. Govori on, reka sam mu lipo, da ja navečer idem spavat oko devet uri, a do tada uz večeru popije pola litre vina i gleda sa ženom malo televiziju, a onda mu se prispava i ide leć. Ne diže se noću ni na zahod, a spava ka top do šest ujutro. Onda se digne i kako mi je reka, ode svaki dan u polje i tamo radi do devet i pol, a onda ga sunce toliko smanta da više ne može i dođe doma na marendu. Reka sam ja likaru da posli obida odem lipo leć i odspavam dvi-tri ure bez problema, ali jebiga, govori on, ja posli marende popijem koju čašu vina i meni se prispava. Pričam ja likaru, moj doktore glava mi pada za stolom i šta ću, odem ja i bacim se na kauč do obida, ali nikako zaspat. Spava mi se za popizdit, ali nikako zaspat. Okrećem se po kauču, ali nikako. I sad vi meni lipo recite, šta je to? Spava mi se, a nikako zaspat.

- I šta mu je likar reka?

- Nastavia ti moj Stipe, prvo ga je gleda i ništa nije reka, a onda mu govori, ali šjor Stipe, pa kako ćete spavat, kad spavate noću devet uri, spavate popodne dvi-tri ure, a onda se čudite da ne možete zaspat u deset ujutro. Pa to nije normalno. Priča dalje meni Stipe, da mu je reka, ali moj doktore, ne bih ja iša leć da mi se ne spava, ali meni glava pada, ne mogu sidit za stolom koliko mi se spava. Idem leć radi tega, ne idem leć iz morbina. Ali kad legnem to oko deset ujutro, nikako zaspat. Meni se čini da je to neka bolest, zato sam i doša u vas. Likar mu je onda nervozno reka, dobro šjor Stipe, evo vam uputnica za specijalistu pa probajte tamo, jer vam ja ne mogu pomoć. Da mu je uputnicu za psihijatra.

- Za psihijatra? I je li bia?

- Je bia je kod psihijatra. Lipo je i njemu sve ispriča ka i likaru i govori on, i ovaj ga je gleda bez riči, a onda ga je pita, tko vas je posla meni? Ispriča mu Stipe kako je bia kod likara i da ga je on posla, da mu je reka da mu on ne može pomoć.

- A šta mu je reka psihijatar, je li mu da neki lijek?

- Ne, ne, nikakav lijek mu nije da. Pita ga je, je li on vjernik? A Stipe mu je reka da je veliki vjernik, da redovno ide u crkvu, govori sve sam mu ispriča. Onda mu je psihijatar reka da je najbolje da ode doma i javi se svom župnikuu, jer on misli da će mu on pomoć puno više od bilo kog drugog, odnosno da će mu Bog jedini moć pomoć. I šta će, ode moj Stipe sutra odmah do župnika i sve mu ispriča. Reka mu je da je prvo bia kod likara i da mu se požalia na problem, da ga je ovaj posla psihijatru, da je i njemu sve ispriča, a da ga je ovaj posla njemu jer misli da mu jedino Bog može pomoć.

- Ma molim te šta mu je župnik reka, sad si me već zainteresira?

- E tako sam i ja pita Stipu. Govori on, i župnik me je prvo gleda i ništa nije reka, a onda lipo smireno kaže, znači likar, pa psihijatar,, a sad sam ja doša na red, je li tako šjor Stipe? Ne brinite moj dragi šjor Stipe, znam šta će vam pomoć. Vidite, najbolje je posli marende kad vam se prispava, odete lipo na kauč, ali morate uzest krunicu sa sobom i lipo izmolite, pa ćete vidit kako će Blažena Djevica Marija učinit svoje. I nastavia ti moj Stipe priču. Lipo ja sutra posli marende i posli koje čaše vina, ono kad mi se počelo spavat, odem ja na kauč i počnem molit krunicu. Ma nisam doša ni do kraja druge one po deset Zdravo Marijih, a ja zaspa ka top. Eto ti moj Bepo, reka mi je Stipe, ma koji likari, koji psihijatri, samo ti Gospa može pomoć. Ona me je moj Bepo spasila. Spava sam do obida, a onda je dalje sve išlo ka i svaki drugi dan.

- Šta me tako gledaš Bepo. Mislim, bome da mislim. Znaš da i ja imam problema sa spavanjem, jebate budim se svako jutro ka kreten u pet i ne znam šta ću sa sobom do sedam. E, vidiš, večeras idem leć sa krunicom. Ako je Gospa pomogla Stipi, a zašto ne bi i meni?

(objavljeno 03. 10. 2025.)

136

DVOSTRUKA KONOTACIJA

piše: Vinko Brešković

- Ma Duje, reci ti meni, je li ti razumiš ovu priču o dvostrukoj konotaciji šta sada puno govore po Saboru. Jebate, onaj uzvik Za dom spremni im jedanput smeta, a drugi put im je u redu. Onda predsjednik Sabora, oni pametni Jandroković govori, da je u pitanju dvostruka konotacija. Ma šta im je to? Je li ti razumiš to Duje?

- Pa normalno da razumin. Ti Bepo to gledaš skroz drugačije kroz tu tvoju ljevičarsku pripadnost. Po meni isto tu ne bi tribalo bit nikakve dvostruke konotacije, jer, da se razumimo, to je stari hrvatski pozdrav, ali jebiga, vi ste ljevičari toliko digli frku, da bidan Jandroković sad mora koristit taj izraz. A šta će? Ja znam da bi on to najradije pustia neka govori ko hoće, ali vidia si kako onda ona ljevica skoči i počne pljuvat po njemu. Ali onda im on lipo objasni šta je to dvostruka konotacija i da on to može pripoznat, da neće davat opomene, da neće nikoga kažnjavat ko izgovori taj pozdrav, ali samo ako se uklopi u tu definiciju. Eto to ti je to.

- Ali Duje, nisi mi objasnia kad se to može koristit, a kada ne. Je li moguće da je Jandroković jedini stručnjak za tu dvostruku konotaciju, je li moguće da on to jedini pripoznaje? Po meni su svi koji su to izgovorili u Saboru tribali bit kažnjeni, jer ako sam ja dobro razumia Jandrokovića, onda se taj pozdrav može koristit u tim nekim obilježavanjima godišnjica HOS-a, koji su imali na ramenima taj pozdrav, a koji su sudjelovali u domovinskom ratu. Jesam li ja to Duje dobro razumia?

- Jesi, tako je.

- E onda mi reci kad se ta godišnjica obilježavala u Saboru pa da se to moglo uzvikivat bez kažnjavanja? Nikad do sada, koliko ja znam. A Jandroković je lipo reka da je to bila dvostruka konotacija i da on radi tega nikoga nije kaznia. Ima još toga. Jesi li vidia na utakmici Hajduka kad je cili stadion uzvikiva taj pozdrav, a nikoga nisu kaznili. Znam, ne možeš kaznit trideset hiljad ljudi, ali su mogli kaznit klub. Mogli su ih makar opomenut. Znaš li za koje je sve pizdarije Hajduk bia kažnjen, ali ovo im nisu uzeli ka grih. Je li to Duje isto bila dvostruka konotacija, šta ti misliš?

-Bepo, opet ti sa tim tvojim ljevičarskim ideologijama. To je bila utakmica, ko to može kontrolirat, ko im može zabranit vikat šta god hoće.

- Da, da, niko im ne može ništa. Vikali su oni moj Duje i još Ajmo, ajmo ustaše, pa im ni to niko nije zamjeria. Je li i tu ima dvostruke konotacije?

- Ma dobro Bepo, šta bi ti onda učinia? Zabrania svima da to govore? Misliš da to onda ne bi tribalo koristit i na tim proslavama HOS-a? Ne može to tako moj Bepo. Ti su ljudi ginuli za našu slobodu, a ti bi im sad zabrania proslave.

- Ne bi ja njima nikad zabrania proslave, ali bi zabrania taj pozdrav, neka su ga imali na ramenima za vrime rata. Pa i Tuđman im je to zabranjiva, sićaš se kako ih je uklopia u regularnu hrvatsku vojsku i zabrania te njihove ambleme. Zašto mi sad ponovo to vadimo i još govorimo da je to stari hrvatski pozdrav, kad svi znamo da to nema veze sa tim, nego da je to poteklo od ustaša, da je to poteklo iz NDH.

- Ali Bepo, eto tvoj SDP hoće prominit zakon i počet kažnjavat sve koji koriste taj pozdrav, ali i oni priznaju dvostruku konotaciju. Dakle i tvoji ljevičari razumidu da se to ne može potpuno zabranit. Šta si ti onda neki otpadnik?

- Baš me briga šta hoće SDP. Nikad ja nisam reka da su oni u pravu, ja sam protiv toga i gotovo. Znaš di ja jedino pripoznajem dvostruku konotaciju? Kad me ti kreneš nešto zajebavat, a ja te onda pošaljem u PM. Ti se jedanput počneš smijat kad ti to kažem, a drugi put kad te pošaljem u onu stvar ti se najidiš i odeš doma i ne govoriš sa mnom nekoliko dan. Vidiš, to je jedina dvostruka konotacija koju ja priznajem. Je li tako moj Duje. Je li istina da si se smija kad sam te posla u PM, a onda si se drugi put naljutia i presta govorit sa mnom?

- Je, istina je. Ali znam da je jedanput bila zajebancija, a drugi put je bilo ozbiljno.

- Vidiš moj Duje da sam u pravu. Ti si ka Jandroković. Ti lipo znaš razlikovat zajebanciju od ozbiljne stvari. Ma bravo Duje! Zna sam ja da si ti puno pametan čovik, a evo sad si mi i dokaza.

- Slušaj Bepo, ajde ti lipo u pičku materinu!

(objavljeno 19. 09. 2025.)

135

DOMOLJUBLJE

piše: Vinko Brešković

- Jesi li Bepo pratia sve vijesti ovih dana? Na svu sreću ima još pravih domoljuba u nas koji su u stanju zaustavit sve one koji mrze Hrvatsku. Jebate, da nema njih, tko zna di bi ova naša država otišla.

- Ma o čemu ti to govoriš Duje? Bit će da sam ja nešto preskočia u vijestima?

- Pa vidia si kako su branitelji i pravi domoljubi spriječili oni antihrvatski festival u Benkovcu, a evo čine sve da zaustave i onaj ljevičarski festival u Šibeniku. Oni su tamo isto tako organizirali neki antihrvatski festival. Govorim ti ja Bepo, da nema njih, ja ne znam tko bi ih moga fremat. Već godinama drže te festivale, a nitko ne reagira, čak im daju i lovu. Oni ti moj sinko zarađuju novac na toj antidržavnoj propagandi. Možeš mislit da im i Ministarstvo kulture daje novac. Pa to je užasno, moj Bepo.

- A je li ti znaš o kakvim se to festivalima radi, šta je tu antihrvatsko?

- Nemam ja pojma, ali onaj vođa branitelja je lipo reka da je to pljuvanje po domovinskom ratu, dakle pljuvanje po našoj svetinji. Ne mogu se oni zajebavat na račun onoga šta je nama sveto, šta je stvorilo ovu državu. Vidiš, za mene su to pravi domoljubi, a ne oni koji sebe zovu domoljubima i onda rade protiv Hrvatske.

- Dobro Duje, ali je li ti misliš da je onaj vođa branitelja, onaj šta ga ti zoveš pravim domoljubom, da je on pročita program tih festivala? Misliš da je on pametniji od onih iz Ministarstva kulture koji su na osnovu tog programa odlučili financirat te festivale? I molim te Duje, objasni ti meni, tko je za tebe veći domoljub, ti branitelj, ili onaj direktor festivala?

- Pa to je bar lako. Normalno je da je branitelj veći domoljub, pa jebate, on je bia u ratu za neovisnost Hrvatske, a je li bia taj organizator u ratu, ja ne znam, ali ja sam siguran da nije. Lako je vidit tko je veći domoljub. Osim toga, oni su ljevičari, a jesi li ti kad vidia ljevičara domoljuba?

- Aha, znači po tebi su svi ljevičari antihrvati, jeli? Znači da su samo desničari domoljubi? E moj Duje, po tebi onda ni ja nisam domoljub, je li tako? Ja nisam desničar, znači po tebi sam ja protiv svega hrvatskog.

- Bepo, meni je žal, ali tako ispada.

- E moj Duje, ako je tako kako ti govoriš, onda ja nisam domoljub, ja zapravo ni ne želim bit domoljub, ne želim pripadat toj skupini ljudi, ne želim ni da me svrstavaju među njih. Znaš moj Duje, ja sam Hrvat, ovdje sam rođen, ja sam odlučia tu živit, poštujem sve hrvatske zakone, ja sebe svrstavam među lojalne građane. Ali ja se neću odreć nikad svog prava na kritiku ove vlasti, ja hoću kritizirat one stvari koje ja mislim da su pogrešne, makar ih neki od tvojih domoljuba ne vide tako. Drugo, ja nisam siguran da svi ti tvoji domoljubi poštuju zakone ove države, nisam siguran da plaćaju sve poreze koje ova država propisuje, a sebe zovu domoljubima. Pogledaj moj Duje, koliko je tih velikih domoljuba po sudovima zbog pronevjere novaca, zbog utaje poreza, zbog sukoba interesa, zbog zloupotrebe svog položaja. Ima ih po zatvorima koliko hoćeš, a po tebi su do jučer sve to bili veliki domoljubi. Osim toga, ima branitelja, dakle onih koji su bili u ratu, a koji podržavaju te festivale, ima čak i onih koji sudjeluju u njima. To šta ti govoriš moj Duje, nema veze sa životom. Ja ti moram priznat da sve one koji se kunu u svoje domoljublje, sve one koji mire tko je veći domoljub, ja sve njih gledam sa velikom sumnjom. Ja mislim da svaki od njih to govori jer osjeća neku krivicu, jer se boji da se ne propitkuje njegovo domoljublje. Jer tko zna di su oni bili devedesetih, tko zna šta oni danas rade, od čega žive, a zamisli da ih netko ide provjeravat plaćaju li sve poreze koje ova država propisuje. Dosta ti je pogledat njihovu dicu, čime se oni bave, odakle im ta lova za biznise koje imaju. Kako su zaradili te novce, a nemaju još ni trideset godin. Tko im je to omogućia? Ja ću ti reć moj Duje. Ti tvoji domoljubi su im to dali, oni su im omogućili svo to bogatstvo.

- Bepo, znam da sad to sve govoriš radi mene. Pa zašto bi plaća poreze ako ih mogu izbjeć? Ali znaš Bepo, za razliku od tebe, ja ću za sebe uvik reć da sam pravi domoljub!

(objavljeno 05. 09. 2025.)

134

BRAČNI ZAVJETI

piše: Vinko Brešković

- Znaš li Duje da naš prijatelj Marin ove godine slavi pedeset godina braka. Reka mi je da će napraviti zlatni pir, da će obnovit bračne zavjete.

- Ali kako Bepo? Pa nije on toliko stariji od nas. Kako pedeset godina? Ja ću sljedeće godine napunit četrdeset godina u braku. Jebate, pa nije on toliko star čovik.

- Ne, ne nije on toliko star, samo se rano oženia. On se oženia kad je ima dvadeset i dvi godine, a njegova Kate devetnaest. To je za današnje prilike jako čudno, ali u ono vrime nije to bilo ništa strašno. Možda se on ne bi oženia tako rano, ali ako se sjećaš, Kate je bila ostala u drugom stanju pa su se morali vjenčat. Posli toga su rodili još dvoje dice, a sad imaju i sedam unuka. Lipa velika fameja. Lipo oni žive, u ljubavi i skladu. E vidiš, to naša dica, a i sva ova današnja mladost teško može razumit. U današnje vrime brakovi ne traju toliko puno, malo je takvih ka Marin.

-Jebate, da zlatni pir? Pa oni zaslužuju zlatnu medalju, a kamoli ne zlatni pir. Ja se posli ovih mojih četrdeset godina ne mogu ni sitit svih tih zavjeta, a je li se ti sjećaš šta smo se sve zavjetovali?

- Pa ne mogu se sitit baš svega, ali ono osnovno mi je ostalo u glavi. Prvo smo se zarekli da ćemo živjeti zajedno u ljubavi i razumijevanju. Drugo je bilo, da ćemo vodit računa jedan o drugom u dobru i zlu, da ćemo bit vjerni, da ćemo se trudit našu ljubav prenit i na dicu. Bilo je još toga, ali ne mogu se sitit svega. Ali to i nije važno, ionako će ponovit sve te zavjete pred fratrom koji će im ih čitat. Dovoljno je samo reć: Zavjetujem se. Ka da moraš sve zapamtit. Slušaj, već sljedećeg dana zaboraviš šta si reka, a kamoli posli toliko pustih godina. Posebno je pitanje jesi li se pridržava svih zavjeta u braku? Ako jesi, svaka čast, ali ja mislim da nema nijednog čovika ni žene koja se može zaklet u to. Jebiga, to je život. Svašta smo prošli, a sigurno smo koji put zgrišili s tim zavjetima, ali Bog sve oprašta. Lipo se ideš ispovidit i ajmo sve iz početka. Ali kad doguraš do pedeset godina zajedničkog života, onda sve to nije bitno. U pravu si Duje, i po meni bi svaki takav par mora dobit zlatnu medalju. Njih dvoje je Bogu hvala poslužilo zdravlje, a promisli malo, koliko njih nije uspilo doživit te godine. Puno je njih ostalo bez žene ili muža. Dobro, ima i onih koji su napunili pedeset godina braka, ali u drugom, a ima njih i u trećem braku. I njima svaka čast. I to je tribalo izdržat. Malo je njima lakše jer su minjali žene, ali ipak su bili stalno u braku. Pedeset godina je pedeset godina, bilo sa jednom ili tri žene.

- Dobro, možda si u pravu, ali vidiš ja njima ne bi da zlatnu medalju, možda brončanu ako mu je treći brak, ili srebrnu ako mu je drugi. Zlatnu medalju dobijaju samo oni poput Marina. Dobro, reci mi šta ti on govori, je li mu bilo teško ovih pedeset godina u braku s Katom?

- Vidiš baš sam ga i ja to pita, a on me je samo pogleda i posla u onu stvar. Reka mi je, Bepo, nađi nekog drugog za zajebavat, ostavi se mene.

- Izgleda da mu nije bilo lako, šta ti misliš?

- Pa i ja bi reka da mu je pun kufer, da on to radije ne bi slavija, ali su ga dica i Kate spizdili i da nema kud. Ali, ima jedna stvar koju ne smiš zaboravit. Marin je bia priko trideset godina na brodu, znaš da je on pomorac. Nije stalno živia sa famejom. Dolazia je možda jedanput godišnje na misec dana odmora, a svo ostalo vrime je bia van kuće. Ipak je to olakšavajuća okolnost, tako se lakše izdrži, jer biti svih pedeset godina u kući sa ženom i dicom nije lako. Ja ću ipak s guštom ić gledat tu obnovu njihovih zavjeta u crkvu. Baš me zanima Marinova faca dok bude govoria ono: Zavjetujem se.

(objavljeno 22. 08. 2025.)

133

SAHRANA

piše: Vinko Brešković

- Ti si Duje jučer bio u Splitu na pregledu, je li?

- Ma jesam. Ali Bogu hvala sve sam brzo završia, sve je dobro, tako da sam stiga doma na obid. A šta je bilo? S kim si jučer pia kavu?

- E pa doša je Hrvoje pa sam s njim popio kavu. Znam da ga ti baš ne voliš, ali mi je ispriča jednu lipu priču koja me je nasmijala, iako je povod bio tužan. Priča mi je kako je bio na misi zadušnici svome puncu koji je umra prošle godine. Govori kako su se nakon mise uputili na groblje i tamo položili vijenac. Kad su se razišli, on je iskoristia priliku i otiša stavit jedan cvit na grob svom prijatelju koji je umra prije pet šest godina. Govori, nemam baš puno prilika ići na groblje, pa kad sam već tu, sjetio se njega i otišao staviti taj cvit i izmoliti očenaš. Priča on, stvarno smo bili dobri prijatelji. E kaže, kad je doša do njegovog groba, jedva ga je naša, šokira se onim šta je vidia. Priča da je odmah uz njegov grob bila otvorena raka, a tu je bio i postavljen kasil na dvije šipke nad tim otvorenim grobom. Oko kasila bilo je šest ljudi, po tri sa svake strane. Ali govori on, da vidiš kakvih ljudi. Kaže, ja mislim da nijedan nije ima ispod devedeset godina. Svi u crnim odjelima, bijelom košuljom i kravatom isto crne boje. Svaki je ima šešir na glavi, neko crni, neko tamno, a neko svitlo sivi. Ali, kako je reka, ta boja odjela i šešira su bile izlizane, više nisi bia siguran da je to ikad bilo crno ili sivo. A košulje su bile iskrzane, možda su nekad bile bijele, ali to je danas teško prepoznat. Priča da je uvjeren da je svako odjelo imalo priko pedeset godina, svaki šešir možda i više. Svi ti starci su se valjda skupili u sebe, tako da su im ta odjela visila, da su svima izgledala ka dva tri broja veća. Neki su imali štape, neki su bili bez njih. Govori on, sve je to izgledalo potpuno nadrealno, ka u nekom starinskom talijanskom filmu. Sva šestorica su imala izbrazdano lice, tužnog izgleda, svi su bez riječi gledali u kasil. Nije bilo fratra, nije bilo grobara, samo njih šestorica. Priča on, nisam moga odvojit pogled od njih nikako. Osta sam namjerno gledat šta će se dogodit. Onda je jedan od njih počea govorit:

,,Evo dragi naš Jure, skupili smo se kako bi te ispratili, iako si bia govno od čovika, ali jebiga petnaest godina smo živili zajedno u domu, pa nam se učinilo da je možda red da dođemo. Direktor doma je reka da on ne može doć, ali nam je platia taksi da dođemo do groblja i nazad. Još nam je reka da si ti sam isplanira sahranu, da si sam kupia grob, da si sve unaprid platia i njega zadužia da se obavi ceremonija kako si zapisa. Vidili smo da je zadovoljan time, kako je reka, dom neće koštat ništa, oni neće morat potrošit ni eura, jedino šta je platia taksi za nas, a platia je samo zato da on ne mora doć. Vidiš, ni on te baš nije volia. A bilo te je teško volit. Uvik si tia bit glavni, uvik smo morali slušat tvoje pizdarije, uvik smo morali ić na marendu di si ti odabra. Jeba te koliko sam tripica izia samo zato šta si ih ti volia. Kad god bi mi ostali poželili ić negdi drugdi, ti si se bunia i govoria da nemamo pojma šta vridi. Uvik si mora bit glavni. Kad smo igrali na karte, ti si mora pobjeđivat, a svi smo sigurni da si vara na kartama, vara si čak i u šahu. Jebem mu mater, a umra si najlipšom smrti. Boja si se umrit, boja si se patnje i bolova, a umra si u snu. Ne znam čime si zaslužia tako lipu smrt. Znaš i sam koliko smo pričali o tome, koliko svi mi priželjkujemo takvu smrt. Svi je jedva čekamo, ali eto ti si je dočeka. Opet si ima sriće, a možda si opet vara, možda si opet popia nešto šta nisi prijavia nama prijateljima koji su te jedini trpili. Ali, moram ti reć, našli smo tvoju sakrivenu škatulu u ormaru i nikome je nismo prijavili ni rekli za nju. Bogami dosta si love uštedia, ali mi smo sigurni da si ionako puno toga ukra od nas na kartama, na šahu. E vidiš, lipo smo to podilili na jednake djelove i sad nam je ta lova u žepu, a niko ne zna za nju. Dogovorili smo se nakon šta te stave u grob i zatvore ploču, idemo u najbolji restoran i naručit ćemo marendu, ali ne gotovu, nego alakart. Uzećemo najbolju bocu vina i obećavam da ćemo tebi nazdravit, jebiga ipak je to tvoja lova. I šta još na kraju reć. Neće nitko puno žalit za tobom, nećeš nam puno falit. Svi se jedino nadamo da bi i mi mogli imat sriće poput tebe i umrit ka i ti.’’

Onda su zašutili i i dalje čekali. Priča Hrvoje, da je uto doša trčeći fratar i pita možemo li počet. Oni ga nisu ni pogledali nego nastavili gledat u kasil bez riči, a njihova lica su bila kamena bez ikakvog izražaja. Fratar je tu nešto izmolia, poškropia onom vodicom, blagoslovia kasil i onda brzim korakom otiša. Ovi su ostali i dalje nepomični gledat u kasil. Onda se ujedanput čulo kako je netko glasno prdnuo. Govori Hrvoje, ja sam ih pogleda u šoku, ali ni na jednom od njihovih lica se nije pomaka nijedan mišić. Nije bilo šanse pogodit tko je to prdnuo. Odmah zatim se čuo sljedeći prdac, pa drugi, treći... Priča on da su sigurno svi prdnuli, a možda netko od njih i više puta. Njihova lica su bila nepomična, kao da se ništa ne događa. Uto su stigla dva grobara, brzo spustila kasil u grob, stavili ploču i vijenac koji je staja sa strane te otišli bez izgovorene riči. Onda se svih šest, jedan za drugim, uputili i izašli iz groblja i sjeli u taksi koji ih je čeka.

Jebate, ja sam se počea smijat, a onda mi Hrvoje govori, nemoj se smijat, ja davno nisam prisustvova tako veličanstvenom pogrebu. Nisu ti njihovi prdeži bili vulgarni, nekako su bili dostojanstveni, nekako je to zvučalo ka najlipša pogrebna glazba. Sve je to izgledalo jako svečano i govorim ti nekako dostojanstveno. Kad su otišli, ja sam pogleda osmrtnicu i vidia da je taj Jure ima devedeset četiri godine, a da nema na osmrtnici nijednog ožalošćenog imena, samo je bio potpisan dom za starije osobe. Njegov je zaključak da čovik nije ima familiju, da je bio sam, da je eto živia zadnjih petnaest godina u domu. Reka mi je da nije moga odolit, nego da je iša i kupia jednu ružu i stavio na grob.

- Eto vidiš zašto ja ne volim Hrvoja. Ja sam uvjeren da je izmislia skroz tu priču samo kako bi te nasmija. Puno on laže, znaš i sam.

- Jesam se stvarno nasmija, ali kad sam malo promislia više mi nije smišno. Neka je i izmislia, ali Duje, jebate, kad bi i ja doživia devedeset četiri godine i umra tako lipom smrću, pa ja bih bio ponosan da i meni svi prdnu na sahrani.

(objavljeno 08. 08. 2025.)

132

MLADALAČKA TOLERANCIJA

piše: Vinko Brešković

- Moram ti Duje ispričat doživljaj iz Splita. Bio sam jučer u Splitu nekim poslom, nije važno kojim, i našao se sa onim mojim prijateljom Perom. Mislim da si ga upozna, je li?

- Onaj profešur šta je bia prošle godine ovdi kod tebe?

- E taj! Dok sam živio u Splitu bili smo jako puno zajedno, puno smo se družili, onako sami ali i sa ženama. On je radia u školi ka profesor hrvatskog jezika, a sad ima već dvi godine da je iša u penziju. Njegova žena je mlađa od njega deset godina i još radi ka profesor u školi. Pametna i još uvik lipa i zgodna žena. A šta reć o njemu. On je uvik bio pametan čovik, načitan, stalno s nekom knjigom u rukama, pravi intelektualac. Dobrega je zdravlja, a sad kad je otiša u penziju, puno šeta, čita, prati sve političke događaje, sve portale, gleda sve vijesti. Upućen je u sve, tako da ja guštam govorit s njim. Od njega možeš čut svašta šta mi je inače promaklo, šta nisam čuo, jer on ništa ne propušta. E uvik kad odem u Split, ja ti se njemu javim, a on dođe po mene na katamaran ujutro autom. Ako triba negdje otić kupit nešto, ili ako tribam kod likara, on me odveze, bude samnom cili dan, a popodne me opet odvede na katamaran. Provedemo taj dan zajedno u priči, obnovimo stare uspomene, u stvari mi bude uvik lipo s njim. Ako mu žena nema satove u školi, onda ona napravi obid pa ručamo kod njega, a ako ona radi, onda odemo u neku konobu, dočekamo mu ženu pa opet zajedno ručamo. Kažem ti divni prijatelji, dobri ljudi. I moja Mare ih voli. Zovemo mi njih često da dođu kod nas na neki vikend, ali oni ti imaju vikendicu na Čiovu i radije idu tamo s unucima, a ja mislim da je bio jednom ili dva puta u životu kod mene. Takvi su ljudi.

E ovih zadnjih dvi godine od kad je u penziji, imamo poseban ritual. Ako ja nemam obavezu odmah rano ujutro, onda prošetamo po rivi, sidnemo tamo na Matejušku do devet na klupu u hladu i ćakulamo, a tek onda idemo na kavu uvik u isti kafić koji otvara u devet. Tako je bilo i jučer. I slušaj. Sidimo mi tako na klupu i pričamo, nema nikoga okolo nas tako rano, nema puno svita šta se muva po Matejuški. Primijetim ti ja jednog mladića, ja mislim da je ima nešto više od trideset godin, kako šeta nervozno ispred nas. Vidim ja kako nas je mrsko pogleda, ali nije reka ni rič, nego produžia dalje. Ja mislim da ga Pero nije ni primijetia. Nakon desetak petnaest minuti eto ti njega nazad opet onako brzim korakom prolazi, pogleda nas mrskim pogledom, ali opet nije reka ni rič, nego prođe dalje. Ja ništa ne komentiram Peri, ali mislim da ga je ovaj put i on vidia. Nastavimo ti mi našu priču, kad eto ti opet njega za petnaestak minuti kako ide prema nama. Ali ovog puta ti on zastane, podboči se sa obje ruke i onako bezobrazno reče: A šta vi starci meni idete na živce, pa ja vam ne mogu ni objasnit. Baš mi idete na kurac. Šetam ovuda već sat vrimena, a vi se niste ni pomakli. Samo sidite i balite bez veze, zauzimate misto drugima, dišete dragocjeni zrak svima koji su zaslužniji za njega. Šta vi mislite, kad ste išli u penziju da ste uhvatili boga za bradu, da vam je sve dozvoljeno? Zašto ne stojite doma zatvoreni da vas bar ne gledamo. Sigurno imate stanove koje ste stekli svojim radom, je li? Šta pravite gužvu po gradu, zašto smetate drugima da žive svoje živote. Trošite hranu, trošite mirovinske fondove, šta već ne umrete i ostavite te svoje tobože zaslužene stanove bidnoj dici. Mislite da i oni ne priželjkuju da umrete šta prije? Dosta je bilo zajebavanja, vas sve treba zatvorit i pobit, čemu vi doprinosite ovom društvu? Jebate, Pero i ja ga gledamo i ne možemo virovat šta čujemo. Ja gurnem Peru i tiho mu kažem, molim te muči, nemoj ulazit u sukobe. Ali ne bi Pero bia Pero da nije odgovoria. Govori on njemu, mladiću, šta ti to mi smetamo? Ako želiš sjesti ima još mjesta na klupi za petoricu, a pored toga ima još pet šest slobodnih klupa za sjesti. Šta ti mi smetamo? Ali ako već želiš sjesti baš na ovu klupu, dobro možemo se mi premjestiti na drugu. A onda ovaj momak još bjesniji kaže, ne nemorate se premještat, jer di sjeli da sjeli, ja ću baš tamo htjeti sjesti. Vidim ja da je vrag odnia šalu, da će bit svega. Jebate, on je mlad, jak, zdrav, a nas dvojica po šezdeset sedam godin. Moga bi nas pojest za marendu. Pero molim te, govorim mu ja tiho, bolje ga pusti neka ide dalje. Ali ne, moj ti Pero ne može mučat. Vidim ja da je malo pocrvenia od bisa, a onda mu ljutito odgovori: Slušaj mladiću, bolje nas se ostavi i idi svojim poslom. Ništa ti nismo učinili, bolje nas se okani, samo nastavi svoje šetnje. Jer da si normalan, ti bi sad negdi radio, a ne ovako besciljno lutao i zajebavao nas starije ljude. Ovaj popizdi još više i počne vikat: To šta ja radim je moja stvar, nećeš mi ti govorit šta trebam radit. Vi ste ti koji se moraju maknit odavde, vi ste ti koji smetaju i opterećuju ovo naše društvo! Sad sam i ja primjetia kako je moj Pero još više pocrvenia i popizdia. Govori mu on: Slušaj momak. Imaš ti puno problema vidim ja, ali tvoj je najveći problem šta dugo nisi bio sa ženom, bolje rečeno dugo nisi jeba. Pa ti imaš klasični sindrom nejebice. Ovaj još više pobisni i počne jače vikat, tako da su se počeli neki ljudi okupljat oko nas i slušat. Ma ko mi kaže? A kad si ti zadni put jeba, je li starče? Vidiš sinko, jeba sam sinoć i preksinoć, a ako bože sve bude u redu i večeras ću. A tebi bi bilo bolje da umisto da vriđaš svit po rivi, odeš doma i uzmeš neku knjigu u ruke i čitaš, viruj mi iz iskustva ti govorim, to će ti puno pomoć.

Šta, odgovori ovi mladić još ljuće, misliš da će mi se od čitanja bolje dizat, je li? Ne, neće ti se od toga bolje dizat, mlad si ti da bi ti zato tribala bilo kakva pomoć, ali bi ti moglo pomoć nać žensku, jer sa ovakvim ponašanjem je nećeš nikad nać. Ali umisto da bude gotovo, ovi mladić opet odgovori, ali sad već pred desetak ljudi koji su se okupili i slušali svađu. Ma šta smo jaki na ričima. A Pero ti njemuu ni pet ni šest odgovori, da, da, ali ne samo na ričima, nego i na kurcu! E ovaj je pocrvenia još više, ali je osta bez riči dok su se ljudi oko nas počeli glasno smijat. Onda ti se taj momak okrene i opet brzim korakom nestane. Jebote Duje, ja sam se bio usro od straha. Mislio sam da ćemo popit batina. Čim je otiša, ja govorim Peri, molim te ajmo, evo prošlo je devet, ajmo na kavu. Dignemo ti se mi i krenemo, a za nama se čuje pljesak i uzvik: Bravo, lipo ste mu rekli. Moram ti priznat da sam se smiria tek kad smo sili u kafić. Kažem mu ja: Pero ti si lud. Pa moga nas je istuć ka ništa, a on mi govori, nisu to takve face koji se tuku, oni samo verbalno maltretiraju. Osim toga nas smo dvojica, ne bi nas tako lako moga razbit, a kao što si vidio dosta se ljudi okupilo koji bi stali na našu stranu. Kad smo se posli sreli sa njegovom ženom, ja sam joj prepriča od riči do riči kako je bilo, a ona se počela glasno smijat. Govori ona meni, eto to ti je moj Pero. Koliko je samo puti u životu i mene doveo u sličnu situaciju, ali moj Bepo, on jednostavno ne može prešutit.

Toga sam dana bio sretan šta sam se vratia doma živ i zdrav. Eto ti moj Duje, šta sve čovik može doživit kad ode malo u grad, kad se makne iz mista. Mi ovdi nemamo takvih problema, bar nas još uvik nitko ne maltretira.

- Ma reci mi jesam li dobro razumia, da je Pero reka da je vodia ljubav sinoć i preksinoć i da će i sljedeće večeri ako sve bude u redu? Ma je li to moguće?

(objavljeno 25. 07. 2025.)

131

KONCERT

piše: Vinko Brešković

- I šta kažeš Duje na ovi koncert Tomsona u Zagrebu? Je li se tebi sve to svidilo? Nevjerojatno je da nitko dosad nije okupia toliko ljudi na jednom mistu osim Pape, ali Papa je Papa. Nikad nitko na svitu nije proda pola miljuna ulaznica za jedan koncert. A bilo je popularnih pjevača i kod nas, ali i drugdi po svitu. Eto naprimjer, pokojni Oliver je bio jedan od najpopularnijih pjevača, ali nikad nije uspia napravit ovakvo nešto. Šta je to po tebi bilo u Zagrebu?

- Ne znam ja Bepo šta je to bilo, ali skupilo se stvarno pola miljuna ljudi na jednom mistu. Nemoguće je da su svi luđaci, nemoguće je da su svi ustaše kako govore. Ja znam neke ljude koji su bili tamo, a nemaju veze sa time. Slušaj, vjerojatno su tom Tomsonu lipe pisme, vjerojatno ih ljudi toliko vole da im nije bilo teško doć iz raznih krajeva svita na koncert, jer ka šta si čuo bilo je tu ljudi iz Njemačke, Austrije, Francuske, ma odasvvud. Po meni znači da je to dobar pivač i da su mu pisme lipe. Ja ih baš ne znam, ali to nije čudno za moje godine, ali ka šta vidiš tamo je bilo najviše mladih.

- Ma ne govorim ja da su svi ustaše šta su bili na koncertu, ali to je onda po meni neobjašnjivi fenomen. Pa recimo, bio je i oni Janez Janša, a on je Slovenac, nije ustaša, možda luđak, ali ustaša svakako nije. Ali da je bilo svakakvih ljudi tamo, to ne možeš poreć. Bilo je onih koji su pivali ustaške pisme prije i posli koncerta, koji su nosili svakakve majice i simbole, bilo je onih koji su vikali zabranjene pozdrave, bilo je svega. A ni Tomson nije propustia priliku svašta izgovorit. Bog mu je bia stalno u ustima ka da je fratar, spominja je i Blajburg, svašta je govoria. A šta će mu to? Ako je pivač, neka se drži pivanja, zašto mora spominjat politiku, zašto spominjat komuniste i Blajburg? A i dovea je biskupa da drži pripovid na jednom koncertu. Pa jebate, moga je iskoristit i organizirat misu. Zašto on to povezuje? Ako misli da je to domoljublje, onda se zajeba, jer bilo je tamo puno svita koje nikad nije bilo u crkvi. Ako ih je htia obratit, moram ti priznat, izabra je čudan način. Ja sam se moj Duje malo priplašia svega toga šušura, ali eto Bogu hvala sve je dobro završilo, a bilo je svakakvih sumnji. Nema šta, dobro su se organizirali. Ja znam da je velika lova u pitanju, ali meni je i dalje sve to puno čudno.

- A zamisli da je bilo koji političar zakaza ovakvi skup, ma koliko popularan bia, šta misliš koliko bi mu ljudi došlo? Nema šanse skupit više od desetak hiljada ljudi na bilo kojem političkom skupu. I Milanović je dobia izbore sa više od miljun glasova, a na njegove skupove dođe po nekoliko hiljad ljudi,i to ako.

- Pa zašto to uspoređuješ? Misliš da je ovo bia neki politički skup? Istina je da su tamo bili političari samo desnice, nitko iz ljevice nije bio tamo. Bilo je ministara, potpredsjednika vlade, bilo je puno takvih koji su pivali i uzvikivali te zabranjene pozdrave. Vidiš, Plenković nije bio, a zašto? Moga je i on iskoristit priliku i dobit malo na popularnosti, iako mu to ne triba. Jebi ga, on je dovea fameju večer prije na generalnu probu, tako da je Tomson piva samo za njega. On je lipo pokaza tko je gazda u ovoj zemlji. Ka šta si vidia, odmah posli koncerta u Saboru su počeli govorit te zabranjene pozdrave ka dobar dan, a nitko ih nije upozoria da to ne smidu govorit, da je to zakonom zabranjeno. Svima je to postalo ujedanput normalno. Predsjednik Sabora nikome nije da opomenu, nikoga nije kaznia za taj pozdrav, ne smim niti izgovorit koji je to, jer bi mene kaznilo sto posto. A onda se mi pitamo je li to bio politički skup ili ne? Jer moj Duje, ako je to bio politički skup, a po svemu izgleda tako, onda smo najebali, onda ova naša zemlja ide pomalo, ali sigurno u neku stvar.

(objavljeno 11. 07. 2025.)

130

POZERI

piše: Vinko Brešković

- Bio sam sinoć na jednoj večeri s velikom ekipom ljudi. Bilo je tu svega, moj Duje. Bilo je puno pametnih i školovanih ljudi, ali bilo je i onih neškolovanih koji su se pravili pametni ka da su završili doktorate. E, oni su mi posebno išli na živce.

- Znam o čemu govoriš Bepo. To se i meni puno puti dogodilo. Već smo govorili koliko pametnih ljudi imamo u mistu, ali onih koji se prave pametni, koji sve znaju, a koji ustvari nemaju veze sa životom. Bit će da su to isti ljudi u pitanju, je li?

- Ma nije bitno koji su to bili, ali stvarno znaju ić na živce. Znaš, oni su se usudili onim pametnima, onima koji su stvarno pametni, solit pamet. Pazi, ovi su profešuri, poznati u ciloj zemlji, stalno su po televiziji, stalno ih nešto pitaju, stalno nešto komentiraju za cilu zemlju. Dakle, ne pitaju ih bez veze, pitaju ih jer nešto znaju, jer imaju šta za reć. A ovi drugi koji su polupismeni njima sole pamet, jebate, čak se i pokaraju sa njima oko nekih stvari. Ja ih gledam u čudu, a kad ih pitam kako to oni znaju bolje od ovih drugih, onda mi govore, pa šta ima veze, znam i ja valjda nešto. Ja sam tu večer popizdia na jednoga i reka mu neka umukne, a onda se on najidia i nije htia govorit sa menom cilu večer.

- Ma je li moguće? Baš se najidia? Ma da mi je znat koji je to?

- Duje, nije bitno ko je, ali viruj mi i ti bi popizdia da si bia prisutan. Ne mogu razumit ljude koji se hvale sa nečim bez osnove, bez ikakve podloge. Ajde, nije važna škola koju je završia, znamo mi puno njih koji su završili doktorate pa su i dalje primitivni, koji ništa nisu postigli u životu osim te usrane škole. Znamo mi i one koji nisu završili nikakve škole, ali su uspili u životu. Napravili su dobre poslove, napravili dobar biznis i imaju se čime pohvalit. Ali u većini slučajeva takvi su ljudi skromni, ne hvale se, ne sole pamet drugima, oni su u većini slučajeva normalni. Ne govorim o njima, ja govorim o pozerima. Oni nisu učinili ništa, ili ono šta su imali su rasprodali, potrošili, došli doboto na prosjački štap, ali i dalje glume neku veličinu. Oni i dalje misle da su uhvatili Boga za bradu. Ti su najgori. A da ti ne govorim, da ima njih koji su sve ono šta su imali naslijedili od oca i matere, a onda nakon njihove smrti sve rasprodali. Oni čak nikad nisu ni radili, nego ih je otac zna prijavit u svoju firmu da bi mu iša staž, da bi na kraju dobija neku penziju. A takvih ima puno. Znaš, oni ti se uvik lipo obuku, uvik su u veštitu, uvik su sređeni, jebate, uvik izgledaju ka prave prižence, a kad malo zagrebeš, tek onda shvatiš da su to pozeri. Znaš, tu večer smo svi bili pristojno obučeni, ali ovi pozeri su jedini bili u veštitu. A da čuješ kako govore o poslu? Jebate, misliš da su to najveći stručnjaci u svemu. Znam ja da su neki od njih nekad bili biznismeni, možda su i imali love nekad, ali sve im je to propalo, sve su izgubili. Nikad oni to neće priznat, nikad neće govorit o tome.

- Znači oni lažu, je li?

-Ne, ne lažu, samo ne govore istinu. Oni sve prešute, tako da misle da ne lažu. Ali, oni ustvari lažu prije svega sebe, to je njihov najveći problem. Oni su sebe uvjerili u svoju veličinu. Oni sami za sebe misle da su i dalje veliki biznismeni, veliki političari, jer je bilo i takvih, a sve je to danas za njih nedostižno. Pazi, niko od njih danas ništa ne radi, samo se bez veze šetaju po mistu i gledaju di mogu jest bez platit. Ne govorim, možda imaju dobre penzije, ne znam, ali kad ih pitaš onda ti odgovore: ko danas žive od penzije? Ma ne možeš virovat čega sam se sve nasluša tu večer.

(objavljeno 20. 06. 2025.)

129

SAVRŠENA ŽENA

piše: Vinko Brešković

- Duje, kakvu bi ti savršenu ženu zamislia? Kako bi po tebi ona morala izgledat?

- Uuu, jebate Bepo, kakvo ti je to pitanje? Ali ajde da ti rečen. Morala bi bit plavuša, znaš da ja volim plave žene. Tribala bi imat dužu kosu makar do ramena da je može vezat u rep. Ne možeš virovat kako ja volim žene s kosom vezanom u rep. Tribala bi bit elegantna, naravno, lipoga duguljastog lica, s malim prćastim nosom, malih ušiju, lipim velikim čelom, male brade, izražene usnice i širok osmijeh. Volim kad je žena malo našminkana, ali ne previše. Volim da ima crveno našminkane usnice. Vrat dugačak, ramena malo šira, bujne grudi, ne prevelike, ali ni premale. Da budu onako taman. Obavezno ravan štumak, a guzice bi tribale bit uzdignute i čvrste. Ne volim široke bokove, znači da ima bokove, ali ne prenaglašene. Ruke duge i elegantne, nokti njegovani i nalakirani, dugi prsti, nježni dodir. Noge dugačke i vitke, listovi tanki, znaš i sam koliko je to važno. To ti je pravi znak je li žena strastvena, jer ona s debelim listovima je hladna ka zmija. Sad je vidim takvu i moram ti priznat, stvarno je lipa.

- Nisi mi reka, koliko je visoka ta tvoja savršena žena?

- Dosta je visoka, skoro kao ja, ali ipak manja od mene pet centimetara.

- Bravo Duje. I ja je vidim ovako kako si je opisa, stvarno je lipa. Moram ti priznat, da bih i ja zamislia svoju savršenu ženu kao i ti, samo bi moja tribala imat crnu kosu. Ja više volim crnke, ali sve drugo bi potpisa.

- Čekaj, zašto me ovo pitaš?

- Ma onako, samo malo sanjam pa eto zamišljam kakve bi to žene mi volili imat. A reci mi Duje još nešto. Je li bi ta tvoja savršena žena morala znat kuhat, čistit, prat robu, bi li tribala i zarađivat nešto, mislim je li bi tribala radit?

- Bepo, kad bi ovako izgledala kako sam je ja zamislia, jebe mi se zna li kuhat, zna li brisat prašinu, prat robu, usisavat. Ne bi morala ništa radit. Ja bi sve to radia u njezino ime, samo neka me svaki put kad dođem doma dočeka takva i to gola po mogućnosti. Za sve ovo ostalo bi moga iznajmit nekoga, mislim moga bi platit čistačicu, kuharicu, pralju.

- E moj Duje, a šta bi svaki put radia s njom kad dođeš doma?  Misliš da bi se svaki put seksa sa njom? Pa ti si zaboravio koliko godin imamo. Šta je tebi? Osim toga, ja mislim da bi ti bilo jeftinije platit takvu ženu za seks, a držat doma Anu koja kuha, čisti, pere, donosi penziju svaki misec. Ja ti moram priznat da je lipo ovako zamišljat, ali ja ne bi prominia svoju Maru ni za jednu drugu.

-E lako ti je sad govorit. Ali da smo ovo govorili prije dvadeset godin, onda bi te pita. A sad je kasno moj sinko za sve. Znam ja da je moja Ane nezamjenjiva, ali jebiga, ako sanjamo, sanjamo. Kad sam se ženia, nisam ni tražia ženu koja izgleda ka šta sam je opisa, jer je nikad ne bi naša, a kad bi je naša, misliš da bi se ona tila udat za mene? Bepo moj, mi smo se oženili s onom koja nas je tila, a koja nam je tad odgovarala. Slušaj, Mare i Ane su bile lipe žene kad su bile mlade, a sad su i one ostarile, ali vride više od svake mlade.

- Znaš koji je naš još problem? Jebate, naše su žene sušta suprotnost ovih šta smo ih opisali. I sad kad govorimo o savršenim ženama, možemo mi govorit šta hoćemo, ali su nam naše ipak savršenije od svake. Zamisli one naše savršene žene kako nam brišu guzicu, kako vode računa o našim bolestima, o lijekovima koje pijemo, zamisli kako te operu kad si bolestan, kako te hrani žlicom jer je ti ne možeš držat u ruke. Misliš da bi one to radile? Kad malo bolje promislim, jedino mogu molit Boga da čuva zdravlje našim ženama, da ih poživi šta duže, svakako duže od nas.

(objavljeno 06. 06. 2025.)

128

DIŠPERAN

piše: Vinko Brešković

- Ma baš sam nešto dišperan ovih dan moj Duje.

- Vidim, vidim da si dišperan, a reci mi šta ti je? Zašto si tako dišperan?

- A jebiga Duje, ima sto razloga. Dišperan sam jer sam ostarija, jer sam počeo bolovat od svakakvih bolesti, dišperan sam jer ne mogu ono šta sam prije moga. Znaš, umra mi je dragi prijatelj nedavno. Volia sam tog čovika, a on je bidan dugo patia od teške bolesti i na kraju umra. To me je dodatno dišperalo, jer nakon ovih izbora slavlje bez njega nije isto. I sam znaš koliko je on bio zagrižen za lokalne izbore, jebate, bio je uvik najaktivniji. Umra je i još jedan čovik, kojega doduše nikad nisam upozna, ali sam volia njegovu ženu, još uvik mi je draga, a ona ga je volila više od svega, tako da mi se čini ka da je i meni umra dobar prijatelj. Dišperan sam zbog situacije u svitu, situacije u Hrvatskoj, situacije kod nas u mistu. Ako pogledaš šta se sve događa oko nas, moraš upast u depresiju. Zadnjih godinu dan imamo stalno neke izbore, već mi je pun kufer govora o izborima, a sad smo imali nenadano i izbor Pape jer je bidni Franjo umra. To su dodatni izbori koje nismo očekivali. Čekali smo izbor novega Pape ka da nam život ovisi o njemu. Pratili smo ih na televiziji ka najvažniji događaj na svitu. Ma kakve veze ima tko je izabran za Papu? Svaki je Papa dobar, šta me je briga je li ovaj ili onaj. A onda na kraju i ovi lokalni izbori, a šta mi oni idu na nerve ne mogu ti ni opisat. Jebate, šta su svašta izgovorili, šta su svašta pisali, komentirali.

- Ali eto Bepo, dobro se sve završilo, bar ovdi kod nas. Sad bi moga prestat bit dišperan zbog njih, ajde ove druge stvari ne znam, ali ja mislim da pretjeruješ. Lipo si reka da ćemo danas proslavit rezultate izbora, a ti mene sad ovdi ludiš s tim tvojim pizdarijama. Šta te briga za Zagreb, za Split, Rijeku, Pulu, to su njihovi problemi, ne naši. Zašto bi radi njih bio dišperan?

- Zato šta ovi koji su dobili, čine od tega čudo, a ovi koji su izgubili plaču i optužuju ove druge. Nikad sloge moj Duje u nas. Ma pogledaj za šta sve optužuju jedni druge, na šta se sve pozivaju. Spominju partizane i ustaše ka da će im oni riješit kanalizaciju, puteve, fondove, ka da su oni za sve krivi. Znaš, dišperalo me je još nešto. Naš prvi predsjednik je bio antifašist, bio je partizan, bio je u ratu za oslobođenje od fašista. Vodia je zemlju u Domovinskom ratu, svi su ga volili i hvalili, a pogledaj sad? Čuo si za onu ekipu šta su pokrenuli inicijativu za ukidanje dana antifašizma. Jebate, oni se na dan oslobođenja Zagreba, na dan pobjede od fašizma pitaju, je li to bilo oslobođenje, ili je bila okupacija. Pa je li tebi to normalno u današnje vrime kad cili svit slavi dan pobjede, a oni se pitaju je li to pobjeda, ili je možda okupacija? Znam ja da su to govorili radi ovih lokalnih izbora, da su govorili da bi privukli šta više birača. Kako ne bit dišperan kad takve stvari čuješ? Vode se ratovi puno blizu naše zemlje, a niko ni ne pomišlja fremat, niko ne razmišlja kako to zaustavit. Imaš manijaka na čelu najjače zemlje na svitu koji uvodi carine, a onda ih poništava, pa opet uvodi. Taj luđak je okrenia cili svit naopako, ukida osnove demokracije u najdemokratskijoj zemlji, postaje pravi diktator. Okriće cili svit kontra Amerike, okriće najpoznatije ljude u svojoj zemlji protiv sebe, a njega baš briga za sve. A moj Duje, mi živemo od turizma, mi ovisimo hoće li bit mira oko nas, hoće li se svit usudit ić na odmor ili ne? Mene čudi da i to nisu spominjali u kampanji za lokalne izbore. I ti mene pitaš zašto sam dišperan?

- Slušaj Bepo, jebala te ta tvoja dišperancija. Sad ću i ja postat dišperan, a doša sam slavit pobjedu. Daj nam konobar dva pelinkovca, jer ovo samo pijan čovik može slušat. Bepo, sjeba si me jutros, a bio sam dobre volje prije nego si se ti istresa. Konobar, molim te neka budu dupli pelinkovci!

(objavljeno 23. 05. 2025.

127

STRPLJEN-SPAŠEN

piše: Vinko Brešković

- Reci mi Duje, koliko si puta čuo u životu onu mudru izreku strpljen-spašen?

- Čuo sam je puno puti. To je jedna lipa izreka koju su mi uvik govorili otac i mater, a da ne govorim koliko su mi to puta rekli u školi. Ja to često govorim i svojoj dici. To je pametna izreka. A zašto me to pitaš? Oli ti to nisi nikad čuo?

- Jesam, jesam, moj Duje. U tome je i problem. Sluša sam ja to puno puti ka i ti, od profesora, od starijih, od onih na poslu, od navodno pametnijih, od šefova, direktora. Ali sad kad sam uhvatia malo godin, sad mi se čini da su me zajebavali svi koji su mi to govorili. Po meni je strpljenje jedna grozna stvar. Strpljenje nikoga nije spasilo, samo ga je dovelo do toga da dočeka svoju sudbinu nepripremljen. Šta sam ja to dočeka strpljenjem? Čeka sam cili život, cilo vrime sam bia strpljiv i šta sam to dočeka? Ostaria sam i shvatia da sam bia strpljiv i glup, a sve bez potribe. Strpljenje je gore od linosti. Jer, znaš, ako si lin, možeš štagod makar za sebe uradit ako ne za druge, ali ako si strpljiv, ne činiš ništa nego samo čekaš svoju sudbinu, a da ništa ne poduzimaš kako bi nešto prominia. Ako pogledaš malo, ko nam je to govoria da budemo strpljivi i da ćemo onda bit spašeni? To su nam moj Duje govorili oni koji su se bojali da ćemo im brzo oduzet poziciju, da ćemo ih prestić u nečemu. Oni su to govorili iz lukavosti, a ne zato šta su nam tili dat dobar savjet. A zamisli kad mi danas neko reče da budem strpljiv pa da ću bit spašen. A rekli su mi, neću ti ni reć ko i di, ali sam odmah popizdia jer sam svjestan da me lažu, da me samo hoće skinut s one stvari. Strpljenje je u našim godinama luksuz. Možda mladi mogu bit strpljivi, ako se zajebu ka i mi, a onda kad shvate da smo ih zajebavali, da nisu imali za šta bit strpljivi, onda će i oni popizdit. Ja to više nikad neću reć svojoj dici, jer će kad tad shvatit da sam ih vara.

- Ali Bepo, ta izreka spada ka i puno njih u narodnu mudrost, a iz tih mudrosti se može puno naučit. Ima takvih izreka još puno, nije samo ova pametna. Jebate, ti si jedini od kojega sam čuo da su narodne mudrosti glupe. Pa to niko ne govori, šta je tebi?

- Narodna mudrost? Da, da, ima još jedna koja je isto tako mudra. Znaš ono kad su nas učili da je lipo odgodit zadovoljstvo, da ga uvik tako bolje doživiš. Jebate, zamisli čekat da bi bia zadovoljan. Ma šta ću čekat? Moj Duje, uzmi sve šta ti se pruža samo ako možeš i to odmah. Šta imam čekat? Ma koji je to mudrac izmislia ove izreke, da mi je znat? Ali Duje, znaš šta ću ti reć? Ove izreke spadaju u narodnu mudrost samo zato šta ima puno glupana na ovemu svitu koji misle da su mudri, a onda smisle ovako nešto pa to stave u narodnu mudrost. Mogu oni zajebavat koga hoće, ali mene više neće!

objavljeno 09. 05. 2025.

126

TURISTIČKA SEZONA

piše: Vinko Brešković

- Duje, ja ne znam kako ti, ali ja se bojim da bi ova turistička sezona mogla otić k vragu. Je li vidiš šta se sve događa po svitu? Ovi ludi Trump je okrenia cili svit naopako. Počea je uvodit neke carine, neke takse cilemu svitu, a onda ovi vraćaju njemu. Počea je svjetski carinski rat. A kako čujem sve ove naše pametne glave od analitičara, jebate, možda neće ginut ljudi ka u pravome ratu, ali bit će teških ekonomskih žrtava. Na svu sriću ti Trump je sinoć javia da se sve ove carine odgađaju za devedeset dan. Ja mislim da su mu njegovi zapritili da će ga ubit, jer jebiga, ipak oni plaćaju sve te carine, ali oće li to odgađanje bit dosta za nas, e to ne znam. Šta ti misliš Duje, kako će se sve ovo završit?

- Znaš šta? Meni se čini da svi malo pretjeruju, da sve to nema veze sa životom. Prvo, mi u Hrvatskoj nećemo to ni osjetit jer malo trgujemo s Amerikom. Drugo, Amerikancima će bit bolje, zaradit će veliku lovu na tim carinama, a kad budu zarađivali više love, više će putovat. Vidićeš, ove će nam godine doć puno više Amerikanaca na odmor. A oni su najbogatiji ljudi na svitu, trošit će više novaca, mi ćemo zaradit više, tako da ja mislim da će sve to nama ić u korist.

- Ali Duje, svi predviđaju recesiju u svitu, čak i u Americi. Da i ne govorim kod nas u Europi. Pa Njemačka će prva najebat. Njima su rekli da će uvest dvadeset i pet posto carine na uvoz auta, a kod njih je to najveća gospodarska grana. Ostat će masu ljudi bez posla, a kako će onda dolazit na odmor? Pa svi će čuvat lovu za preživit, ko će trošit na odmore, na kupanje. O Talijanima da i ne govorim. Dobro, oni su nas ovih zadnjih godina ionako počeli preskakat, a ove će godine ostat svi doma. Ko će od njih doć u Bol? Svi naši konkurenti na Mediteranu spuštaju već cine, a mi ih još dižemo. Neće to valjat moj Duje, neće to bit dobro.

- Meni nema logike spuštat cine ako se bojimo da će doć manje svita. Pa onda ćemo zaradit još manje, je li tako? Po meni triba dizat cine kako bi zaradili makar isto ka i lani, jer ako ih spustimo, bit će manje u kasi.

- A šta je po tebi onda konkurencija? Duje, svit ide tamo di je jeftinije, a ne di je skuplje. Bolje zaradit i nešto, nego ništa. Bia mi je jedan prijatelj prije desetak dana u Veneciju i slika jelovnik isprid restorana koji nudi ručak. Oni tamo služe dva pjata za obid. Prvi pjat možeš birat između četiri jela, ka naprimjer rižot, crni i bili, frigane lignje, i još nešto zaboravia sam, ali sve specijaliteti. Drugi pjat ti je isto izabrat između četiri jela, jedno bolje od drugog, a ukupna cina je trinaest euri. Molim te Duje, reci mi di ti u Bolu možeš obidvat za te novce? To bi kod nas koštalo najmanje pedeset euri. I sad mi ti reci bi li iša u Veneciju i tamo obidva, ili bi doša u Bol i obidva po našim cinama. A cine apartmana su iste ka i kod nas u Bolu, ali nemoj zaboravit da govorimo o Veneciji. Ja mislim da to nije normalno. A ove zime je bilo dosta Boljana u Barcelonu i tamo jeli za male novce, zaboravia sam koliko su točno plaćali, svakako duplo manje nego kod nas u Bolu. Ni tamo nisu apartmani skuplji nego u nas. Duje, ja mislim da triba jako vodit računa o cinama, a ne kako ti govoriš, dizat cine da zaradimo makar isto ka i lani. Najgore od svega je šta tako ka i ti misli veliki dio našeg svita, a to nije dobro, to nam se može obit o glavu.

- Slušaj, ako si ti u pravu, onda neće bit dobro, ali za nas u Bolu nema straha, mi ne živemo od Nijemaca, ni od Amerikanaca. Već smo govorili o tome da zadnjih nekoliko godina kod nas ima najviše Hrvata. Jebate, njima ništa nije skupo, jer da je, ne bi dolazili, je li tako? Mi smo ipak jeftiniji od Opatije, Dubrovnika, Rovinja, mi smo tu još najbolji. Zato ja mislim da za nas nema straha.

- Da, možda imaš prav, ali državna kasa će bit praznija bez love izvanka. To će spadat u domaću potrošnju, a nama treba lova iz svita za napunit državnu blagajnu. Ako je ona prazna, odakle nam novci za penzije, za sve javne službe? Vidiš da ovi profešuri štrajkaju, njima je i sad malo, a odakle će i ovo dobijat ako krene svjetska recesija?

- E, vidiš, to im triba Plenki objasnit. Ako su to pravi profešuri, onda bi tribali shvatit, ali opet ti govorim, to nema veze sa nama u Bolu. Samo neka nama dođu ka i lani, a neka zavrući ka i prošle godine, vidićeš kako će se naš svit doć na more rashladit. Eto, ovoga puta nama globalno zatopljenje ide na ruku, a baš me briga za Ameriku, za Trumpa i sve njegove carine, ma kad ih uvea da uvea!

(objavljeno 11. 04. 2025.)

125

SRODNE DUŠE

piše: Vinko Brešković

- Ma reci mi Duje, kako si ti zna kad si se ženia, da si izabra baš ženu koja će ti odgovarat?

- Kakvo ti je to pitanje? Di ti je to sad palo napamet. Je li imaš problema u braku?

- Ma nije to u pitanju. Naravno da imam problema ka i svaki drugi čovik na svitu, ali ne pitam te radi toga. Dobro, sinoć sam se pokara sa ženom, ali nije to ništa neuobičajeno. Događa se to često, ali ja virujem da svi imaju takve probleme, je li tako?

-Pa normalno je da se pokaraš sa ženom, samo je pitanje radi čega i koliko to traje. A zbog čega si se pokara?

- Slušali smo sinoć na televiziji razgovor dvojice psihologa o braku, o tome tko i kako od njih dvoje, muškarca i žene, bira partnera za ženidbu. Onda je jedan od njih reka, da žene uvik biraju pametnijeg čovika od sebe. Govori on, da one žene koje baš nemaju puno pameti lako izaberu, jer je svaki muški pametniji od njih. One malo pametnije biraju uvik pametnijeg muškog, a one najpametnije i najškolovanije također opet biraju pametnijeg od sebe. Svakako je on zaključia da žena uvik bira pametnijeg muža od sebe, da je to prirodno, da je to urođena ženska osobina. Znači kako je reka, u svakoj bračnoj vezi muški dominira pameću, autoritetom, primjerom u odgoju dice, jednom rječju u svemu. A moja Mare je na to popizdila i rekla da je to glupost, da čovik sere bez veze, da to nije točno. Govori ona, kako to da se uvik govori da žena drži tri kantuna kuće, da nema uspješnog muškog bez žene koja stoji iza njega, koja mu drži glavu. Kako bi to bilo moguće ako je toliko glupa, ako je muškarac uvik pametniji. Kako to pita me ona?

- A možda ima i prav tvoja Mare. Šta si joj ti odgovoria?

- Ništa joj nisam reka, nego sam je pita, zašto se udala za mene? A ona mi ka iz topa rekla, zato šta sam bila glupa. Eto, govorim joj ja, sad ti je jasno zašto si izabrala mene. Jer sam bia pametniji od tebe. Čovik je skroz u pravu. Sve šta je reka ima je prav.

- Bit će da je ona poludila na to, je li?

- Da poludila. Svašta mi je izgovorila. Rekla mi je da je bila glupa, ali da se ona opametila, a da sam ja osta na istoj razini ka šta sam i bia. Govori ona meni, ti si na razini amebe, nisi uopće evoluira. E onda sam je ja posla u onu stvar i otiša spavat. I onda ujutro dok smo pili kavu, ona je samo nastavila svađu. Sad ona mene pita, zašto sam ja izabra nju za ženu? Htia sam joj odgovorit ka i ona meni sinoć, ali radije sam prešutia, jer bi ispalo da sam ja isto bia glup. Vidia sam da je vrag odnia šalu pa sam malo ublažia raspravu. Reka sam joj da sam bia strašno zaljubljen u nju, da sam bia mlad i da nisam ništa još zna o životu. A ona me je pitala, dobro, a sad kad znaš, jesi li se pokaja? I šta joj reč na to pitanje?

- Jebate Bepo, koje ti diskusije vodiš sa ženom. Moram ti priznat, ja ne bi zna šta joj odgovorit. Sad kad malo promislim, ja se i ne mogu sitit zašto sam baš moju ženu izabra? Meni se čini da nisam ima baš nekog izbora. A siguran sam da sam bia pametniji od nje, samo nisam siguran da je ona bila glupa. Možda je bila zaljubljena ka i ja, ali nije bila gluplja od mene. Meni se čini da ni danas ne bi reka da je gluplja od mene, a da drži tri kantuna kuće, to je bome točno. Možda drži i sva četiri. Dobro, šta si joj na kraju reka, zašto si izabra baš nju?

- E sitija sam se jednoga filma kojeg sam davno gleda, di je jedan tako muški reka ženi da bi joj ugodia, da je izabra nju, jer je ona njegova srodna duša. I upalilo je! Odmah se digla, poljubila me i rekla, da sam reka nešto drugo da bi istog momenta utekla iz kuće. Govori da sam je toliko naidia, da bi otišla i ostavila me da imam vrimena razmišljat, ko je ovdi gluplji, ko bez koga može živit. Duje moj, bia sam na ivici razvoda. Nego sva srića da sam pametniji od nje i da sam reka pravu stvar u pravo vrime, inače bi najeba. Ali, ovo tebi govorim, njoj ovo ne bi smia nikad reč.

(objavljeno 28. 03. 2025.)

124

DEMOGRAFSKA SLIKA BOLA

piše: Vinko Brešković

- Duje moj, jesi li vidia da kod nas još nije rođeno nijedno dite ove godine u Bolu. Razmisli malo, već je sredina ožujka, a nema rođenih. Rodile su neke Bolke, ali one sve žive van mista, tako da nema nijednog diteta koji bi iša za sedam godina u školu. A koliko znam, nijedan se brak nije sklopia još ove godine, a hoće li ni to ne znam. Čuo sam za neke brakove koji se raspadaju, ali nema novih. Šta će ovo bit moj Duje?

- Imaš pravo prijatelju. Ono šta je najgore od svega, prošle godine smo imali više umrlih nego rođenih. Znaš li da je u našoj općini 2024. godine umrlo ukupno trinaest ljudi, a rođeno samo petoro dice. Nikad nismo imali ovakve demografske mjere ka danas. Za svako rođeno dite Općina daje veliku lovu, a za drugo, treće i dalje, daje još veću. Jebate, oni koji rode četvoro petoro dice mogu se obogatit, a ono ništa. Ove godine su donili odluku da je vrtić besplatan za svu bolsku dicu. Škola im je besplatna, ne plaćaju ni knjige ni bilježnice, sva dica imaju besplatnu marendu pa šta bi više? Bože moj, di ide ovaj naš Bol? Šta će bit od nas za koju godinu ja ne znam.

- Ali meni nije jasno, zašto se ovo događa? Šta ti misliš, tko je kriv za ovu lošu demografsku sliku našeg Bola?

- Iskreno, nemam pojma, ali ako nešto ne poduzmemo, loše nam se piše.

- Ali šta mi možemo poduzet, šta možemo učinit?

- A slušaj, nema nam druge nego uvozit dicu ka šta uvozimo radnu snagu. Lipo napišemo oglas da primamo mlade bračne parove u misto, da dođu ovdi živit, da ih odmah proglasimo Boljanima i da im pružimo sve ka našem svitu, samo da ostanu.

- To je dobro, ali kad bi i došli, di bi živili? Pa mi nemamo nijedan stan, nijednu kuću praznu koju bi dali tim ljudima za živit. Sve šta je ugrađeno se liti iznajmljuje, sve je za turiste, a ono malo soba šta imamo, dali smo za radnu snagu iz drugih zemalja. Bol je pun Nepalaca, Filipinaca, Srba, Bosanaca, Makedonaca. Oni su zauzeli sve ono šta se moglo iznajmit, šta nije za turiste.

- E, vidiš, to je po meni najveći problem. Ili moramo uvjetovat tim strancima šta rade ovdi, da se vjenčavaju za naše ljude, ili da dovedu sa sobom fameju, odnosno da dovedu dicu. Ili to, ili ajmo gradit nove kuće za useljenike. Lipo izgradimo stotinjak stanova za ljude koji će se doselit u Bol, damo im ih za mali najam, ali moraju ostat tu živit i rodit barem dvoje dice. Za njih ima posla, za dicu ima vrtić, ima osnovna i srednja škola. Ali i dalje mi nije jasno šta se događa sa našom bolskom mladosti? Zašto se oni ne žene, zašto ne rađaju dicu? Šta se to prominilo?

- Duje moj, ti znaš da ja za sve krivim turizam, ti znaš da je za mene on kriv za sve pa i za ovu lošu demografsku sliku. Taj usrani turizam je prominia našega čovika skroz naskroz. Prije smo živili puno teže nego danas, imali smo puno manje novaca, ali smo imali više dice. Znaš i sam da je turizam medalja sa dvi strane, onu lipu stranu vidimo kroz lovu koju zaradimo, ali onu drugu stranu nitko neće ni da pogleda. I prije nam je mladost odlazila iz Bola, ali meni se čini da sad idu i više, a pazi, nigdi se ne žive bolje nego kod nas. Mi ovdi nemamo gladnih, nemamo beskućnika, nemamo prosjaka, a ljudi biže iz mista. Zašto? Je li moguće da je tako strašno živit i rađat dicu u Bolu? Ja ne vidim zašto, osim da nas je sjeba turizam. On je donia sa sobom sve one grube stvari, donia je drogu, alkohol, razvrat, donia je i slobodnu ljubav, a ona je krivac za raspad brakova. Niko se više ne želi ženit i rađat kad im je ovako bolje. Nemaju nikakvih obaveza, a one stvari koje je nama brak donosia, seks naprimjer, imaju na svakom kantunu pa zašto bi se obavezivali. Jer znaš, prije smo se ženili da bi se seksali, a danas se ova mladost očigledno ženi da se više ne bi seksala. Eto, to je po meni najveći problem, a za to ja krivim turizam.

(objavljeno 14. 03. 2025.)

123

VAPAJ BESPOMOĆNIH

piše: Vinko Brešković

- Gledam Duje moj na televiziji ovih dana koliko ljudi vape za pomoć. Di okreneš da okreneš, svi nešto traže, svi nešto mole. Ono dole u Gazi je tuga i žalost, sve razrušeno, nigdi hrane za preživit, a oni Trump bi gradia rivieru. On bi potira sve Palestince i lipo sve iznova izgradia, a oni neka odu negdi drugdi jer im tamo samo smetaju. A o Ukrajini da ne i govorim. Dosad im je Amerika davala oružje, navijala za njih ka i cila Europa, a sad Trump traži od njih da se predaju, da prestanu ratovat i da ostave Rusima sve šta su im oteli. I pored svih ovih nevolja, još nam se bidni Papa razbolia. Eno ga u bolnici i govore da je kritično. Cili svit moli krunicu za njega, svi opet vape za pomoć dragoga Boga. Ja nisam siguran da nam i on može pomoć. Sve smo toliko zasrali po cilemu svitu da je i Bog diga ruke od nas. Ništa lipoga ne možeš čut moj Duje, je li tako?

- A vidi kod nas šta nam se događa. Oni revolveraš je optužen i mora u zatvor, a onda bidni Plenki više nema većinu. I šta sad? U svoj ovoj svjetskoj frci mi ćemo morat na izbore. Pa je li to normalno? A mi smo ka i cili svit bespomoćni, mi ne možemo ništa učinit, možemo samo gledat i molit krunicu. To nam jedino ostaje, molit i virovat da će nas Bog čut.

- A znaš li Duje, da i nama u Bolu idu izbori? I tu se još može svašta dogodit. I za nas bi tribalo izmolit koju krunicu. Znaš, toliko je sve tužno, toliko je sve crno, da sam se počea veselit karnevalu. Bar ćemo tih par dan zaboravit na ove druge probleme, bar ćemo se zabavit i nasmijat. Jer kad krene korizma, onda se stvarno moramo okrenut molitvi, moramo se okrenut pokori, govorim ti moj prijatelju, samo nas dragi Bog može spasit.

- Dobro, za ove naše izbore još ima vrimena, ali za sve ovo drugo vrime ističe puno prije.

- Ma koliko to vrimena ima? Šta ti je, izbori su u svibnju, a to ti je sutra.

- A ima li prijavljenih kandidata? Ja nisam čua da se još itko kandidira. Po ciloj zemlji već uveliko govore o kandidatima za lokalne izbore, ali kod nas svi muče. Je li ti znaš šta?

- Nemam pojma. Ništa nisam čua, nitko ništa ne govori. Izgleda da ćemo se u zadnji čas iznenadit, a meni to ne izgleda dobro. Ja bi volia znat ko će se sve kandidirat, volia bi to znat unaprid. Tako bi mogli analizirat svakoga, a ovako kad te stave pred svršen čin, lako se možeš zajebat, lako možeš pogrišit.

- Zato ti ja i govorim prijatelju moj, da i za nas triba molit krunicu. I naš je vapaj, vapaj bespomoćnih.

- A reci mi moj Duje, je li znaš di se organizira krunica, u Velu ili Malu crikvu? Jer iskreno rečeno, ja bih iša molit, ja mislim da bi svi tribali molit. Ne znam kako je tebi, ali ja sam se puno počea bojat naše budućnosti.

- A na koju budućnost misliš? Na ovu svjetsku, za Papinu, za bolsku, za koju se budućnost najviše bojiš?

- Iskreno rečeno, ova naša bolska je najpotribnija Božje pomoći, za nju se najviše bojim. Papa će ozdravit, svi će se problemi u svitu rišit, Plenki će nać drugu većinu, ali ovdi u Bolu smo samo mi odgovorni, e zato se za nas najviše bojim.

(objavljeno 28. 02. 2025.)

122

BUDUĆNOST BOLSKOG TURIZMA

piše: Vinko Brešković

- Vidiš li moj Duje, kako se počelo puno govorit o budućnosti turizma. Evo, sad smo imali veliki skup svih turističkih radnika šta ga je Plenković organizira, a di su govorili o turizmu. Lipo im je reka da moraju pazit na dizanje cina, da moraju pazit koliko će šta naplatit, jer smo postali puno skupi. Dali su nam cine iz Španjolske, Italije, Grčke, Portugala, a mi smo skuplji od svih njih. Pa to nije normalno. Kod nas je najveća inflacija, veća od svih u Europi, a ni to nije normalno. Zašto? Nešto tu nije u redu, nešto smo puno pogrišili. Hrana u restoranima je skuplja od one u najvećim turističkim centrima. Jebate, usrid Barcelone možeš obidvat jeftinije nego u nas. A da ne govorim da smo mi u Bolu još skuplji od drugih u Hrvatskoj. E pa zato ćemo imat sve manje gostiju. Ali, dobro je da se počelo govorit o tome, očigledno su se usrali od straha da bi turizam moga ove godine ić nazad, a mi smo navikli svake godine obarat rekorde. Ja ne znam šta ovi naši turistički radnici u Bolu promišljaju, ali ako i ove godine dignu cine, pa ko će im doć? Govori se da je puno slabi buking, da se malo rezervira za lito. Duje moj, mogli bi najebat.

- Imaš prav Bepo. Ima još jedna stvar koju cilo vrime govore, a to je, da naš čovik, naš Hrvat, sa ovom plaćom koju ima, nema šanse doć na naše more, da nema šanse doć se okupat. A oni pametni govore, da ako smo skupi za domaćeg gosta, onda smo skupi i za strance. Kažu stručnjaci da su najviše dolazili stranci onda kad je cina bila prihvatljiva za Hrvate, a sad je za nas naše more nedostižno. Kako može čovik koji ima prosječnu hrvatsku plaću ljetovat u hotelu, ko će mu to platit? Lipo je Plenki upozoria da smo pretjerali sa cinama, da ćemo sve izgubit. A još moramo čekat i kolike će poreze odredit općina, a tek posli tega ćemo vidit hoće li se cine dizat i koliko. A o hrani smo već sve rekli. Logično je da ovi po restoranima dižu cine kad im je meso, jaja, brašno, ma sve iz butige poskupilo i to više od deset posto. Normalno je da i oni dignu cine spize. Samo se ja pitan dokle? Ko će plaćat te ručkove, te večere. Više ne možeš otić na večeru ispod sto euri po osobi, a pogotovu ako popiješ koju litru vina. Pa samo vino je pedesetak euri po boci. A šta je to uz dobru spizu popit bocu vina, ništa.

- Ima tu još nešto šta meni ne ide u glavu. Eto reka si i sam, da je našem čoviku puno skupo doć na naše more, je li tako? Naše su plaće tri četiri puta manje od onih u Europi, a pogledaj šta se dogodilo. Prije desetak godin je u Bolu najviše bilo Austrijanaca, Nijemaca, pa su dolazili Slovenci, možda Česi, a Hrvati su bili na peto šesto misto. Da ti ne govorim da je u osmom misecu u Bolu bilo više Talijana nego u Rimu. A vidi danas. Sad u srcu sezone su najbrojniji Hrvati, a tek iza njih dolaze ostali. U predsezoni kad je najeftinije ima najviše Slovenaca, ali u špici kad je najskuplje najviše je Hrvata. Svima ostalima je špica sezone preskupa, jedino našima nije. A reci mi kako to? Šta se tu dogodilo? Pa jebate, mi smo najsiromašniji, a naš svit dolazi u Bol kad je najskuplje. Meni ništa nije jasno, a tebi Duje?

- U pravu si Bepo. Ako nas ne lažu onda je to nešto šta nema nikakve logike. Možda onda naše cine u Bolu i nisu toliko velike, možda smo mi ipak pogodili sa cinama. Jer ako su Hrvati najbrojniji, a najsiromašniji, onda je jedino logično da su im cine prihvatljive.

- A možda je nešto drugo u pitanju? Znaš, meni se čini da kod nas dolaze samo najbogatiji Hrvati, da kod nas ljetuje hrvatska krema, možda hrvatska zlatna mladež. Jedino oni imaju tu  lovu, jedino oni mogu to platit, je li tako?

- Slušaj, ako je tako, onda za naš bolski turizam nema straha, naša turistička budućnost je osigurana. Kod nas u Hrvatskoj će uvik bit bogatih, a ako oni dolaze u Bol, onda smo na konju. To je za nas super! Ma ko je to smislia da smislia, pogodia je. Samo neka tako ostane, ne daj Bože nikakve promjene.

- Ma na koje promjene ti misliš? Misliš na lokalne izbore? Nema šanse, ne može se to tako lako prominit. Doduše uvik troje ljudi mogu svašta prominit, uvik u stvari njih troje kroje našu budućnost. Šta je, ti mučiš, oli se ne slažeš sa menom?

- Ma ne, u pravu si, samo razmišljam ko je taj treći?

(objavljeno 14. 02. 2025.)

121

BOJKOT

piše: Vinko Brešković

- A šta mi je drago šta je uspia ovi bojkot trgovaca. Moj Bepo, svi su oni lupeži, svi nas kredu već nekoliko godina. Dižu cine toliko da se to više ne može podnit. Jebate, u zadnjih par godin sva je hrana poskupila duplo. Ne može to tako. Ne može bit da je u Njemačkoj, ili bilo di po Europama kruh, meso, čak i ta naša usrana Vegeta jeftinija nego u nas u Hrvatskoj. To nije moguće, neko tu uzima lovu, a nama govore da je to normalno.

- Ali Duje, tvoj Plenki govori da je toliko diga plaće, da nije točno da je inflacija pojela svo povećanje. A vidiš i sam da to nije istina. Možda ukupna inflacija je manja od onoga šta je poveća plaće, ali to se ne odnosi na hranu. Šta oni računaju u tu inflaciju ja ne znam, ali znam ka i ti da je hrana poskupila duplo. Možda nisu poskupili motori, ili lokomotive, tramvaji, avioni toliko, ali mi to ne kupujemo. Trošimo doboto cilu plaću na hranu. Kako bidni penzioner koji ima pet sto euri misečno može kupovat hranu koja toliko poskupi. A naša se vlada hvali dobrim porastom BDP-a, a on najviše zavisi od potrošnje. Znači, ako budemo manje kupovali, bit će i manji rast državnih prihoda. I sad šta? Svi ministri podržavaju bojkot trgovaca, ali time ruše porast prihoda državi. To mi je nekako glupo, je li tako?

- A Bepo, šta drugo mi možemo učinit? Moramo te trgovce naučit pameti. Ovako će vidit da nas ne mogu zajebavat, da ne mogu toliko dizat cine. Ja bi bojkotira i više pa neka vide da ovise o nama, a ne mi o njima. Ovo je jedini način moj Bepo, ja ne vidim drugi.

- Znaš, ovi šta su to pokrenuli, mislim ovi bojkot, bili su rekli da će bojkotirat jedan lanac trgovine koji je najskuplji bar sedam dana. E, to bi ih moglo dobro zabrinut. Ovako na jedan dan nećemo puno učinit. Triba ih bojkotirat i više, jer jedan dan oni lako nadoknade. Ako bojkotiramo petak, onda će ljudi kupovat više u četvrtak i oni to lako nadoknade, ali sedam dan, e to je nešto ozbiljno. Ma šta sedam dan, ja bi i više od toga.

- Možda ćemo doć i na to. Glavno je da je krenulo. Mi Hrvati teško dižemo bune, mi nerado štrajkujemo, ali ako počnemo, e onda su najebali. A meni se čini da je počelo. Vidiš ono u Srbiji? Oni su tamo naučili protestirat po cilu godinu, ali još se ništa ozbiljno nije dogodilo. A dogodit će se i tamo, vidićeš. Već je počelo, već im je premijer da ostavku, a bit će toga još. Oni su uporni za razliku od nas.

- Imaš prav Duje. Samo moramo nać pravu miru, jer bi preveliki bojkot moga naškodit državi. Bit će manje love od PDV-a, a to znači i manje love u državnoj blagajni, to znači i manje love za penzije, za plaće svima u javnim službama. Šta ćemo onda? Onda će se dogodit da cila vlada moli svit da krene ponovo kupovat, jer neće moć funkcionirat, bar ja to tako vidin.

- A koja je po tebi to prava mira?

- Ne znam ja Duje. Nisam ja neki ekonomski stručnjak, ali jako triba pazit sa tim bojkotima, to mi je jedino jasno.

- Čekaj Bepo, je li ti to meni hoćeš reć da ne podržavaš bojkot? Pa ti si jedini čovik u Hrvatskoj koji to ne podržava.

- Duje, nisam to reka. Ja podržavam bojkot i te kako. Pa ja bojkotiram sve butige već više godin.

- Bojkotiraš već više godin? Kako to misliš? Pa šta ti onda jedeš sve ove godine?

- A šta jedem? Jedem ono šta mi žena kupi i skuha. Ja bojkotiram sve butige, ja tamo ne bi iša ni za živu glavu.

(objavljeno 31. 01. 2025.)

120

PONIZNOST

piše: Vinko Brešković

- I Duje, jesi li zadovoljan rezultatima izbora?

- Ne zajebavaj Bepo. Kako mogu bit zadovoljan kad je izgubia moj kandidat? Nemoj mi reći da si ti zadovoljan.

- Duje, ja sam oduševljen, ali ne zato šta je pobijedia Milanović, nego zato šta je izgubia Primorac. To me je toliko razveselilo da ti ne mogu ni opisat. A rezultat je takav, da ne možeš povirovat. Ni sam Milanović nije virova u ovoliku razliku. Kako je reka, nemojmo se zavaravat, ko može imat 75 posto podrške naroda, to ne postoji osim u Sjevernoj Koreji, Kini, Rusiji i Srbiji, nigdi drugdi. A meni se čini da to nisu bili izbori za predsjednika, nego da je to bia referendum protiv Plenkovića. Ali jebate, čua si šta je sve Plenki izgovoria one večeri u izbornome stožeru HDZ-a. Šta je to bahato, šta je to šufištiko. Di mu je ta njegova poniznost, di mu je ta njegova demokršćanska orijentacija?

- A šta ti misliš da je Milanović bolji, da on nije bahat? Pa on je teški uličar. Čua si kako je govoria svih ovih pet godin. Čua si koje je grube riči koristia, koga je sve ispljuva. Nema čovika kojega nije izvriđa, a da ti ne govorim šta je sve govoria o Plenkoviću. Svi su ljevičari isti moj Bepo, ali ti to ne vidiš, ti si ka i oni.

- Duje, prvo, Milanović je sve samo ne ljevičar, iako ga sve live stranke podržavaju, ali on je toliko stvari učinia u ovih pet godin, da je puno puti bia teški desničar, da se svrsta na njihovu stranu. Drugo, on nije kršćanin i nikad nije reka da je ponizan ka Plenki. Treće, 75 posto glasača je njega zaokružilo, a to znači da ga podržavaju u svemu šta je govoria. A kako ćeš to protumačit, osim da svi misle da je u pravu? Ili su svi navijači, kako ih je Plenković nazva. Reka je da je Milanović kršitelj Ustava, da je okrenia pilu naopako, a da to mogu prihvatit samo navijači. Time je izvriđa sve navijače, a izvriđa je i svih 75 posto ljudi koji su glasali za njega. Moj Duje, poniznost je velika ljudska vrlina, a pogotovu je triba imat svaki pravi kršćanin, a Plenković se za takvoga izdaje. On mu je triba čestitat, bez obzira šta ovaj njemu nikad nije čestita, ali ka pravi čovik je moga napravit taj korak, ali ne, on još više zaoštrava, a time krši Ustav, time on postaje kršitelj Ustava. Neka je Milanović pobijedia, baš mi je drago. A šta se tiče riječnika, misliš da je Plenki bia puno bolji od njega? Pa i on je izgovoria grubih riči koliko hoćeš, i on je stalno njega vriđa, a ne samo njega, nego sve koji ne mislidu ka on. E to mu se sad vratilo. On opet pljuje po medijima, pljuje po opoziciji, a nije ni svjestan da ovo nije pobijedila opozicija, da ovo nema veze sa SDP-om, ni sa Možemo, ni sa kim, ovo je pobijedia Milanović, a ne opozicija. Bože šta guštam!

- Pa lipo. Drago mi je Bepo, da je napokon pobijedia neko za koga si ti glasa. Eto ja ću tebi čestitat.

- Duje, ja nisam glasa za Milanovića, ne moraš mi čestitat, ne tražim ja to od tebe. Ako hoćeš nekom čestitat, čestitaj Milanoviću.

- Pa za koga si ti onda glasa, za Primorca?

- Nisam Duje. Nisam izaša na izbore i to prvi put u mome životu. Jebiga Duje, žao mi je, ali umrla mi je nona.

- Ma koja ti je nona umrla, šta to govoriš? Kad ti je umrla nona?

- Pa umrla je prije šezdeset godin.

- Pa kakve to ima veze sa ovim izborima?

- Kako nema veze? Lipo ti govorim, umrla mi je nona, kakve veze ima kad je umrla? Nisam moga izać na izbore jer mi je umrla nona i gotovo. Tako da eto hvala Bogu, Milanović je pobijedia, a ja ga nisam zaokružia jer to nikad ne bi moga. Baš sam sritan čovik!

(objavljeno 17. 01. 2025.)

119

TELEFONSKI POZIV

piše: Vinko Brešković

- Moji dragi prijatelji, ima sam jučer jedno neviđeno iskustvo, odnosno jedan nevjerovatni susret. Popio sam kavu sa jednim čovikom za kojeg ne možete virovat.

- A koji je to čovik bia?

- Ma Duje moj, slušaj kako je sve to počelo. Zvoni meni telefon i ja ti se javim. Čujem neki poznati glas koji me pita, jesam li ja taj i taj. Jesam, govorim ja, ali i dalje se ne mogu sitit čiji je to glas. Onda mi se on predstavi i govori, ja sam Zoran Milanović. Muči on, mučim i ja. Jebate ne mogu virovat. Onda on kaže, ja sam predsjednik Hrvatske Zoran Milanović. Znam ja ko je Zoran Milanović, ali ne mogu virovat da me Vi zovete. A zašto baš mene, šta je u pitanju, šta bi Vi to tili od mene? Pa govori on, ja bih rado s vama popio kavu. Znate, sad je predsjednička kampanja, ja se nalazim u vašem mistu i ako ste voljni sjesti sa mnom na pola sata. Dobro, govorim ja, ali zašto ste izabrali baš mene? Pa Vi ste kako su mi rekli, tipičan predstavnik puka, tipičan mještanin i radi toga bi s vama rado porazgovarao. I dogovorimo se on i ja nać u kafiću za pol ure. Jebiga, šta ću, obučem na brzinu veštit šta mi ga je Mare izvadila iz naftalina i onako svečano obučen odem na dogovoreno misto. Sidnem ti ja i naručim kavu i čekam. Vidim onaj konobar me čudno gleda obučenog u veštit, ali ništa me ne pita nego donese kavu. Čekam ti ja, a onda ujedanput mi prilazi ne Milanović, nego onaj Miro Bulj. Priđe on meni i pruži pristojno ruku i govori, ja sam Miro Bulj. Mogu li sist s vama na kavu, valjda vam neću smetat. I sad šta? pitam se ja. Da li mu reć da čekam Zorana Milanovića, da mi je sad nezgodno sa njim popit kavu, ili da se jednostavno pravim blesav pa šta bude bude. Padne mi na pamet da Milanović možda neće ni doć. Sidnite, sidnite govorim mu ja. On lipo sidne i naruči kavu i počne onako lipo razgovarat sa menom. Pita me je svašta. Kako živem, kolika mi je penzija i tako. Koliko dice imam, je li živem oduvik ovdi i svašta još. Onda me je pita je li ja podržavam njegovu ideju da pošaljemo vojsku na granicu da nas čuva od ilegalnih imigranata. Ja ga gledam u čudu i ne znam šta reć. Ne mogu, jebate, čoviku u oči reć da je to pizdarija, da su to za mene sve gluposti, da sam ja protiv svega toga. Mučim ja, a on uporan opet pita šta ja mislim o tome? Onda mu ja govorim da mene to baš i ne interesira, da ja nisam baš za tu veliku politiku, da možda to triba pitat nekoga koji se bolje razumi od mene. A onda mi on ka iz topa postavi pitanje, a kako to da sam odmah prihvatia doć na kavu s Milanovićem, a da na njegova pitanja ne želim odgovarat. Bi li njemu odgovoria da me nešto pita? A, sad mi je jasno kažem mu ja. To ste bili Vi na telefonu. Učinia mi se poznat glas, ali nisam bia siguran. A zašto ste rekli da ste Zoran Milanović? Zašto niste rekli kako se zovete? A da sam se predstavio kako Vi govorite, bi li došli na kavu? Opet ja mučim, a onda on kaže, eto vidite, ne bi došli sto posto, a ovako ste došli jer vas zove predsjednik. A sad mi lipo recite za koga ćete glasovat u nedilju? Ja ga gledam i ne mogu virovat šta me pita. Pa gospodine Bulj, to vam ja neću nikad reć, to se ne govori. To nije fer pitat. Svaka vama čast, ali ja ću zadržat za sebe za koga ću glasat. Dobro, dobro, govori on, to je odličan odgovor. Znao sam da ste vi tipičan predstavnik puka, vidite da sam vas dobro izabra. Niko od pučana neće da kaže za koga će glasat, a svi glasaju za tog Milanovića. Ja sam jedini čovik iz naroda, ja sam jedini vaš pravi predstavnik. Više ću ja zastupat vaše interese od bilo kog drugog, samo me vi ne razumite, ili se pravite blesavi. Nema logike da čovik poput vas ne glasa za mene, pa nitko drugi se ne bavi temama koje baš vas obične i male ljude diraju. Mislite ovo sa vojskom na granici? pitan ga ja. Pa i to. I to je tema koja vas najviše dira, samo ni to ne razumite. Svi ti imigranti će nas uništit, svi će oni na kraju završit kod nas u Hrvatsku, svi će oni radit umisto nas Hrvata, jer će radit za pola naše plaće. Zato je važno mene izabrat, jer sam ja jedini koji to mogu zaustavit, shvatite to napokon. Dobro, na kraju mu ja kažem kako bi prekinia tu raspravu, razmislit ću o tome. Možda vi imate prav. Nego šta nego imam prav. Ali, gospodine Bulj, koliko ja znam vi niste ušli u drugi krug, je li tako? Pa kako očekujete da glasam za vas, kad niste uopće na listi. Onda on onako ljutito odgovori, e nisam zato šta ljudi poput vas nisu glasali za mene, nego svi glasuju za Milanovića. Eto vidite šta sam sve učinia u mome Sinju, šta im sve nisam da, a oni su i tamo glasali za njega. Jebo vas Milanović. I digne ti se on bisan i govori, platite i moju kavu, neću ja plaćat kave onima koji ne glasuju za mene. Nije mi ni ruku pružia nego ode do auta, sidne u njega i nestane. Osta sam u čudu gledajući za njim. Ma da znaš kako mi je bilo neugodno.

- Jebate Bepo, stvarno strašno iskustvo. A reci mi molim te, za koga češ glasat u drugom krugu?

- Šta je Duje, zašto me to pitaš, oli bi i ti tija da ti platim kavu?

(objavljeno 03. 01. 2025.)

118

ODLUČNOST

piše: Vinko Brešković

- Ma reci mi Duje, jesi li ti kad bia u situaciji da si mora na brzinu donit neke važne odluke u životu, a koje nisu baš ugodne?

- Jesam, jesam moj prijatelju i to više puti. Mora sam prisić neke stvari za koje sam zna da se neće svidit svakome. Ali ponekad u životu moraš bit odlučan, jer inače sve ide k vragu. Nije to lako svaki put, ali kad si u takvoj poziciji, nemaš izbora nego donosit odluke.

- A šta je to šta ti je bilo najteže?

- Ma znaš dok sam još radia, bia sam šef jednoj maloj grupi zavarivača. E, sad je tribalo poslat nekoga da ide radit na neko grubo misto, više se ni ne sićan di je to bilo. Pozovem ti ja svih njih i pitan, bi li ko iša dragovoljno za nešto veću plaću. Međutim nikome se ne ide, niko nije tija ić. Od mene se očekivalo sa veće razine da hitno pošaljem čovika tamo i ja sam mora nekoga izabrat. Onda je došlo do velike svađe među njima. Ovaj ne može jer ima ovaj problem, onaj neće jer ima neki drugi problem i tako svi redom. Onda sam jednostavno reka tome jednome da će on ić i gotovo. Jebate, diga mi je bunu među ostale. Da sam ovakvi i onakvi, da ne vodim računa o njima, da sam se triba izborit na toj većoj razini da oni nađu neko drugo rješenje, da sam ih triba zaštitit, a ne dovest u situaciju da biram među njima. Bila je ispala velika frka, ali ja nisam ima izbora nego uradit to šta su mi drugi naredili, u stvari uradit ono za šta sam plaćen. Na kraju je najgore proša onaj šta se bunia, jer su ga ovi odozgora stisli, oni su mu zapritili i on je mora poslušat i otić tamo to završit. Nije dugo vrimena govoria sa menom ka da sam ja kriv za sve. A bilo je sličnih situacija u mome životu još puno di sam mora bit odlučan, bez obzira koga ću povridit na taj način. Znaš, kad su neki viši interesi u pitanju, kad radnici ne znaju sve te više ciljeve, nego gledaju samo sebe, e tada dolazi do takvih nesporazuma. Oni nemaju koga krivit nego tebe, jer si im najbliži, a baš njih briga šta ti to moraš radit, baš ih briga zašto ti to moraš uradit.

- Eto vidiš prijatelju moj. I ja sam u životu ima isto tako jedan veliki problem. Bia sam šef grupe od pedesetak ljudi i radili smo na dvi lokacije. Onda mi je direktor reka da moram organizirat sve na jedno misto, jer je interes firme da ovu jednu lokaciju pustimo nekima drugima. Šta sam moga učinit nego ga poslušat. Ma da samo znaš šta su mi neki pojedinci uradili. Proglasili su me nesposobnim šta nisam uspia sačuvat taj prostor za našu grupu, da ih nisam zaštitia i svašta još. Ja sam im pokuša objasnit, pokuša sam razgovarat sa njima, pokuša im reć da ja nisam taj koji odlučuje, da ima iznad mene onih koji donose odluke, a da se od mene očekuje odlučnost u izvršavanju zadataka. Moram ti priznat da je i meni bilo grubo ka i tebi, ali sam mora uradit ono šta su drugi odlučili bez mene. I kod mene se naša jedan od radnika koji je rovaria protiv mene, koji je svašta govoria protiv i koji je na kraju najgore proša. Ja sam pokušava udovoljit svima, ali i sam znaš da nema takvih odluka koje će svima odgovarat. Uvik će se nać neko kojemu nešto ne paše. Ali uvik su to pojedinačni interesi, uvik ispadne da svako gleda samo sebe, da ne mogu sagledat sve u firmi, da nisu upućeni u sve i da to i ne moraju bit, da to nije njihov posal. Šta ćeš moj Duje, uvik je bilo i bit će takvih ljudi, uvik će bit onih koji su nezadovoljni, koji misle da su pametniji od svih, da oni jedino znaju sve, a da tebe baš briga za njih. A u stvari je sve obrnuto. Vidiš, sve sam ja ovo ispriča mojoj Mari, ali ona i dalje ne zna šta će, i dalje bi ona balansirala i gledala sve zadovoljit, svima ugodit, tila bi i dalje ne donosit odluke. Ja je iz sve snage nagovaram da bude odlučna, da jednostavno mora donosit odluke, da je ona glavna i gotovo. Da niko osim nje ne zna svu istinu, sve probleme, da je ona jedina koja može sagledat svu cjelinu, a da svi ostali gledaju samo sebe.

- Čekaj, kakve sad Mare ima veze sa ovim problemima? Zar ona nije u penziji?

- Ma je u penziji, ali i dalje ima stvari koje mora prisić, stvari u kojima mora bit odlučna. Evo, dolaze nam dica za Novu godinu i ona mora skuhat neku večeru. E, sad bi jedan tija pašticadu, drugi bi tija janjetinu, a ja bih najviše volia odojka. Mare je otišla u butigu kupovat meso, a znaš i sam da kod nas ne možeš uvik nać sve šta bi poželia. Našla je šta je našla i sad se brine da će bit onih koji su nezadovoljni. Ja joj lipo govorim, Mare donesi odluku i gotovo. Neka bruntulaju, neka su ljubomorni jedan na drugog, ali svi oni gledaju samo sebe, nemaju oni pojma kroz šta si ti prošla, koje si sve butige obašla, šta si sve od mesa mogla kupit. Oni ne mogu sagledat kompletnu cjelinu. Ti si jedina koja sve znaš i zato moraš bit odlučna i gotovo! Ja sam spreman na sve kompromise, ja je ne bi nikad napada.

- A šta je kupila na kraju?

- Pa odojka, naravno.

(objavljeno 27. 12. 2024.)

117

TURIZAM, DROGA I ROKENROL

piše: Vinko Brešković

- Bepo, šta ti je jutros, šta će ti te škure oćale pa nije tako jako sunce? Kako uopće vidiš išta sa tim oćalima?

- Ma slušaj Duje, bia sam sinoć na jednoj večeri i upozna dvoje mladih sociologa, a onda sam odmah odlučia nosit ove oćale i šta više držat zatvorene oči. Krasni ljudi, ali malo čudnih ideja. Pišu neku studiju o utjecaju turizma na lokalno stanovništvo. Bilo nas je pet šest tamo na večeri, a bili su i oni moji prijatelji, znaš ih, oni profešuri psiholozi pa su puno pričali o tome, a ja sam ih sluša ne virujući svojim ušima.

- Ma je li to pišu o Bolu?

- Ne, ne o Bolu, bar su mi tako rekli. Govore da su im to naručili iz nekog malog mista ka šta je Bol, znači sa jednog otoka, a veličina mista i sve drugo meni sliči na Bol. Ja sam ih pita o kojem se mistu radi, ali mi nisu tili reć. Govore oni da se to može povezat sa svim malim mistima po našim otocima.

- Pa šta su to rekli šta te je toliko iznenadilo?

- Prvo su počeli pričat koliko je turizam doprinia razvoju otoka i tog mista, ali su onda počeli nabrajat i loše stvari šta je turizam donia sa sobom.

- Pa šta je to po njima turizam loše učinia?

- Eto, govore oni, donia je puno novaca u siromašne krajeve, a ljudi se nisu mogli tako brzo snać sa tom lovom. Počeli su se gradit hoteli, apartmani, kafići, restorani, sve se okrenulo turizmu, ali se zato izgubia oni mirni život kojega su imali. Došlo je puno ljudi živit u mistu, došlo je puno bogatih koji su ulagali u turizam. Svi su se okrenuli turizmu, a zapustili sve ostalo. Danas je glavni izvor prihoda turizam, a sve drugo je propalo. Nema više ništa od čega bi ljudi mogli živit kad bi nestalo turizma. A taj nagli priliv ljudi izvanka, to naglo bogaćenje donilo je i sa sobom puno loših stvari. Doveli su im slobodnu ljubav, donili su drogu, donili su još puno toga iz svita, a oni nisu ni bili svjesni da se minjaju, da prihvaćaju sve te stvari. Sve se to brzo događalo, tako da nisu ni primjetili koliko su se prominili. Njihova dica su prije išli na škole u gradove, malo je njih ostajalo u to misto, a kako su rekli sada, sve manje dice ide studirat, sve više njih ostaje i bave se turizmom. To je logično, jer je tu najveća lova. Puno je svita došlo iz drugih krajeva Hrvatske gradit i živit u misto, ali su sa sobom donili ka šta sam ti reka i svoje navike. Rekli su da sada svaki drugi mladi proba neku drogu jer im je pristupačna, jer im nije problem platit, jer su naglo došli do love. Govore da te droge ima na svakom kantunu, da se nudi svuda, da više nikome nije skupa. Dodali su da sve više ovisnika o drogama ima po otocima, da je sve više mladih postalo ovisno o alkoholu. Onda su rekli da ima sve manje rođene dice po otocima, da je sve manje dice u školama, da se sve manje brakova sklapa. Oni misle da će jednostavno svo naše lokalno stanovništvo odumrit, a da će nas zaminit stranci koji dolaze ovdi radit i živit. Ja sam ih gleda u čudu i reka da se meni čini da to baš i nije tako, bar ne svuda, bar ne kod nas u Bolu.

- Jebate, mi stvarno imamo sriće ako je to istina šta oni govore. Mi smo u Bolu izbjegli te strašne promine, je li tako?

- E, tako sam im i ja reka, a oni su mi rekli da bi bilo dobro da napokon otvorimo oči. Rekli su mi da se okrenem malo oko sebe pa da onda rećen šta to vidim. Govore oni, moj šjor Bepo, morate otvorit oči, nema vam ništa od toga da ih zatvarate pred onim šta se događa. Pitali su me je li znam koliko je brakova u zadnjih godinu dana propalo među mladim ljudima, koliko se mladih u stvari razvelo, koliko mladih je podleglo drogama ili alkoholu? Ja im nisam zna odgovorit, a oni su mi onda počeli pričat kako se sve više mladih razvodi i to ne radi drugih muških, ili drugih žena, nego radi droge i alkohola. Govore oni meni da je to dokazano, da je to jako primjetno u svim tako malim mistima koje se bave turizmom. Ja sam im opet reka da toga nema u Bolu, da ne znam za druga mista, ali da kod nas nije baš tako.

- I ja mislim da kod nas toga nema, da smo mi ipak drugačiji. Mogu oni govorit šta hoće, ali Bol je ipak nešto drugo.

- Duje, ne znam kako ćeš ti, ali ja sam odlučia da je bolje zatvorit oči, ili makar stavit neke jako škure sunčane oćale da bi šta manje vidia. Znaš, neću otvarat više oči, jebem mu mater, ja sam se usra. Bolje da ne gledam jer me strah šta bi moga vidit ako skroz otvorim oči. Ovako mi je bolje, ovako sam mirniji, ovako ću uvik hvalit turizam, ovako neću ništa morat minjat, je li tako?

- Jebate Bepo sad si mi da razmišljat. Evo šta više razmišljam, šta više promislim o ovome šta se govori po Bolu, sve me je više strah. A reci mi di si nabavia te oćale?

(objavljeno 06. 12. 2024.)

116

DJETINJSTVO

piše: Vinko Brešković

- Duje, čega se ti možeš sitit kad si bia dite, koje se najranije godine možeš sitit?

- A nemam pojma. Sićan se nešto iz osnovne škole, ali ne baš nešto davno. A zašto me to pitaš?

- Ma slušaj. Bia mi je jedan prijatelj iz Rijeke s kojim sam odrasta, koji je rođen neki misec prije mene, a živia je u kući preko puta moje. Praktički smo odrasli zajedno. Dođe on često, ali ne govorimo puno o tim našim djetinjim danima. Onda smo tako pričajući se sitili kako smo se igrali kod njega u šufitu. Ima je jedna drvena kolica sa velikim kolima. Mi bi ih bili okrenuli tako da nam kola budu ka volani od auta. Sidili bi jedan kraj drugoga i vrtili ka da vozimo auta i kamione. I znaš, kad smo izračunali kad je to bilo, došli smo do zaključka da još nismo bili krenuli u školu. On je otiša iz Bola kad je ima sedam godina i krenia u školu u Rijeku. Dolazia je on svako lito u Bol, ali ovo šta smo se igrali sa tim kolicima bilo je prije nego šta je otiša, a meni je ostalo tako jasno u glavi. Sićan se svakog trenutka iz toga njegovog šufita. Znači da smo mogli imat pet najviše šest godina. Eto, meni se čini da je to najranije čega se mogu sitit tako jasno. Naravno igrali smo se i po šumici, ali to je bilo kad smo već imali sedam osam godina, a i toga se lipo sićan. Znaš, gušta sam pričat sa njim o tim danima, jebate skoro smo se obojica rasplakali.

- Svaka vam čast kad se možete sićat tako davnih vrimena. A reci mi Bepo, jeste li pili štagod?

- Pa jesmo naravno. Nije ni meni ni njemu mrsko popit, a znaš i sam kad popiješ malo da odmah počneš pričat o tim mladim danima. Govore svi da je to pravi  znak starenja. Ali, reć ću ti nešto. Mi se ne osjećamo starima, meni se čini da smo još dica. Kad god se sretnem sa njim mi obojica poditinjimo. Sve je isto ka da imamo pet šest godina, jedino to piće, e to nismo pili kad smo bili mali. Ali već malo kasnije sa sedamnaest osamnaest godina, počeli smo eksperimentirat sa cigaretama i vinom. Nismo pili žestoka pića nikad.

- A je li sad popijete šta žestokega?

- Ne, ne pijemo žestoko. Popijemo pelinkovac i malo vina, ali nikad žestoko.

- A šta ti je pelinkovac? Tebi to nije žestoko?

- Pelinkovac? Pa nije to žestoko, bar me je on tako uvjeria. Rakija, viski, orahovica i ta sranja govori on, to je žestoko, ali pelinkovac nije.

- E moj Bepo, pelinkovac ti je isto žestoko piće, samo ste vi navikli na njega pa ga pijete ka sok. Njemu je i otac zna popit, je li?

- Pa zna je popit, ali uvik je to bilo umjereno, ka i moj otac. Teško si ti moga oca moga vidit pijanega, a pia je po dvi tri litre vina dnevno. On je čovik bia težak, puno je radia po polju i naravno da je pia za marendu, za obid i za večeru, ali sve bi mu to izašlo kroz znoj. Tako ti je bilo i sa njegovim ocem.

- Pa vi ste obojica potegli na svoje očeve.

- Znaš, priča mi on, govori bia je kod likara i ovaj mu je reka da ima malo masnu jetru. Pita ga je je li pije? On mu je prizna da popije, ali da nikad ne pretjera. Onda mu je ovaj savjetova da bi bilo dobro malo smanjit. Pita ga je likar, je li ikad bilo problema u njegovoj široj fameji sa alkoholom. Problema? Ne, nikad problema, uvik smo guštali u njemu.

- Dobro moj Bepo, koliko ti je bia ti prijatelj u Bol?

- Bia je četiri dana i svaki dan smo sidili kod mene doma i guštali pričat o tim našim starim danima. Jebate šta sam gušta.

- I reci mi svaki dan ste pili? Pa jeste li vi normalni? To nije dobro za vaše zdravlje, to ne priliči vašim godinama.

- Duje, sereš malo. Govorim ti pili smo pelinkovac, jeli smo sira pršuta, a na kraju bi uz tu marendu popili po koju čašu vina. U četiri dana smo možda popili dvi tri boce pelinkovca, i litru dvi vina, ali nikad navečer nismo pili. Uvik smo se nalazili ujutro oko deset uri i završavali oko jedne ure, a onda bi lipo išli leć. Navečer nikad ne pijemo ni on ni ja.

- Bepo, meni se čini da je to puno. A je li otiša nazad za Rijeku?

- Puno ili ne, meni je bilo lipo, ali hvala Bogu iša je nazad za Rijeku. Sad idem na veliko čišćenje organizma, jer dolazi opet u dvanaesti misec. Jedva ga čekam vidit.

(objavljeno 22. 11. 2024.)

115

E(h) – KUPI

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti bio u tom novom trgovačkom centru koji je otvoren ovdi kod nas?

- Koji centar, di je to otvoreno?

- Pa ne znam. Slušaj, u nedilju sam srea Marina i Stipu kad sam bia u crkvi. Posli mise smo malo razgovarali pa su mi onda oni to rekli. Bili su obučeni u lipa nova odijela. Ma da znaš kako im dobro stoje, ka saliveni. Izgledali su ka prave prižence. Zafrkavam ih ja, šta je bili se malo obnovit, je li? A oni mi govore da su to kupili u ovu novu TEMU. Pričali su mi da ima tamo za kupit šta god ti padne napamet. Od igle do lokomotive, a da su im cine duplo manje nego bilo di drugdi. Rekli su mi da su platili ta odijela po trideset euri, da je to u stvari mujta, jer ja nemam pojma o današnjim cinama. Onda su mi pokazali i postole šta su tamo kupili. Ma da vidiš kako su lipe, a govore da su ih platili po dvadeset, a da inače koštaju na druga mista i po pedeset euri. Duje, ja ne kupujem puno, ali valjalo bi to ić vidit. Ako je tako jeftino ka šta govore, onda je šteta ne kupit šta god. Rekli su mi da ima kupit i alata, da ima raznih makinja, da ima svega. Dobro, mene roba ne interesira, jebate, imam veštita do kraja života, a obučen ih samo za Božić i Uskrs, šta će mi. Ali ako ima svega ovog drugog, to bi valjalo pogledat. Meni triba nova brusilica naprimjer. Ona stara mi je pregorila ima godinu dan, a sin nikako da mi kupi novu. Jebate, davno sam mu reka, a kad dođe, onda mi kaže, jebiga tata zaboravia sam.

- Ma jesi li to reka da se ta butiga zove TEMU? E moj Bepo, di ti živeš? To ti nije nikakvi trgovački centar, to ti je internetska stranica na kojoj se kupuje. Pa to postoji već duže vrime, samo su je ovi naši otkrili nedavno. Svi su popizdili za tom TEMOM. Meni žena svaki čas kupuje po nešto, govori, toliko je jeftino da ne može odolit. Ja ne znam jesi li ti primjetia koliko kombija i kamiona dolazi svaki dan u Bol i ide po kućama. Pa ima ih desetak. E, to ti je ta internetska kupovina. Moj Bepo, danas svi kupuju sve priko interneta. Ka šta si reka od igle do lokomotive. Sve! Tko ti više ide u butige kupovat kad možeš naručit priko interneta i lipo ti donesu doma. A sve se može kupit na rate, tako da nikome nije skupo. Samo ima njih koji malo pretjeraju pa kupe deset stvari na deset rata, a onda ti to opet izađe po sto euri misečno.

- Aaa, to je priko interneta. Jebate, uopće nisam shvatia da se o tome radi. Sad mi je sve jasno. Ja to ne kupujem, a Bogu hvala žena mi je digitalno nepismena pa ni ona ne kupuje, a kad joj nešto zatriba zove ćer u Split pa joj ona kupi. Ali Duje, je li tebi žena zna pretjerat sa tom kupovinom? Znaš, sad mi je palo napamet da sam i nju srea u crkvu i da je bila u jednoj lipoj novoj vešti. Je li i to kupila u tu TEMU?

- A nego šta je. Moj Bepo, svaki drugi dan mi dođe po neki paket doma, a ja svaki put popizdim, a onda mi ona govori da šta se bunim da je to platila deset euri, da ja toliko potrošim kad izađem s tobom vanka na kavu. Je, govorin joj ja, ali koliko tih stvari po deset euri si kupila ovog miseca, kolike su ti rate? Onda mi neće reć, nego se samo okrene i ide u kuću.

- Znam, znam kako to izgleda. Meni je sin reka da mu žena isto tako kupuje ka luda svakojake stvari. Kupi koju veštu, koji džemper, jaketu, postole, kupi i nešto za kuću, ali govori svaki dan dolaze paketi i isto tako ga uvjerava da je to jeftino i da je kupila na deset rati. A kad on popizdi, onda ona kupi njemu postole i time ga malo smiri. Ali mi je reka da je svejedno poludia i zapritia da će je poslat na odvikavanje. Govori on meni, tata to ti je ka kockanje, ka droga, ka alkohol. To toliko obuzme čovika da ne može stat kupovat. To je postala teška ovisnost. Nije to lako zaustavit, tako da moj Duje, ti imaš veliki problem, samo nisi toliko toga svjestan. Ali nije mi jasno kako odmah pogode broj, kako znaju koju veličinu triba kupit. Ja se sićan ono dok sam još iša recimo kupit postole, pa jebate, proba bi ih pet šest pari dok ne pogodim koje mi odgovaraju. A da ne govorim o veštama, o odijelima, kako to znaju koje će im dobro stat, koja je to boja? A šta ako dođe i ne svidi im se, šta onda?

- Bepo, sve se prominilo od kad si ti iša po butigama. Prvo, znaš valjda koji broj postoli nosiš, znaš koji broj gaća nosiš, koji ti je broj veštita. A boju lipo izabereš na internet. I još ima nešto, kad ti dođe sve to doma, ako ti se ne svidi, imaš prav vratit u roku nekoliko dan. Meni žena ne skine etiketu dok ne prošeta sa veštom, dok joj ne rečedu da joj baš lipo stoji, e tek onda skine etiketu. A ako joj se ne svidi, lipo vrati i nitko nikome. Možeš čak tražit i lovu nazad, ali uglavnom uzmu drugu stvar. Tako da možeš probavat koliko hoćeš, vraćat i uzimat ponovo dok ne nađeš ono šta ti odgovara. Sve je to dobro, ali kad pretjeraš, e onda si u problemu. Ja ne znam šta ću sa ženom. Sto puti sam joj reka da prestane, ali eto jučer mi je doša novi paket na njezino ime. Ja više ne znam ni šta to kupuje, ne znam ni koliko plaća, kolike su joj rate. Kako ona drži financije, može radit šta hoće, kada ja znam koliko plaća te rate.

- Duje, to stvarno može bit problem. Ne znam šta ćeš, ali nešto moraš poduzet. Meni ne pada napamet se uvaljivat u to. Opet ću zvat sina neka mi kupi tu brusilicu, jebala ga brusilica.

- Bepo, pitaj ga di bi to posla ženu na odvikavanje od te kupovine, ali molim te nemoj mu reć da je to za moju ženu. Mene je sram. Zamisli da je to na isto misto di idu oni koji se liče od alkohola, od droge, od kockanja, zamisli da je tko vidi tamo. Pitaj ga ali vrlo diskretno, molim te.

(objavljeno 08. 11. 2024.)

114

SEKSUALNA TERAPIJA

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti dobio oni letak za seksualnu terapiju?

- Kakva seksualna terapija, nisam ništa dobia. O čemu se tu radi?

- Pa eto, otvara nam se studio za seksualnu terapiju ovdi u Bolu. Meni se čini da je to puno dobro, da je to puno važno.

- Ma čekaj Bepo. O čemu ti govoriš? Čuo sam za sve šta se otvorilo po Bolu, ali za to nemam pojma. Znam da su se otvorili razni studiji za masaže, ovakve i onakve, ali za tu seksualnu terapiju nisam ništa čuo. A šta ti tamo rade, za koga je to? Jeli to za muške ili za ženske?

- Pa Duje, ono šta sam ja razumia, to je za sve. Za sve koji imaju neke probleme sa seksom. To rade vrlo školovane žene. Sve su one psihologinje, neke su čak i doktorirale psihologiju. One su napisale u tome letku da je seks vrlo bitna stvar u životu svakog muškarca i žene, da je to važan dio mentalnog zdravlja i da oni koji imaju problema ne bi tribali nikako preskočit ove tretmane. Govore da je najbolje da dođu parovi koji imaju problem, ali nije problem ako dođe muški sam, a može i ženska doć sama. Terapija traje od šezdeset do devedeset minuti, a može se ponovit više puti, to je kako su rekle, vrlo individualno. Nekima pomogne u par puti, a nekima traje i do šest miseci.

- A koji su to problemi koje one liče? Kad se čovik triba javit, kad vidiš da triba ić na te terapije?

- Napisale su da je to obično kad imaš erektilnu disfunkciju, kad imaš preranu ejakulaciju, manjak libida, kad imaš orgazmički poremećaj, ti ali i tvoja partnerica. Govore da o tome triba puno pričat jer čovik može poludit, bar sam ja tako shvatia, a i po nazivima mi zvuči dosta opasno.

- A reci mi ima li i praktični dio na tim terapijama? Recimo ako dođem sam i rečem moje probleme, one me liče i ja recimo ne shvatim. Jeli onda one i praktično pokažu šta triba radit?

- Nemam pojma Duje, ali sudeći po cijeni, ja mislim da je sve uključeno. Jebate, ura vrimena košta sto euri. Za tu lovu bi triba dobit sve pa i taj praktični dio.

- Ma Bepo, da ti nisi nešto pogrešno razumia? Meni se čini da sve to šta govoriš, da sve to liči na otvaranje javne kuće.

- Duje, nisam ja ništa pogrešno razumia. Nisu te žene kurve, nego seksualne terapeutkinje. A sad šta rade ja ne znam, ali lipo piše da je to terapija, a ne ono o čemu ti govoriš. A da je cina velika, je, ali ako pomaže, jebiga triba sve učinit za zdravlje. Na zdravlju se moj Duje ne štedi. Tu se daje i zadnji cent. Jedino šta triba čuvat u našim godinama je zdravlje, sve drugo nije bitno. Ja mislim da bi to valjalo probat. Ja ne bi vodia ženu, ja bi iša sam pa šta bude bude. Valja se nadat najboljem.

- A Bepo,koji problemi tebe muče? Od čega ti patiš, jeli u pitanju erektilna disfunkcija, jeli prerana ejakulacija, ili kako si ono reka, orgazmički poremećaji? A jesi li provjerava ti libido, koliki ti je?

- Pa ja se ne mogu požalit na nešto tako ozbiljno, ali ja bi iša za svaki slučaj. Valjda će mi tamo znat reć šta mi fali. Jebiga, nikad ne znaš kad te može trefit nešto od toga. A zašto ne prevenirat ako možeš?

- Dobro, a kako to da ja nisam dobia ti letak? Kome su one to slale? Jeli ti još ko reka da je dobia ti letak?

- Pa nisam pita nikoga. Ovo sad pričam sa tobom, nisam ni sa kim drugim govoria. Nisam reka ni ženi. Njoj neću ni reć jer znam da bi ona prva išla tamo, znaš i sam koliki je ona hipohondar.

- Ne znam, meni se sve to čini vrlo sumnjivim. Znaš ja ću pričekat da čujem od tebe kako je to bilo pa ću onda odlučit.

- Duje, ali to su vrlo intimne stvari, o tome se ne govori. Pa ne misliš valjda da ću ti pričat kako mi je bilo?

- A jesu li dale adresu di se ti studio otvara, kako se može tamo otić, jeli se triba naručit?

- Dale su telefon na koji se triba javit. Vjerojatno triba zakazat tretman, ne znam.

- Ma znaš šta, daj ti meni taj telefon pa ću ja vidit šta ću, a imaš prav, ne moraš ništa pričat, neću ni ja tebi ništa govorit.

(objavljeno 25. 10. 2024.)

113

NOVA PANDEMIJA

piše: Vinko Brešković

- Jesi li vidia Duje neki dan na dnevniku da su nam opet proglasili novu pandemiju. Ona svjetska zdrastvena organizacija je rekla da je krenula nova opasna pandemija i da moramo opet na cilemu svitu počet nešto radit kako bi se zaštitili.

- Nisam ništa vidia. Jebate, oli će nas opet zatvorit u kuće, oli ćemo opet nosit maske, oli nećemo moć u Split, Humac, oli će opet zatvorit butige. Ne mogu virovat da će opet sve zabranit. A šta su rekli ima li cjepiva, jer ja bi se odmah cijepia?

- Ne, ne, ovo je druga vrsta bolesti, nije virusna. Nema cjepiva, nema lika doduše, ali ima načina kako se može zaustavit

- Ma kako se zove ta bolest? Govorim ti nisam ništa čua, nisu mi ništa ni dica rekla.

- Zove se USAMLJENOST.

- Usamljenost? Ti mene Bepo zajebavaš? Koja usamljenost, o čemu ti to govoriš? Koja je to bolest, kako se od toga umire, koja je to pandeemija?

- E, moj Duje. To ti je vrlo opasna bolest, to je tako rašireno među svitom da ne poviruješ. A sluša sam i koliko je uzela maha, a najviše podlježu dica, oni najviše obolijevaju, mada ni stariji ne prolaze dobro. Ima puno svita šta je umrlo, samo se o tome ne govori toliko. Ali možeš mislit dokle je to došlo, kad su ovi iz svjetske organizacije za zdravlje proglasili pandemiju. A to ti moj Duje govori da smo u teškim govnima.

- Ja nisam ništa čua o tome, ali i ako jesu to rekli, ja mislim da nas bez veze straše, da stvaraju paniku bez potribe. Da usamljenost? Ma koja usamljenost?

- Slušaj. Ja sam gleda taj prilog na dnevniku i stvarno je opasno. Već smo ti i ja govorili koliko je opasan ovi internet, jeli tako? E, čua sam jednu mladu ženicu koja je govorila o svojemu iskustvu. Rekla je da ona dnevno provodi više od osam uri na internet i tako svaki dan. Govori, ima preko tisuću prijatelja na tim društvenim mrežama, ali da nema nijednog sa kim bi izašla na kavu. Rekla je da nije bila u fizičkom kontaktu ni sa jednim od tih prijatelja, a čua si koliko ih ima. Onda je jedna psihologinja posli toga govorila da takvih ljudi ima jako puno. Oni imaju samo virtualne prijatelje, nemaju nijednog pravog. Oni ne znaju komunicirat, ne znaju razgovarat, njima je sve u mobitelu. Stalno pišu na internet, stalno se dopisuju s tim ljudima, stalno komentiraju svašta, ali sve bez fizičkog kontakta. Dodala je da takvi ljudi imaju velikih emocionalnih problema, da su se prestali ponašat normalno, da su užasno usamljeni. A nisu samo takvi ljudi u pitanju, nego ima onih koji su okruženi famejom, čak su okruženi ljudima po kafićima pa su ipak usamljeni. A puno smo puti čuli da oni veliki glumci, ili pjevači koji su puno poznati, koji su stalno okruženi ljudima, da baš oni najviše pate od usamljenosti. Rekla je da je to trenutno najveća pošast u svitu, a da je za sve kriv internet, ili bolje rečeno pretjerano korištenje tih mreža. Nema više normalnog razgovora, recimo ovako ka nas dvojica šta razgovaramo, nema više druženja navečer, oni su na to zaboravili. A pogledaj malo oko nas po kafiću. Ima ovdi ljudi koji svaki dan dođu na kavu, stoje po dvi tri ure, a onda odu doma i ne progovore više ni rič, iako ima njih koji su oženjeni, koji imaju dicu. E, vidiš to su sve ljudi koji boluju od usamljenosti. Kad promisliš malo, nije ni čudo da nam se to dogodilo. Reci ti meni, kad dođeš doma, koliko ti govoriš sa ženom?

- Pa priznajem da ne govorim puno. Ali Bepo, o čemu bi ja sa njom i govoria posli ovoliko godin braka? Šta je to šta imamo razglabat ona i ja. Pa jebate, svaki dan se viđamo, svaki dan je gledam, a kad bi triba još i govorit sa njom, pa ja bi popizdia. A jeli ti misliš da sam ja onda usamljen, da ja bolujem od te tvoje bolesti? Jer ako je tako, onda bi ja više volia da je to virusno pa da se mogu cijepit, jer ja ne vidim način kako se od toga izličit. Ako me natiraju da moram govorit sa ženom, onda neka izmisle neko cjepivo, inače sam najeba.

(objavljeno 11. 10. 2024.)

112

MAJKA

piše: Vinko Brešković

- Duje, jeli tebi padne koji put pokojna mater na pamet?

- Virova ili ne, noćas sam je sanja. Sanja sam da sam doša iz škole i bacia knjige na stol onako bisan i nisam tija ništa govorit. Izvikala se na mene i rekla, da moram složit te knjige odmah, jer će ih ona izbacit na dvor. A ja sam joj odgovoria, da me nije briga neka ih baci. I znaš šta je učinila? Bacila ih je na dvor i natirala me da ih skupljam, da ih očistim i da ih lipo složim. Onda sam joj mora ispričat sve šta je bilo u školi, koje sam ocjene dobia, a kako baš nisam bia neki đak, nije mi dala obid dok nisam uradia domaći rad. Bila je jako stroga, ali ja sam je volia puno. A znam da je i ona mene volila. Zahvaljujući njoj sam i završia neke škole, jer da nije bilo nje, ja bi se samo igra po putima i nikad ne bi učia.

- Eto vidiš moj prijatelju. Takva ti je bila i moja mater. I ja je se sitim puno puti. Držala je cilu fameju pod kontrolom. Znala je sve o mojim ocjenama, znala je sve o mojim prijateljima, problemima u školi, sve o učiteljima, znala je kad sam zapalia prvi cigaret, znala je sve. Puno sam puti dobia po guzici, ali sad znam da je to bilo ispravno. Nikad me nije udrila bez veze, u stvari sam svaki put zaslužia. Nije me uspila zaustavit pušit, jer sam se ka kreten sakriva od nje, griza ruzmarin prije nego bi doša doma da ne osjeti cigarete, a vidiš, sad mi je žal šta me nije uspila spriječit. Da bar je, sad ne bi pušia, bia bi puno zdraviji. A sad ma koliko se ja trudia, ne mogu ostavit te proklete cigarete, a znam da mi škode. Puno mi je stvari govorila koje nisam posluša, a sad znam da sve šta je govorila imala je prav. Otac se nije baš bavia sa nama dicom jer je bia u polje po cili dan, a njoj je prepušta sve oko dice.

- Moj Bepo, takva su bila vrimena. Nisu očevi odgajali dicu, to je bila ženina obaveza, ona je bila majka, ona je bila za dicu odgovorna. Ako neko dite nije uspilo u životu, nitko nije krivia oca, nego su svi govorili, vidi kako ga je mater odgojila.

- Imaš prav Duje! A pogledaj šta se sada događa. Tko danas odgaja dicu, mater ili otac? Danas je moderno da oba roditelja odgajaju podjednako dicu, da su oboje odgovorni. Danas kad žena rodi ide na porodiljsko, a onda ga prekine i otac nastavi. I on ima pravo na porodiljski dopust, ka da je on rodia. Ja mislim da je to u redu, ali šta ako oboje rade, šta ako nikoga nema doma, ka šta i nema u većini slučajeva. Tko danas odgaja dicu? Koga triba krivit ako neko dite krene lošim putem? Oboje? Ja više ne znam šta je ispravno, a šta smo tu pogrešno učinili. Je da su bila druga vrimena, da nije bilo kompjutera, mobitela, nije bilo ni televizije, da se nismo imali čime zabavljat osim sa prijateljima, ali ovo šta danas dica čine, ništa ne valja. Jebate, njih danas odgaja internet. Po cili dan gledaju u mobitele, u kompjutere, čak više ni ne gledaju televiziju. A o igri vanka s drugom dicom nema ni govora. Dobro, neki od njih idu u školu nogometa, košarke, tenisa pa se tamo istrče, ali ima puno njih koji ni to ne čine. Bolji su đaci nego šta smo mi bili, to je istina, ali je li to jedino važno? Jeli to ono šta je dobro za dicu? Osim toga, oni ne govore normalno ka šta smo mi govorili. Sidiš sa njima za stol, a oni ne progovore ni rič. Gledaju u mobitele, čitaju na mobitel, sve im je u njemu. Sva su dica nedruželjubiva, sva su dica otuđena. Ako ih odvedeš u park igrat se sa drugom dicom, jedva čekaju doć doma i uvatit se mobitela. A di su tu otac i mater? Otac je uglavnom vanka, radi, ili je negdi sa svojim prijateljima, a majka više nije majka, nije domaćica, a bogami nije ni žena. Sad su to zaposlene osobe koje su stalno u poslu, nikad nemaju vrimena za fameju, nikad nemaju vrimena ni za dicu ni za muža. Posal im je ispred svega. Ona majka kakvu smo mi poznavali više ne postoji. Sve se to prominilo moj Duje. E vidiš, zato sada ima tog vršnjačkog nasilja o kojem se puno govori, sad ima toga da malo dite od devet godin maltretira cili razredi to tako, da se svi ispišu iz te škole i pribace dicu u drugu. Umisto da toga maloga mater nauči šta je dobro, a šta se ne smi radit, oni su sve ostavili školi da oni odgoje dite, a oni su na poslu, jebe se njih za njega. Sada se dogodi da malo dite ukrede doma ocu pištolj i ubije drugu dicu u školi, pobije učitelje koji mu se ne sviđaju. A reci mi kada se to moglo dogodit u naše vrime? Znali smo se i mi potuć koji put sa drugom dicom, ali kad bi doša doma, više bi me mater istukla nego šta me je bilo ko drugi moga istuć. E, ali sada ne smiš tuć svoje dite, sad je to zakonom zabranjeno. Ako te ko prijavi da si udria dite, dođe ti policija na vrata i mogu te uhapsit. Majka je izgubila sve ono šta je imala u rukama u naše vrime. Ne smi udrit, ne smi vikat na dite, jer se i to smatra nasiljem nad dicom. Sve je otišlo k vragu moj prijatelju. Jedino šta ti danas preporuče ako imaš problem sa ditetom je da ga odvedeš psihologu, jedino kako govore on može pomoć dici.

- Znaš šta ću ti reć Bepo? Ja mislim da prije triba svakog roditelja poslat psihologu, ma šta psihologu, triba ih poslat psihijatru. Svi su roditelji danas psihološki pacijenti, a ne dica. A da ne govorimo o onima koji donose ovakve zakone za dicu, oni su za hospitalizaciju, nisu čak ni za psihijatra. Ako želimo dobro našoj dici, onda sve to triba stavit u ludnicu i ličit.

(objavljeno 27. 09. 2024.)

111

POREZ NA IMOVINU

piše: Vinko Brešković

- Duje, jeli se bojiš ovih novih poreza šta ih najavljuju?

- A šta ti misliš, je bi se triba bojat?

- Pa da sam ja na tvom mistu, ja bi se usra od straha. Jebate Duje, ako bude onako kako su nešto govorili, ti si najeba. Imaš četiri apartmana a ne plaćaš nikakve poreze osim paušala po postelji. A po onome šta su rekli sad bi triba plaćat možda i deset euri po kvadratu za svaki apartman, ako ga ne iznajmljuješ dugoročno, nego samo par miseci liti. Ajde zbroj mi koliko kvadrati imaju tvoji apartmani pa pomnoži sa deset euri. Meni se čini da će to bit velika lova.

- Bepo, ti si nešto pogrešno razumia. To se govori o kućama za odmor, odnosno o vikendicama, to nema veze sa nama koji imamo apartmane. Oni koji imaju vikend kuće sad plaćaju pet euri po kvadratu, a ni to nije malo, a sad bi im se tribalo povećat. To se odnosi na njih, ne na nas.

- Ali Duje, lipo si reka da se to odnosi na kuće za odmor. A šta su tvoji apartmani? Pa i to su stanovi za odmor. Po meni će se to odnosit i na njih, vidićeš. Naravno najviše su najebali ovi šta imaju kuće sa po desetak apartmana, oni će plaćat najviše, ali uhvatit će i tebe.

- Čekaj, onda ću plaćat i paušal po postelji i ti novi porez na imovinu. Pa to nije normalno. Onda ću plaćat više poreza nego šta mogu zaradit od gostiju, jeli tebi to normalno? A ko je meni sagradia te apartmane, ko je uložia lovu u njih? Šta je meni dala država za ugradit, šta mi je dala za tu investiciju? Ja sam platia PDV na svaki matun, na sve šta sam kupia za ugradit, a nisam dobia ni centa povrata poreza. A sad bi triba plaćat porez. Kako? Ko će meni vratit uloženu lovu? Ko će plaćat kredite svima koji su ih digli da bi ugradili apartmane? Od čega ću to moć plaćat, ako moram plaćat te poreze?

- Znaš ima tu moj Duje svega. Ja mislim da ne bi tribalo plaćat nikakav paušal po postelji ako uvedu porez na te kuće, odnosno na apartmane. Ionako baš nema logike, jer se taj paušal vodi ka porez na čovika i plaća se u mistu stanovanja, a ne tamo di mu je kuća. Tako naš prijatelj Hrvoje ima deset apartmani, plaća paušal za svaku postelju u Zagreb, a zarađuje lovu u Bolu. Ajde plati turističkome neku pristojbu i članarinu, ali to je smišna lova. Ono glavno plati u Zagreb, a mi u Bolu od toga nemamo ništa. E sa ovim porezom bi se uklonila ta nepravda. Cili ti porez ne ide državi nego općini, a meni se čini da je to pravedno. Ako zarađuješ u Bolu, onda je red platit i lovu u misto, jeli tako? Osim tega, nije ovo uvedeno samo radi vas koji se bavite apartmanima, nego je problem u velikim gradovima u kojima ima šesto tisuća praznih stanova. Zamisli, šesto tisuća. A ako ideš iznajmit stan u Splitu ili Zagrebu, moraš plaćat nenormalno visoku cinu. Jebate, ko više može školovat dicu u gradu? Pa cine najma su podivljale. Teško je nać i mali stančić ispod osamsto euri. Pa to nije normalno. Kad bi iznajmljivali te stanove cilu godinu onima kojima triba, plaćali bi porez na zaradu, ali to je mali porez, ali zato ne bi plaćali porez na imovinu. Eto to je glavni razlog. Ja sam siguran da bi i cine stanova pale, jer ko će plaćat te puste poreze a držat stanove prazne. A sam znaš da su ljudi kupovali stanove po gradovima da bi uložili lovu, jer im je uvik bilo bolje imat kapital u stanove, nego ga držat u banci di ne dobijaju nikakve kamate. Cine stanova su rasle iz godine u godinu i ako im je zafalilo love, mogli su prodat uvik i tako zaradit veliku lovu. E sa ovim porezom će se to smanjit. Natirat će ljude ili da prodaju prazne stanove, ili će ih natirat da iznajmljuju dugoročno. Ako bude veća ponuda, a tribalo bi, onda će i cine padat. Eto sve sam ti reka, bar sam ja tako razumia.

- Bepo, po ovome šta čujem od tebe ti si za ti porez, meni se čini da ti navijaš za njega. Pa naravno, jebe se tebi, ti nemaš apartmane. Pa jeli tebi jasno da će se dignit buna ako uvedu te poreze. A zamisli kad bi mi svi prestali iznajmljivat? Pa jebate, cila država žive od turizma, a od čega će onda živit? Ti nisi normalan. Neće se to nikad dogodit, neće oni sić granu na koju side.

- E moj Duje, a šta bi ti radia sa apartmanima osim iznajmljivanja? Drža bi ih prazne? Opet ćeš platit porez, a ako ga budeš tija prodat, onaj koji ga kupi plaćat će porez ka i ti, osim ako ne bude živia u njemu. A ako ga kupi za živit, onda je država postigla cilj. A nemoj se bojat za naš turizam, pa i ove godine je registrirano dvadeset tisuća novih postelja. Govore da u zadnjih desetak godin je registrirano sto sedamdeset tisuća novih postelja u privatnim apartmanima, a ako to pretvoriš u luksuzne hotele, to ti je četiri ili čak pet sto hoteli. A ja mislim da u cilo to vrime nije ugrađeno ni deset novih hotela. A hoteli su pravi turistički proizvod, a ne apartmani. Oni koji se razumidu u turizam govore, da bi mi morali imat puno više postelja u hotelima, a mi imamo deset puti više postelja u apartmanima. Pa i u Bolu ti je tako. Imamo više privatnih postelja po apartmanima, nego u hotelima. A prava zarada od gostiju je u hotelima, a ne u apartmanima.

- Govori ti šta hoćeš, ali ja ću prvi dignut bunu, a vidićeš, neću bit jedini. Dignit će se svi koji se bave turizmom, a tek onda ćeš vidit koliko nas ima. Vi ste glupi, svi vi koji se borite protiv turizma, vi se borite protiv malog čovika koji bidan pokuša zaradit nešto love, a vi mu je sad hoćete uzet. Znaš šta, lipo ću dignut cinu apartmana pa će ti porez plaćat gosti, a ne ja.

- Digni, samo ti digni cinu, ali pitanje je onda koji će ti to gosti plaćat? A i ovako, kad napuniš apartmane, možeš od dvi tri noći u sezoni platit cili ti porez, ali ne, tebi je i to puno.

(objavljno 13. 09. 2024.)

110

SISTEMATSKI PREGLED

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti ikad bia na sistematskom pregledu?

- Kakvom sistematskom pregledu? Zadnji put sam bia kod likara na pregled kad sam ima koronu. Od tada nisam bia nijedanput, a Bogu hvala ni ne triba mi. Oli si ti bia na ti pregled? A zašto, šta ti je?

- Ma nije mi ništa, bar ja tako mislim, ali me je kćer nagovorila da bi to triba uradit. Govori mi ona, znaš ćale, to čovik u tvojim godinama triba barem jedanput u nekoliko godina učinit. Triba provjerit jesi li zdrav, a ako nisi, bolje je počet ličit na vrime, nego doć prekasno. Jebate Duje, vidiš li kako i mladi ljudi oko nas umiru ka muhe.

- Znaš Bepo, ja sam protiv toga. U našim godinama se nikad ne ide u likara. Ako odeš i to na takav pregled, uvik će ti nešto nać. A onda ajde ličit se, ajde na ovi ili oni dodatni pregled, ajde kod ovog ili onog specijaliste. Onda te počnu maltretirat, onda počinješ pit lijekove, puste terapije, a čemu sve to? Ako ti je sudbina umrit, neće te spasit nikakvi lijekovi. Bog je taj koji će odlučit kad ću umrit, a neće mene zajebavat likari. Ajde reci mi šta su ti rekli ti tvoji likari.

- A šta da ti rečen? Zdrav sam koliko je to moguće u mojim godinama, a opet imam sve bolesti koje su normalne za naše godine. Prvo mi je reka da mi je jetra masna, a sam znaš šta to znači. Pita me jeli pijem, a ja sam mu reka da pijem, ali sam malo laga. Prepolovia sam količinu. A on mi govori, moj šjor to je puno, morate smanjit upola. A da sam mu reka istinu, ja mislim da bi popizdia. Drugo, naša mi je naslage masnoće u krvnim žilama na vratu. Govori mi da je protok dobar, ali da su mi začepljene pedeset posto, da je to još uvik tolerantno, ali da triba prokontrolirat za šest miseci da se ne bi dogodia neki belaj. Onda su mi rekli da moram uzimat neku terapiju za skidanje te masnoće i prije nego su bili gotovi rezultati krvi. A kad su vidili i ti kolesterol, onda su samo pojačali dozu tih tableta za masnoću. Drugo mi nisu ništa našli, a bome su se baš trudili. Jebate, pola ure mi je radia ultrazvuk svega. Pitam se ja dok sam se onako okrića kako bi mi reka, ovaj je baš zapea nešto nać. Ali nije! Bia sam sritan njemu za dišpet. Eto mu sad neka traži kod nekog drugog, mene neka ostavi na miru.

- O tome ti govorim moj Bepo. Oni su sritni ka mala dica kad ti nešto nađu. Ja sam siguran da te je ti likar posla doma bisan. Da ti je samo te tablete za masnoću, a bia je siguran da će ti nać još štagod, makar malo povišen tlak ili nešto takvoga, nešto u prostati. Lipo ti ja govorim Bepo, ne ide se u likara bez veze. Ako te boli, onda razumin, ali jebate, ko je lud zdrav ić u likara?

- A slušaj, ja pijem tablete za tlak i prostatu već godinama. Duje, a jeli ti piješ koje tablete?

- Ne pijem osim vina i po koju travaricu ništa. Nikakve tablete ne pijem i neću. Ne tribaju mi. Nikad nisam osjetia da mi nešto fali. Pijem one antibiotike kad imam neku upalu, a govorim ti to sam pia kad sam ima koronu, a od tada ništa. A kad bi iša na te preglede, siguran sam da bi i meni dali šaku tableta za pit. To ti je tako sa likarima. Vole oni davat tablete, tako im se čini da nešto rade, a pitanje je koliko te tablete pomažu? Ja mislim da je sve čoviku u glavi. Ako si čist u glavi, onda ti ne tribaju nikakve tablete.

- Čekaj Duje, onda ti misliš da ja baš nisam čist u glavi?

- Pa to si ti reka, nisam ja ništa loše mislia. Da ić kod likara zdrav, pa ko je to kad vidia?

- Ali Duje, zato postoje likari. Zato postoji prevencija za sve bolesti. Kad ne bi pia tablete za tlak, moglo bi me kolpat svakog momenta. Dobro, jeli ti kad kontroliraš tlak?

- Ne, a zašto bi? Bepo, pusti me na miru, ja sam zdrav. Ako mi se šta dogodi, onda ću provjerit tlak, sad mi ne pada na pamet. Neću i gotovo!

- Duje moj, može ti se dogodit samo jedanput. Možda više nikad nećeš imat drugu priliku. Ne smiš bit toliko tvrdoglav, moraš otić u likara i napravit za svaki slučaj neki pregled. Ti si moj prijatelj i ne bi te tija izgubit bez veze.

- Dobro, koliko si tamo čeka po bolnici za sve te puste preglede?

- Nisam čeka ništa, iša sam privatno i tamo sve obavia u dvi ure vrimena. Stvarno nemam živaca za ić po bolnici i čekat. A osim tega to ne bi nikad moga obavit u jedan dan. Mora bi ić u Split barem tri puta za sve ove preglede.

- A koliko si onda platia te preglede?

- Platia sam sve zajedno trista i pedeset euri.

- Trista i pedeset euri? Pa jesi li ti lud? Ko to može platit?

- Duje, samo da te pitam, koliko ono košta jedna noć u tvojoj kućici u maslinama, koliko ti turisti plaćaju dnevno?

- Plaćaju četiri sto i dvadeset euri na dan, ali samo da znaš, to merita tu cinu!

(objavljeno 30. 08. 2024.)

109

ZLATNI RAT

piše: Vinko Brešković

- Bepo, jesi li vidia kako nam nestaje najlipša plaža na svitu? Jebate, izgubit ćemo Zlatni rat.

- Kako misliš Duje da ćemo ga izgubit. Pa di je nesta? Ko ga je ukra, ili da ga možda nisu primistili negdi? Da nije opet Puko nešto učinia priko noći?

- Bepo, nije za zajebanciju, stvarno nestaje. Ne znam kad si bia zadnji put tamo, ali nema ga pola od strane Murvice.

- Ma nisam bia dvadeset godina na rat. Ne volim ja ić tamo. U stvari ne volim gužvu, a kad sam bia zadnji put, bilo je toliko svita da nisam moga doć do mora. A da i ne govorim o buci koja se čuje iz onih kafića. Meni to sve smeta. To je za mladost, nije za nas ljude u godinama.

- Dobro, a šta misliš šta se događa sa žalom, kako to da nestaje?

- Ma Duje, ne nestaje žalo za Boga miloga. Istina je da se primistilo sa jedne strane na drugu, da ga nema toliko na jednu bandu, ali ga zato ima više na drugu. A i sama punta mu je drugačija. To ti je sve od ovih klimatskih promina. Nema više onih južina zimi koji su donosili žalo, nema više onih maeštrala liti. Ove je zime više puhala tramuntana nego jugo, a to nikad prije nije bilo. Znaš li ti moj Duje, da u našoj mladosti temperatura nikad nije prešla trideset stupnjeva. Ako se kad i dogodilo da prođe, to je bilo na jedan dan, a vidi sad. Sad nam temperatura cilo lito nije pala ispod trideset stupnjeva ni na jedan dan. Jebate, ide do trideset osam, a more je bilo dvadeset devet stupnjeva. Sve se prominilo. Uništile su nas ove klimatske promine, a vidićeš kako će tek bit za kojih desetak godin. Tko zna di će bit Zlatni rat. Valovi i morske struje ga mogu prebacit na veli most, ili možda na Martinicu. Bilo bi bitno samo da ostane u Bolu, da ne ode naprimjer u Makarsku. E onda bi sve izgubili, izgubili bi cili turizam.

- Moj Bepo, veliki su to problemi. Ti puno gledaš televiziju, šta govore tamo, kad bi ovo moglo stat, mislim na ove klimatske promine.

- Nikad moj Duje. Vidiš, cila Europa i cili zapadni svit pokušava nešto učinit. Svi oni prelaze na te obnovljive izvore energije kako bi se smanjia utjecaj tih štetnih plinova. Ali šta ćeš moj Duje, kad one zemlje sa najviše ljudi nemaju love za to prominit pa i dalje imaju elektrane na ugljen. Njih baš briga za klimatske promine, jebe se njima za naš Zlatni rat.

- Pa koje su to zemlje?

- Pa eto ti Kina naprimjer, eto ti Indija. One dvi imaju zajedno skoro tri miljarde ljudi. Znaš koliko njima triba struje, a odakle njima love za prominit sve te elektrane, kad nemaju dovoljno ni za prehranit ti pusti svit.

- Znači, ako sam te dobro razumia, nama su Kinezi najviše krivi za te plinove šta idu u atmosferu, jeli tako?

- Točno Duje. Oni najviše šalju tih štetnih plinova, oni Rusi i Indija.

- Moga sam i mislit da je tako. Jebate, nama će Kinezi u stvari ukrest Zlatni rat. Oni će nam bit krivi za nestajanje najlipše plaže na svitu. I ti meni onda govoriš da ne triba mrzit druge, da triba volit svakega čovika, da se ne smi bit, kako si ono reka, ksenofob, jeli tako? Pa moj Bepo, možeš ti meni govorit koliko hoćeš, ali ja to ne mogu podnit. Ne mogu podnit one koji mi kradu kruh iz ruke, ne mogu podnit one koji mi kradu najlipšu plažu na svitu, ja ih mrzim, eto ti!

(objavljeno 16. 08. 2024.)

108

EMOCIJE

piše: Vinko Brešković

- Uvatila me je neka teška depresija moj Duje. Ova vrućina, ova gužva po rivi, cili ovi šušur me je dotuka. Ne mogu spavat, ne mogu niti jest kako triba, a kad čujem sve šta se događa oko nas po svitu, ja se naježim od straha. Žalim se ja mojoj Mari, a ona mi govori da sam puno osjetljiv, da me ubijaju emocije kojima sam inače sklon. Nemam pojma, možda ima i prav. Znam da su te emocije opasna stvar, da puno tih emocija može ubit čovika ka ništa.

- Bepo, o kojim ti emocijama govoriš? Koje to emocije mogu ubit čovika?

- E moj Duje. Promisli malo. Evo amo nabrojat emocije kojih se možemo sitit, a koje mogu ubit bez problema. Eto naprimjer, strah, žaljenje, velika tuga, samoća, potištenost, može te ubit i ljubav virova ili ne. Ima tu moj Duje svega, samo se sad ne mogu sitit još tih osjećaja.

- Pa dobro Bepo, a koja je to emocija koja tebe najviše ubija?

- Ja mislim sve pomalo. Svega mi se skupilo moj prijatelju. Govori mi likar da je to normalno za ovo vrime, da nisam ja jedini koji se žali na depresiju, govori on, začudili bi se koliko svita ima koji se žale na isto. Preporučia mi je jedan lijek, serotonin, hormon sriće, kaže probajte to pit možda će vam pomoć. Ti hormon te učini sritnijim, govori on možda ćete se više smijat, možda ćete vidit sve probleme drugim očima, možda će vam sve to bit zabavno. Ja mu govorim da ne bi to uzima, da bi radije popija koju litru vina više, da mene to učini sritnijim, da se u tom slučaju puno više smijem. A onda mi je reka da to nije dobro, jer bi moga tako postat alkoholičar, da to nije dobro za zdravlje, da je bolje lijek nego vino, da je to manje štetno. Ne znam šta ti misliš, ali ja mislim da on sere bez veze, da je njemu bitno prodat neki lijek. I probam ti ja sa vinom, ali nije mi baš puno pomoglo. Ne mogu reć, gušta sam dok sam ga pia, ali onda sam mora noću na zahod više puti, tako da opet nisam spava dobro. Onda sam se požalia kćeri, a ona mi je rekla da je govorila sa jednim svojim prijateljem psihologom, koji joj je reka, da se moram suočit sa svojim problemom, da ga moram pogledat u oči i da jedino na taj način mogu riješit depresiju. I od tada ja još manje spavam. Jebate, nikako nać problem sa kojim ću se gledat u oči, nikako pogodit koja je to emocija koja me je najviše spizdila. Cilo vrime tražim, ali još uvik nisam naša šta je to šta me muči.

- Pa jesi li proba sa svima ovima emocijama šta si mi ih nabrojia? Vjerovatno je nešto od toga, šta bi drugo moglo bit?

- Ma naravno da jesam, cilo vrime moj Duje mislim na to.

- Ma vidim ja da si mi ti nešto puno zamišljen ovih zadnjih dan, vjerojatno cilo vrime misliš na te pizdarije, je li?

- Istina, cilo vrime probirem po glavi šta je to čime se moram suočit, sa čime se moram pogledat u oči.

- A reci mi Bepo, jesi li blizu, jesi li makar malo doša do toga šta te muči?

- Ja mislim da jesam, ali to su nijanse sa kojima se borim. To nije čista emocija, to je neka varijanta jedne od ovih šta sam ih nabrojia.

- A koja je to?

- Nećeš virovat moj prijatelju, ali mene jebe ljubav. Nije to čista ljubav ka ljubav, ali jedna podvarijanta te emocije, e ona me muči.

- Uuuu, moj Bepo, pa ti si stvarno najeba. To je za mene puno komplicirano. Sad ti virujem da to može ubit čovika. Vidim ja to na tebi, stvarno je gadno. Ljubav, govoriš ti. A koja ljubav, kakva ljubav, ma o čemu ti pričaš, jeli ti to mene zajebavaš?

- E jebiga Duje. Ako ti idem objašnjavat, ti ćeš me zajebavat, ali mene stvarno muči jedna vrsta ljubavi. Nije to lako objasnit, ali znam sad skoro sto posto da je to to.

- Dobro Bepo, samo mi reci koje vrste ljubavi su u pitanju, koliko vrsti ljubavi uopće ima?

- Ja govorim o ljubavi prema ženama naravno, nema to veze sa ljubavi prema dici, beštijama, prijateljima, domovini, poslu, spizi, piću, ne govorim o tome. A ljubav prema ženi se može podilit na više vrsti, recimo na razumijevanje, na poštivanje, na seks, na nježnost, privrženost, pažnju. E sad nešto od toga me muči, a mislim da znam i šta.

- Ajde onda moj Bepo, podili to sa prijateljem pa će ti bit lakše.

- Dobro, reć ću ti, ali znam da ćeš me zajebavat, ali to je istina. Seks, eto to je ono šta me muči. Sa time se moram suočit, to moram pogledat u oči i onda ću se izličit.

- Seks? Šta ti je to? Dobro, znam šta je i ja ga se ponekad tako rado sitim, ali sam skoro zaboravia na njega. Šta tebe ima tu mučit?

- Eto Duje ti si zaboravia na njega, a mene muči itekako. Uvik mi je toga malo, uvik bi tija više a ne mogu.

- Bepo, ti stvarno imaš veliki problem. Lipo ti je reka likar, uzmi te tablete, uzmi duplu dozu, a možeš ih kombinirat i sa vinom, sigurno će ti pomoć. Jebate, stvarno si ozbiljno bolestan, baš mi te je žal. Ja sam se uplašia da stvarno imaš neki problem, a ti si se uvatia mene zajebavat, jeli? Jebo te seks!

(objavljeno 02. 08. 2024.)

107

INTERNET

piše: Vinko Brešković

- Znaš Bepo, ova naša dica imaju sriće šta im je dostupan ovi internet. Jebate, kad govoriš sa njima, oni sve odmah provjeravaju na mobitel koji im je stalno u rukama. Sve im je dostupno. Sićaš se kako je to bilo u naše vrime. Sve šta smo znali morali smo prije dobro naučit, ili kad dođeš doma, ako si bia malo marljiv, provjeravat u silne enciklopedije i to ako si ih ima. A njima danas ništa ne triba, nemaju enciklopedije, nemaju doma ni knjige, sve im je u mobitelu. Čak čitaju knjige sa mobitela, ili imaju neke tablete koje nose u rukama umisto knjige. Više ništa ne pišu, samo kucaju po mobitelu, tabletu, kompjuteru. Ja mislim da će za koju godinu zaboravit pisat slova. Više se ne govori o tome kakav ko ima rukopis, više nije važno jeli lipo pišeš ili ne. Niko ne uzima olovku u ruke.

- A Duje moj, ja nisam siguran da je to dobro. Lipo je da im je sve dostupno, da sve odmah mogu pročitat, ali čitat knjige bez knjige u ruke, nisam siguran da je to dobro. Znaš, izgubili su naviku učenja, zaboravili su pisat kako ti govoriš, samo gledaju u te ekrane i prave se pametni. Kad im kažeš nešto šta si pročita u novine, ništa ne viruju nego odma provjeravaju na internet. Nije lako govorit sa mladima danas. Koji put im ja govorim, znate dico, to vam je bilo tako i tako, tada i tada, a oni odmah pogledaju i govore mi čak i datum, misec i godinu. Meni je to ostalo u glavi još iz škole, a oni u glavi nemaju ništa, nego im je sve u telefonu. Cili svit je popizdia odkad je uveden ti internet. Svi su istog momenta postali pametni, svi su postali likari, znanstvenici. Jebate, ako im rečeš da ideš kod likara jer te boli u prsi, odmah pogledaju u internet i daju prognozu šta bi to moglo bit. Odmah ti daju dijagnozu, odmah ti govore koje lijekove moraš uzimat. Pa nama više neće tribat likari, nama neće tribat profesori, nama će jedino tribat internet.

- Imaš prav Bepo. Danas je cili svit povezan na ti internet. Više ne moraš kupovat karte za trajekt, za katamaran, za avion, vlak, sve se kupuje priko interneta. Samo pokažeš na mobitelu i ulaziš u sva prevozna sredstva. Da ti ne govorim da sam vidia jučer ženu koja kupuje u butigu sa mobitelom u ruke. Ova na kasi joj slika nešto u mobitelu i govori hvala lipa. Jebate, ona plaća sa tim mobitelom. Ne tribaju više banke jer više niko ne koristi lovu, svi koriste kartice ili mobitele. Sve je toliko povezano, da možeš provjerit priko interneta kad dolazi neki avion i ko je u njemu. Možeš pratit katamaran priko telefona di je, na kom dilu kanala, možeš provjerit kad će doć u porat. Kad ideš pud Splita autom, provjeriš priko interneta koliko auti ima u redu za trajekt. Pa to je pravo ludilo! Kad se sitim kako je to bilo prije dvadesetak godin, pa ne možeš virovat koliko se toga prominilo. Kad bi mi se otac diga iz groba, ja mislim da bi se sam odmah vratia jer ne bi zna živit ovako kako danas ljudi žive. A sad promisli, šta nas tek čeka. Uveliko uvode ovu umjetnu inteligenciju tako da više neće tribat ni prodavačice, ni profesori, novinari, neće tribat uopće ljudi jer će ta inteligencija upravljat sa svime.

- Je, je tako je moj Duje. Ali jesi li vidia ono prije neki dan kad se dogodilo nešto svim tim kompjuterima i kad je u cilemu svitu sve stalo na jedan dan. Nisu radili avioni, nisi moga dignut lovu na bankomat, nisi moga ić u butigu, nisi moga putovat ni trajektom, ni vlakom, nisi moga ić u likara dignut ljekove, nisi moga ništa. Sve je bilo stalo i to u čitavom svitu, od Japana do Amerike. Pa to je da se usereš od straha. Avioni su morali sletit, vlakovi su morali stat, sve je prestalo ka da je doša smak svita. U bolnicama nisu operirali nikoga, nisu primali pacijente. Govori oni jedan likar, kako ću operirat kad ne znam šta triba skidat, slipo crivo ili jetru. Sve mu piše u kompjuteru, a on mu nije radia. Znaš, ne bi volia da me je to trefilo negdi na putu, negdi recimo u avionu. Ne daj Bože da sam bia ti dan u bolnici, da me je tribalo operirat. Postali smo veliki ovisnici o tom internetu. Sve nam ovisi o njemu, sve nam ovisi hoće li sistem radit ili ne. A sad su počeli neki Hakeri, tako ih zovu, vršit kibernetičke napade na te sisteme, sad je u Splitu napadnut aerodrom, neki dan je napadnuta bolnica u Zagrebu. Moj sinko, sve je stalo dok se to nije popravilo, a može to trajat i po nekoliko dan. Pa oni nas mogu uništit, oni nam mogu ukrast svu lovu a da se niti ne pojave u banku, nego to rade iz Rusije, ili neke druge zemlje, šta ja znam odakle. A kako ćeš dokazat da si ima lovu na banku ako sve izbrišu? Nigdi nema nikakvog pisanog traga, nemamo više štedne knjižice, sve je na tom prokletom internetu, sve je u nekim oblacima kako govore. Prijatelju moj, ja sam se počea svega toga bojat.

- Jedino je dobro moj Bepo, šta nema šanse da se baš nama dogodi takva neka dežgracija, jer nigdi ne idemo, ne putujemo, ne idemo u banku, ni u butigu. A slušaj, ako bi mi se dogodilo, daj Bože, da ovdi u kafiću ne mogu naplatit ovu kavu, ja bi im se samo nasmija i reka neka kuća časti. Diga bi se i iša doma, a oni neka se misle. Jebem ja njih i njihov internet.

(objavljeno 26. 07. 2024.)