MALI BOLSKI RAZGOVORI 4

038

 

JUTARNJA SMJENA

piše: Vinko Brešković

 

Duje je namršten sjedao pored nas i ljutitim glasom upitao:

- Ma jeste li vidili koji je problem ispa sa ovom našom školom?

- Kojom školom? - upitao ga je Bepo.

- Osnovnom, kojom drugom. Još ovo lito smo potpisali peticiju za prelazak na jednu smjenu u skulu. Jebate, ova naša dica idu sad zimi popodne u skulu i budu tamo koji put do osam uri navečer, a onda se tribaju vratit doma po ovoj buri i mraku. Promisli malo kako je to bidnemu ditetu koji ima sedam osam godin. A ima dice koja žive i daleko. Triba im i po pol ure dok dođu doma. Meni je unuk suside doša neku večer doma u suzama i pun straha, a da ti ne govorim koliko se smrza. Mi smo išli u tu istu skulu, ali uvik ujutro. Ko je izlazia noću u ovo zimsko vrime vanka. E, a sad neće da pređu na jutarnju smjenu, nego mora bit dvi smjene.

- Dobro Duje, ali možda nemaju uvjeta za jednu smjenu. Pa jebate, čua sam da sad ima sto šesdeset dice u školi. A imaju li toliko razreda uopće.

- Imaju Bepo. Išlo se uvik ujutro dok nije došla pandemija, a onda su prešli u dvi smjene radi zaraze. Dobro, to je bilo normalno u to vrime, ali sad kad više nema toliko straha od zaraze, zašto se ne bi vratili u jednu smjenu?

- A zašto si ti zapea za tu jednu smjenu? Je grubo je kad padne noć već u pet uri, ali mogli bi im doć otac ili mater po njih, je li tako. Šta imaju radit u sedam osam uri? Neka bogati idu po dicu.

- Bepo nije to jedini problem. Ta dica su prije imali organizirane razne aktivnosti popodne, koje sad nema, jer idu u dvi smjene. Prije je bia balet, bia je karate klub, bile su neke dramske sekcije, imali su dječji zbor, a to se sad ne može organizirat kad idu u dvi smjene. Bogati ne može se svaku drugu šetemanu vježbat pivanje naprimjer, ili karate, balet. Ili vježbaš ili ne vježbaš.

- A znaš li zašto ne organiziraju tu jednu smjenu kad imaju dosta prostora kako ti govoriš?

- E to ni meni nije jasno. Ovi roditelji su zvali one u Županiji, zvali su sve iz općine, ali niko ništa ne može. Jedini ko je odgovoran za to je ravnatelj škole. On je taj koji odlučuje.

- A šta govori ti čovik, zašto neće u jednu smjenu?

- Ništa ne govori. Reka je da će uvažit roditelje, ali ih ne jebe nego gura po svoju. Cilo vrime govori da će učinit sve da im udovolji, ali ništa ne čini nego samo odugovlači, a zašto ne znam. Mogu naravno sumnjat, ali nemam nikakvih dokaza za to.

- I šta ćete uradit?

- Ne znam šta će učinit, ja ništa, meni su dica izašla iz skule, mene se to ne tiče. Ali žal mi je ovih mojih susida koji imaju dvoje dice u skulu, jedno ujutro, drugo popodne, oni su već popizdili. Ovaj je odlučia zvat novinare i ispričat svoju priču, a onda će ispast belaj. Opet ćemo završit u novine, a bez potribe. Cila država govori o jednosmjenskom radu škola, a ovi naš ravnatelj hoće dvi smjene. Govori mi taj moj susid da je zva novinare i da su jako zainteresirani doć i snimat. Oni misle da ovi ravnatelj to čini iz dišpeta, a možda i radi love, šta ja znam. Navodno mu je veća plaća kad ima dvi smjene, a i grubo mu je dolazit na posal ako se ide samo ujutro. Mora bi onda bit svako jutro u osam uri na posal, a ovako može doć kad oće, jerbo skula traje od osam ujutro do osam navečer.

- Pa ti je tvoj ravnatelj malo šufištik, šta ti Vice misliš?

- Ja ne smijem ništa reći, jer bih bio u sukobu interesa. Znate meni sin ide u tu školu, pa sve što bih rekao, moglo bi se protumačiti kao sukob interesa, ili kao potpuno pristrano mišljenje. Zato bolje da ništa ne govorim, zadržat ću to za sebe.

037

 

AP I ZM

piše: Vinko Brešković

 

- Jesi li vidio Bepo koliko su nas opterećivali ovaj tjedan sa zagrebačkim smećem. Opet smo morali pratiti tko skuplja kese, tko odvaja, koliko toga ima, a onda odjednom štrajk i pregovori do unedogled. Šta ti misliš je li to sve namješteno ili je štrajk bio spontan?

- Ma ja mislim da nema ništa spontanoga, sve su to smislili neki ljudi. Oni bidni škovacini imaju samo iljadu euri plaću, a jebate rade po kiši, po snigu. Nije im lako.

- Ali Bepo, nije to mala plaća. Pa prodavačice u butigama imaju puno manje, neki profesori, učiteljice imaju manje. Ja znam da rade po svakom vremenu, ali plaća od hiljadu eura nije mala. Da sigurno imaju puno prekovremenih sati, ali svejedno nije to za štrajk.

- A slušaj, možda ti imaš prav, ali ako mogu sebi dignut plaće, zašto ne bi? Eto natirali su gradonačelnika da i on proba skupljat smeće pa da vidi kako je to teško. I šta se dogodilo? Odma je prihvatia dignut im plaću. Znaš kad iskusiš kako je to težak posal, lakše je razgovarat s njima. A vidia si da je cili narod uz njih, da ih svi podržavaju. Govore da im neće bit teško platit i veću cinu, samo da neka im se digne plaća. A oni AP-ovi sateliti u Skupštini grada koji pljuju po gradonačelniku, e oni su mi prave mustre. Koja su to govna. Sada ga zajebavaju da je isti Bandić, da je populist, da ne zna svoj posal. Govore mu da bi moga bit odličan škovacin, a da pusti njima misto gradonačelnika. Jebate, dvadeset godin su držali Bandića na vlasti, mučali su na sve njegove pizdarije šta je činia, a sad su se okomili na ovega koji hoće nešto prominit. To mi ide strašno na živce. Jebo ih AP.

- Ali Bepo, zašto ga zoveš AP?

- Pa to mu je ime. Ja ga više neću zvat Plenki, nego samo inicijalima, pa ako me netko tuži, jebiga, tko mi može dokazat da sam mislia na njega. Vidia si kako su oni lupeži u porukama pisali samo AP? E pa sad ti vidi jeli to Plenković ili je neki drugi AP. Ima AP-ova u Hrvatskoj koliko hoćeš, ne mora sve bit on. On je glavni, ali možda nije jedini. Ja ne mogu virovat čime se on sve bidan mora bavit. Ne može se zaposlit nijedan čovik u nekoj državnoj firmi ako on ne da svoj blagoslov. Sve on mora odobrit. Pogledaj koliko njemu traje radni dan. Ujutro je na sastanku u vladi, popodne je na proslavi u Splitu, a navečer na večeri u Briselu. A usput mora obavit još desetak zapošljavanja u Hrvatskim šumama. Ja ne znam kolika je njemu plaća, ali koliko ima da ima, malo je. Triba moj prijatelju sve to držat u glavi dvadeset četiri ure na dan. Pomažu mu naravno oni njegovi ministri, učinidu i oni dosta zapošljavanja i bez njega, ali ipak on većinu mora odobrit. A toga ima puno pa jebate, nikad nismo imali ovoliko zaposlenih. E kad probaš izračunat koliko je zastupnika, koliko ministara, koliko tajnika, koliko potpredsjednika vlade, pa pomnoži to bar sa deset, a ja mislim da je svaki od njih zaposlia toliko ljudi, dođeš do trideset posto Hrvata koji u anketama glasa za njih. A ja mislim da će na izborima glasat i više, jer ima njih puno koji čekaju na red za posal, a ako ne dobiju na izbore, ode njima zaposlenje. A AP se hvali da mu je rejting stabilan već šest godin, a nikad nije reka zašto na tim istim anketama sedamdeset posto ljudi misli da on radi pogrešno. Ali ima do izbora još godinu i pol dana,pa će zaposlit on još dosta ljudi, tako da će taj postotak past. Nego nema za njega straha sve dok je ZM predsjednik.

- Kako to misliš. Pa oni su ljuti protivnici, kako mu ovaj može pomoći?

- Pa jebate, koliko ZM posere gluposti u jednom danu, koliko skandala učini i to ne samo u nas, nego u cilemu svitu, ja počinjem više volit AP nego ZM. Znaš ja nikad nisam glasa za AP, a glasa sam za ZM. A sad kad bi mora birat između njih dvojice, ajde priznaj, koga bi izabra. Kad su bili predsjednički izbori govorili smo, bolje komunjara nego munjara, ali jebate, ovaj je posta munjara veća od bilo kojega drugoga. Ni njega više neću zvat Milanović, nego samo ZM. Neka me tuže, tko mi ima šta dokazat. Koliko ima ZM po Hrvatskoj? Koliko hoćeš! Ali kad ideš analizirat sve njegove pizdarije, onda ostane samo jedan jedini. Naš neprikosnoveni, naš jedinstveni, naš divni predsjednik ZM. Ali, znaš šta ću ti reć, neka idu AP i ZM u PM!

036

 

BIJELE I CRNE LISTE

piše: Vinko Brešković

 

- Onda Bepo, za koju si ti varijantu suzbijanja inflacije? Da li ti preferiraš bijele ili crne liste trgovaca koji su neosnovano digli cijene?

- Ma jebale ih bile i crne liste. Ka da će to šta pomoć. Ljudi su digli cine, a tebi ostaje kupit ili ne. A one stvari koje moraš kupit, niti pitaš pošto su. Šta imaš pitat ako ti tribaju. Platit ćeš ma koliko košta da košta. Šta me zajebavaju sa tim listama. Pa kad bi ih i napravili, šta bi onda sa njima? Šta bi morali svako jutro prije butige otić na stranicu ministarstva i vidit di je mliko jeftinije, di je kruh ili meso jeftinije. Pa jesu li popizdili? Zamisli moju Maru kako svako jutro prije spize uzima kompjuter i gleda di će poć kupovat. Ili još bolje kad se moran ić ošišat, prvo pogledam di je jeftinije, u kojoj je brijačnici manja cina od ove tri četiri šta ih imamo po Bolu. Možeš mislit šta bi gleda. A šta bi mi značilo da naprave i crne liste. Evo stavit ćemo na crnu listu one brave po Humcu šta su digli cine janjaca. I šta onda? Oćemo li ih prijavit inspekciji pa da im dođu u kontrolu? A da ti ne govorim da bi te poreznike tribalo poslat u one šta prodaju drva. Jebate digli su cine u eurima još za dvadeset posto, govore radi povećanih troškova. Ma koji su im se to troškovi povećali? Šta im je stablo česmine poskupilo, ili je travi šta janjci pasu skočila cina. Koji su to njima ulazni troškovi naresli? Tako da ja mislim da nas oni svi zajebavaju sa tim listama.

- Bepo, a šta bi ti onda učinia? Nešto moraju napravit za suzbit te cine, ovako ne možemo dalje. Svaki dan je sve skuplje i skuplje.

- Duje, možeš plakat, jedino ti to ostaje. Kupovat ćeš dok možeš, a kad ne budeš moga, onda lipo zube na skanciju i gotovo. Šta ti tu možeš? Lipo ti svi ekonomisti govore da će to tržište samo regulirat. Nećemo više kupovat ono šta ti ne triba, pa će cine same padat.

- Jeben ti ja te ekonomiste. Kakva je to uopće nauka. U moje se vrime govorilo da svi propali studenti idu na ekonomiju, jer su puno glupi za završit fakultet. Ja ne priznajem te velike ekonomske stručnjake. Samo seredu i nešto prognoziraju, a ništa ne pogađaju. Koji su to stručnjaci?

- Ljudi moji nemojte tako. Ekonomisti su pametni ljudi. Nije to lagani fakultet, moraš biti jako pametan da bi ga završio. A svi ekonomski analitičari su uglavnom doktori znanosti, znaju i te kako svoj posao. Nemoj Duje zaboraviti da su ekonomisti poput Adama Smitha stvorili kapitalizam i tržišnu ekonomiju. Oni su je definirali prije sto godina, a mi još danas živimo i radimo po tim načelima.

- Baš su nas usrećili. Jebalo ih tržišno natjecanje. Ja mislim da je Plenki u pravu. Triba napravit te bile liste, a one koji neće dat svoje cine, triba ih jebat s inspektorima i naplaćivat velike kazne. Ja bi tako punia proračun, ko ih jebe.

- Bravo Duje! Nama ne tribaju ekonomisti pored tebe i Plenkija, vi sve znate. Kad bi vas čovik sluša, jebate ne bi bilo ni inflacije, cine bi same padale. Ali Plenki je pravnik, nije ekonomista, kako to da on zna sve?

- Eto, o tome ti ja i govorin. Šta će nam ekonomisti, dosta su nam i pravnici. Plenki zna bolje od svih njih, samo ga zajebavaju ovi iz oporbe. Ali naša im je on lika. Evo sad im je posla u Sabor zakon o pomorskom dobru pa su se svi ka koze digli na noge. Sad se ujedanput boje da će im neko uzet plaže, da će im se zabranit kupat. Jebate šta su glupi, a Plenki ih u stvari zajebava. Ma ko može zagradit plaže, ko meni može zabranit se ić kupat di oću?

- Duje, ako prođe ovi zakon, onda ćeš vidit i to prvo u Bolu kako se može zabranit kupat na plaže koje su dali hotelima. Samo čekaj pa ćeš vidit. I sad nije ništa zabranjeno, ali ajde se kupat tamo di ima iljadu ležaljki za goste. Pa nema mista za šugaman ni za lik, a kamoli za okupat se normalno. A kad se to lipo ozakoni, onda ćeš vidit kako nećeš smit niti uć na takvu plažu.

- Bepo sereš kao obično. Ako bi se dogodilo to šta govoriš, pa diga bi se narod, napravili bi pravu bunu.

- Vidiš, ovi u Saboru rade tu bunu prije zakona, a ne kad sve bude gotovo. Govori ti šta hoćeš, ali ja mislim da imaju prav.

- Neka se bune, glavno je da su zaboravili na poskupljenja, da tu ništa ne govore. U tome je Bepo glavna kvaka!

035

SABOR

piše: Vinko Brešković

 

- Eto Bepo, počeo je rad Sabora. Jesi li sad sretan?

- Jesam, napokon. Sad opet imaš šta gledat na televiziji, opet se imaš čemu smijat. Gotovo je ono prazno vrime nakon nove godine kad te uvati sve crnilo. Veće cine, nova lova, novi ministri, nove afere, jebate sve crnije od crnoga. A sad kad je počea sabor, e sad ćemo se barem smijat, sad se imamo čime zabavit. Vanka ionako nema nikoga, tako da ti ostaje samo televizija. Vidia si kako je lipo počelo. Bože kako su lipa pitanja postavljali oni zastupnici, lipa i pametna, a kako je tek premijer lipo i pametno odgovara. Sve je to bilo za pamćenje, a koliko si tek moga lipoga čut, koliko toga doznat. Ja sam se nekako posli toga osjeća bolje, osjeća sam se ka pravi domoljub, pravi Hrvat. Spava sam tu noć ka malo dite. Šta mi je drago kad vidim koliko ova naša napaćena zemlja ima pametnih ljudi, kolika nam je velika intelektualna snaga. Čovik se osjeća mirniji kad sve to vidi, kad vidi da je u sigurnim rukama, je li tako?

- Istina je Bepo. Znam da se zajebavaš, ali ima tamo puno pametnih ljudi, puno intelektualaca.

- Moj Duje, a koji su ti to? Nisu to intelektualci, to su školovani primitivci. Znaš, nema puno ljudi koji su svršili škole i postali cijenjeni intelektualci. Svi su oni završili dobrim uspjehom, ali nisu dobili ništa onoga što triba dobit jedan intelektualac. Ništa kulture, a da ne govorim o moralu. Ili je to prošlo kraj njih radi lošega obrazovanja, ili je prošlo jer nisu ni shvatili potribu duhovnog usavršavanja. Oni misle da kad su dobili diplomu, da su dobili i pravo na pamet, pravo na klub izabranih i svemoćnih. Došli su u Sabor i ne bi otišli nikad iz njega, jer jebiga, ko će se odreć moći, ko će se odreć mogućnosti koje im daje prisutnost u Saboru. Moj Duje, možda ima pametnih ljudi kako ti govoriš, ali oni se ne vide, a one šta vidiš i čuješ, sve je to Bože sačuvaj. Problem je u tome šta oni vode politiku, vode ovu našu zemlju. Doša je novi ministar za obnovu i odmah je reka da se ona ne može obavit, jer nema plana, govori nikad nije napravljen plan obnove. Jebate, pa ko je triba napravit ti plan, ako ne Vlada ili dotadašnji ministar. To ti je isto kad odeš kod nekog zubara, a on te pogleda u zube i onako odmahujući glavom pita, ma ko vam je ovo radio. Jebate, ko mi je radia? Automehaničar, ko mi je radia, zubar pička mu materina. Tako i ovi ministri koji su sad došli govore, sve ovo šta su dosad radili, ništa ne valja, niti se moglo ovako radit. Ka da je doša iz nekog drugog svita, pa jebem mu mater, doša je iz te iste ekipe. Kad je vidia da ništa ne valja, šta odmah nije reka, nego je čeka da postane ministar pa je onda ujedanput posta pametan. A oni iz oporbe pitaju pizdarije, govore tolike gluposti, da se čovik naježi. Bar da je neko pita šta pametno, makar jedan, ali nijedan. Možda mu ovaj ne bi ni odgovoria, nego bi ga zajebava, ali bi makar mi bili ponosni da ima i onih pametnih. Ovako moj Duje ništa. A ti mi govoriš o pametnim ljudima, ma di su ti ti pametni?

- A Bepo, možda oni pametni ne žele u Sabor, baš zato jer su pametni. Oni su se rasporedili negdje drugdje, možda na fakultetima među profesorima, možda negdje po institutima.

- Je, je tu su oni. Znaš di ih možeš trefit? Svake prve subote kleče na Trgu Bana Jelačića. Oni se tamo lipo okupe, uzmu krunicu u ruke i mole se dragom Bogu. Imaju velike i važne motive za molitvu, a udruga im ima lip naziv: Muževni budite. Doduše skupljaju se samo muški, nema tu žena, jebiga ipak se zovu Muževni budite. Već smo govorili o tome kako se mole za vodeću ulogu muža u obitelji, za čednost u ponašanju i oblačenju žena, za spas domovine i obitelji, za život od začeća, za suzdržavanje od seksa prije braka. Ima tu još puno akcija koje vode. Mare mi je čitala sa nekega portala di su rekli kako svaku sridu poste za nešto takvo pametno. O, ima tu puno lipih stvari. Prijatelji moji raspitajte se i uključite u tu molitvu, tako će te bit na pravu stranu povijesti. Ja jedva čekam sljedeću prvu subotu u veljači i sve se nadam da će se počet molit i u Bolu. Ne znam ko bi to moga vodit, ali mi pada nekoliko imena na pamet, ali zadržat ću ih za sebe. Imamo mi ovdi puno takvih ljudi, takvih intelektualaca koji bi to mogli pokrenut, samo ih triba malo gurnut, a to bi moga ti Duje.

- Bepo, pusti me u pičku materinu, zašto baš ja?

- Pa Duje, ti si jedan od vodećih intelektualnih divova, ti si taj odabrani. To ti može bit na čast, šta se žestiš?!

034

SIJEČANJSKA DEPRESIJA

piše: Vinko Brešković

 

Otvorio sam vrata kuće na kojima je stajao smrknuti Bepo.

- Ajde Bepo,čekam te. Što je to s tobom, izgledaš jako smrknuto. Je li sve u redu?

- Ma je, sve je dobro. Bia sam vanka na kavu i nikoga poznatega nisam naša. Jebate, svi su se zatvorili u kuće, nikoga nema. Šta je ovo?

- Bepo dragi, znaš i sam da svake godine svi upadnemo u siječanjsku depresiju. Ljudi su se natrošili novaca, najeli se za ove praznike i sad im je dosta svega. Osim toga, došlo je do promjene novaca pa se ljudi teško snalaze. Možda je i to jedan od razloga što nema nikoga.

- Ma ne virujen u to. Bit će da su svi u toj depresiji, iako su cine podivljale. Znaš, svi su zaokružili cine na više, niko na manje, ali isto ne virujen da je to razlog. Sve je nekako tmurno, sve je prazno. Ni vrime nam ne ide na ruku. Bilo je proliće do pri neki dan, a onda ova bura,kiša, jebate zahladilo ujedanput. Uvatile nas sve moguće bolesti, gripa, korona, još neki virusi nas napali, jebate, pola svita bolesno. Više ne znam od čega svi boluju, stalno govore o nekim novim bolestima. Sve je otišlo k vragu. Moj prijatelju, normalno je da svi upadnemo u depresiju. Vidia sam svoga prijatelja Jakšu. Debel je ka nikad dosad, a govori mi da je marenda dvi klementinke, da ništa ne jede, da mora smršavit, da se najia ovih dan. Ja mislim da sere jer je napuhan ka da se najia janjetine malo prije. Priča mi da su mu svi doma na blitvi, na narančama i na voću. Možeš mislit! Ja ga pitan od čega si tako debel kad ništa ne jedeš, a on govori od praznika. Dobro, govorin mu ja, sad si na dijeti pa ćeš smršavit, a dolazi još i korizma, jebate osušit ćeš se ka bakalar. Je, je govori on. To je moja novogodišnja odluka. Moram ove godine smršavit bar deset kila. A želi i meni puno zdravlja u novoj godini. Pusti to, govorim mu ja. Ja sam svima poželia sriće u novoj, sve drugo je manje bitno, je tako. Sićaš se kako su govorili? Oni na Titaniku su svi bili zdravi, a svi su poginuli jer nisu imali sriće. Ona nam triba, a zdravlje ide uz nju. I ne samo zdravlje, ide lova, ide blagostanje, ide mir, ide sve ako imaš sriće. Ja sam svima samo nju poželia.

- U pravu si Bepo. Sreća nam je najpotrebnija, od nje sve kreće. A koliko si platio kavu?

- Nemam pojma. Da sam mu pet euri, a on mi je vratia neku munitu koju nisam ni brojia. Niti vidim, niti je znam, šta ja znam koliko mi je vratia. Čini mi se da je reka dva eura, ali nisam siguran, a bez oćali nisam vidia račun. Jebate, koliko je sad lako zajebat mušterije. Ja mislim da sad konobarima cvita cviće. A govori mi Mare da je isto u svim butigama. Još se niko ne snalazi s ovom novom munitom. Govori Mare, meni se čini da je sve poskupilo, ali nisam sigurna, jer ko će to preračunavat. Recimo manistra je bila šest kuna, a sad je jedan euro i nešto centi. Meni se čini da je poskupila, ali koliko, ko to zna. Tribali bi svi ić sa digitronima u butigu. A oni na kasama kad ti počnu vraćat one cente, po jedan ili dva centa, pa ko to može pratit. Jer, govori meni Mare, sad većinu novaca nosiš u muniti, manje u papiru. E, a ja se tu bez oćali ne mogu snać, tako da sam odlučia ne ić u butigu. Rečen Mari šta da mi kupi, ako mi šta triba, ali ja tamo neću ić dok se sve ne uhoda.

- Bepo, najbolje je sve plaćati karticom, tako nemaš problema. Treba se plaćati i kave karticom kao na zapadu, kao svuda u Europi. Oni jako malo plaćaju gotovinom, svi plaćaju karticama.

- Jebiga kad ja nisam navika na te kartice, ali morat ću se naviknut. Imaš prav. Od sutra plaćam i kave karticom, pa neka konobar pljuje koliko hoće. Ili će primit karticu, ili neću pit više kavu i gotovo, eto to će bit moja novogodišnja odluka. A kad počne korizma, razmislit ću još koju ću odluku donit. Morat ću se još nećega odreć, ali još neznam čega. A jesi li ti razmislia čega ćeš se ti odreć. Jesi li i ti donia koju novogodišnju odluku?

- Nisam. Ja ću razmišljat ovu godinu o toj odluci, tako da budem spreman za sljedeću novu godinu.

033

 

NOVA GODINA

piše: Vinko Brešković

 

- Evo smo Bepo dočekali i ovu Novu godinu. Kinezi imaju godinu zmaja, pa godinu šišmiša, godinu pantagana, a mi imamo godinu isporuka. Eto isporučia nam je Plenki Šengen, Euro, Pelješki most pa šta ćeš više? Svi bi morali biti zahvalni, je li tako?

- Je, je tako je. Sad smo tek svoji na svome. Vratili smo se u Europu di smo uvik bili, Europu bez granica sa istom lovom i sa neprekinutim teritorijem. Ne znam kako ti, ali ja se puno bolje osjećan od prvog ove nove godine. Baš mi se čini da nekako drukčije dišen, da nekako sve zrači oko mene. Osjećan se europski. Nemam baš europsku penziju, ali jebiga, niko nije savršen. Ali zato imamo europske cine, bar nešto. Znaš bia sam na dočeku sa ženom kod Duje. Bilo nas je desetak tamo. Puno lipo. Jeli smo odojka s ražnja, puno lipih delicija, pili lipega vina, posli šampanjca, a onda se u ponoć izljubili sa svima i čestitali na šengen, na euro, a jebiga na most smo već zaboravili. Rišili smo se eto kune po drugi put, sad smo mirni. Ali bilo je lipo čestitat svima, bar si ima šta čestitat. Bia je tamo i jedan tip, Paško, koji je reka da on najviše ima čestitat svojoj jetri šta je izdržala još jednu godinu punu izazova, govori, svaka joj čast. Imala je iskušenja skoro 365 puti u ovoj godini. Smija sam se tom Paški kad mi je ispriča svoju jednu anegdotu. Ma možeš mislit šta mu se dogodilo. Uvatila ga je policija kako malo brže vozi i zaustavila. Dala mu puhat oni balun. Napuha je bogami on 3,85 promila. Uzeli mu naravno dozvolu, uzeli mu auto, uzeli mu sve i odveli ga u zatvor na Bilice. Ne bi bia neki problem da to sve nije bilo ujutro u deset i pol uri. Osta je sedam dan u zatvoru. Prvo šta je reka, da je spiza bila sjajna. Moga si birat svaki dan za obid i večeru od tri jela koje hoćeš. Znači svaki dan dobiješ marendu, ručak i večeru i to kakvu? Priča je da tamo radi neki odličan kuhar, da kuva fantastično, da je spiza ludilo. E, a ono najbolje od svega je, šta je na kraju zaradia lipu lovu. Platili su mu svaki dan dnevnicu od 304 kune, znači ukupno dvi iljade i sto kuna. Kad je platia kaznu za prekršaj koji je napravia, ostalo mu je više od pola. Odmoria se sedam dan, najia se lipo, naspava i zaradia priko iljadu kun. Govori on, pa to je sjajna ideja za biznis. Odlučia je malo radit, pa kad se umori, reka je da bi opet iša kojih šetemanu dan na Bilice, a to mu ne bi trebalo bit neki problem.

- Pa taj Paško je car. Kako se uspio napiti do deset i pol ujutro?

- Ma priča je da se dogodila neka tragedija tega dana pa da je jednostavno popia jedan ili dva pelinkovca, a onda se otelo kontroli i dogura je do dvadesetak. Šta će, svakome se može dogodit.

- A je li bio i Petar na dočeku?

- Je, bia je i on. Pričali smo tako o mladosti, vječnoj temi kad ostariš. On i žena će za koju godinu proslavit pedeset godina braka. Baš su se mladi oženili. Priča nam je o svojoj vojsci. Najeba je ka žuti. Znaš ga, on je živia i radia u Milano još ka mlad. Tamo mu je otac bia neka faca. A cura, sadašnja žena, studirala je u Londonu. Tako ti je on bia na relaciji Milano-London. A onda su ga poslali u vojsku i to u Pirot. Govori, nisam zna šta me je dopalo. Bia je u čudu svih godinu dan dok nije završia vojsku, ali to nije moga nikako izbjeć. Zahvaljiva je Bogu kad je završia i odmah uteka u Milano. Govori nije dolazia u Jugoslaviju godinama od straha. Uvik mu je u glavi bia Pirot. A sad je zahvalan ocu šta ga je posla u vojsku, jer govori, puno je tamo naučia kako se žive, kako drugi žive. On je čovik koji se puno zahvaljuje svima.

- Pa dobro, nova godina je i prilika kad se čovjek zahvali svima koji zaslužuju. Ona se uvijek koristi da bi se naglasio neki dostignuti cilj, da se zahvali svima koji su mu pomogli da stigne do njega.

- Je, ali se možeš zajebat ako koga zaboraviš u svim tim zahvalama. A nije lipo preskočit nekoga, naprimjer ka šta su tebe preskočili.

- Misliš da su me preskočili? Ja u to ne vjerujem, ma ne želim vjerovati.

- Ma prijatelju, preskočili su te, samo je pitanje jeli namjerno ili slučajno. Ali jebe ti se, ka da ti je to uopće važno.

032

 

BOŽIĆ

piše: Vinko Brešković

 

- I Bepo, kako si proveo blagdane. Je li cijela obitelj bila na okupu?

- Je, Bogu hvala. Bilo nas je deset za stolom i to oba dana. Za badnji dan smo jeli prvo malo bakalara, a onda tunjevinu s gradela i kumpir salatu, a za Božić je bila pašticada s njokima, a posli smo se još natukli kolača. Kćer mi je napravila četiri torte, a ja sam ih sve proba. Šta da ti rečen, najia sam se ka prasac. U subotu je bilo nešto manje spize, ali kako je to post i nemrs, nismo namjerno puno jeli. Ma eto proša i ovogodišnji Božić. Sutradan su se svi razbižali, tako da smo Mare i ja opet ostali sami. U stvari se svi dođu najest, ali jebiga, zato i služe blagdani. Nije to ka pri. Kad sam ja bia mali, nismo imali nikad toliko spize na stolu, ali je isto bilo veselo. Jedino smo onda puno pivali. Pola obida je bilo u pismi. Pivali smo sve one Božićne pisme: Amo, amo o kršćani, U sve vrime godišća i to sve kitice šta smo znali. Ma sve je to bilo lipo, a ova naša današnja dica niti pivaju, niti se vesele malome Isusu osim šta gledaju cilo vrime pod bor u poklone. A kad smo im rekli, ajde sad možete uzet poklone, jebate koji stampedo. A kako je tebi bilo?

- Ma isto lijepo. Naravno s puno hrane, sa svom djecom za stolom. A jesi li vidio Duju?

- Nisam posli Božića. Bili smo zajedno na predstavljanje jedne lipe knjige, a posli tega ga nisam srea. Ta knjiga ti je lipa, ne znam jesi li je nabavia?

- Da, da kupio sam je. Volim Bol, bolske striške od Jakova Karmelića. Ali nisam je još pročitao nažalost. A kako je bilo na promociji?

- Ma slušaj. Sidia sam kraj padre Ivota. Govori su se bili malo odužili, a onda su nam rekli da će crkveni zbor za kraj otpivat pismu Amo, amo o kršćani. Nagne se padre prema meni i onako potiho pita, neće valjda svih trideset kitica? Ja ga pogledan u čudu i zabrinuto pitam je li stvarno ima trideset kitica, a on se nasmija i govori, ma ne šalim se ima samo dvadeset. Ali, Bogu hvala otpivali su samo pet šest.

- Ja sam sreo našeg prijatelja Dragu poslije Božića i pitam ga kako mu je bilo, šta su jeli. Tada mi je počeo nabrajati što je sve pekao za Badnjak. Kaže, ispekao sam dvije komarče, dvanaest liganja, dvije lijepe velike fete tunjevine, tri četiri fete pasa i nekoliko komada lososa. Govori on meni, od svega toga ja najviše volim losos. Kako to, pitam ga ja, a on mi kaže, to je najbolja riba, na nju sam najviše navikao, a ne na onaj bakalar, to ne mogu jest.

- I bit će tako. To mu je sigurno ostalo još iz ditinjstva. Njemu je otac sigurno uvik jea lososa na Badni dan, kako ne. Jebate, ma ko još na naš Badnjak jede lososa. Uvik smo jeli bakalar i ništa drugo. A pogledaj sad, bakalar je najskuplji. Više od trista kuna za kilo bakalara, pa to je za popizdit. Njemu je losos vjerovatno jeftiniji pa ga zato jede. Ma koji losos? A siguran sam da je prvi bia dole na rivi kad je Općina dilila bakalar i to sa tećicom. On ti je uvik govoria da ne može tu jest, da mu daju u tećicu, da će on to doma pojest. A onda mu ovi bidni napune tećicu pa on to jede i za obid i za večeru. Inače ne bi ni okusia bakalar. Jebo ga losos!

- Vidiš moj Bepo u šta se izrodio ovaj lijepi blagdan. Cijelo vrijeme pričamo samo o hrani. Nitko više ne govori ni o čemu drugom. Ni riječ o misi, o propovijedi, o divnim božićnim pjesmama.

- A prijatelju, šta ćeš, došlo je takvo vrime. Znaš onog mog prijatelja Horvata. Ispriča mi je lipu priču o njegovom Božićnom ručku. Govori on, bia je sa gradonačelnikom na obidu u jednemu čuvenom restoranu. Ti vlasnik restorana im je veliki prijatelj pa ih je pozva na obid. Restoran je čuven u cilemu gradu, ali ima strašno nespretne konobare. Govori on, konobar je prolija juhu po gradonačelniku dok im je servira i cili se zbunia, tako da su ga svi za stolom tišili. Ovaj je ima neko lipo svitlo odjelo, puno skupo, a sad se po njemu vidile fleke od juhe. Ali sve je on to podnia sa smiješkom. Konobar bidan nije više ni tija servirat, nego im je stavia na stol da se sami služe. Onda je otiša u kuhinju i sve ispriča gazdi. Ovaj se počea smijat i reka mu da se ne brine da će on to riješit. Ode do njihovog stola i pita onako veselo, je li im se sviđa spiza, je li sve u redu, a oni svi u glas da je super, da je sve odlično. Niko ne spominje nespretnoga konobara, valjda iz straha da će ga ovaj potirat. Onda ti vlasnik priđe gradonačelniku i govori, gospodine gradonačelniče molim vas, ubuduće nemojte dolazit u restoran tako maćani. Ipak je ovo čuveni restoran, moramo čuvati teško stečeni ugled. Nije baš pristojno dolaziti tako isflekan na ručak.

031

 

MARENDIN

piše: Vinko Brešković

 

- Pa dobro Bepo, gdje si ti? Nema te cijeli tjedan na kavi. Što se događa?

- Ma pusti. Ima sam doma stresnu situaciju cilu šetemanu, tako da nisam ima volje za izać vanka. Doša mi je i sin pa smo stalno u nekom pokretu, po nekim obiteljskim obidima i večerama.

- Pa to je lijepo. Znači da ti i sin idete zajedno na marende je li?

- Ma ne. Išli smo na nekoliko obida i večeri kod sestre, kod moga brata, ali ne na marende. Bia sam sam kod Duje na marendin. Znaš onega moga prijatelja Horvata iz Zagreba šta tu ima kuću? Doša je za Božić u Bol, a kako je on i neki Dujin rođak, ovaj je napravia marendin pa nas je pozva. E, bia je on, Duje i ja. Duje je skuva puno lipe tripice. Da samo znaš kakve su bile, svi gušti su bili u njima. Pazi, ne janjeće, nego goveđe, ali kakve! Izili smo svaki po puna dva pjata. A da ti ne govorim o mandulatu. Duje je napravia domaći mandulat, da se usereš kakav je bia.

- Bože, nisam to jeo zadnjih deset godina. A zadnji put kad sam ga probao, onaj iz Bobisa, bio je toliko tvrd da ga nisam uspio pregristi.

- E, vidiš, u tome je kvaka. Duje ga je napravia toliko dobro da sam ja, koji inače ne volim slatko, izia dva komada. Prvo nije bia presladak, nije bia uopće tvrd, a bia je pun menduli i oriha. Bia je dobar za popizdit. A o tripicama ne triba ni govorit.

- A je li bilo dobro vino?

- E to je posebna priča. Vidiš svi su prestali govorit o koroni, više je niko ne spominje, svi su zaboravili na nju.

- Kakve veze sad ima korona s tim marendinom? Tko se još uopće nje sjeća?

- Da, da o tome ti i hoću pričat. Ti naš prijatelj je čovik koji je uvik volia popit, volia je vino iznad svega. Pia je još ovo lito po dvi litre na dan, a kako je govoria, ne bi ga ni osjetia. E, bia je u deseti misec na nekoj fešti u Zagreb i tamo se zarazio od korone. Dobro, pitan ga ja, je li bilo teško? Ma ne, govori, sve je prošlo relativno dobro i brzo. Ima je malu fibru, malo mu je curia nos, bilo mu je palo tilo, ali nakon pet šest dan, bia je skroz zdrav. Ali naravno, kad je bia bolestan, tilo mu nije pitalo vino, tako da ga uopće nije pia tih dan. Govori, odma me je to zabrinulo, ali mislia sam proći će. Ali jebate, ne prolazi, ne dobija uopće želju za napit se vina. Nikad ne ožedni, a posli obida po dec, posli večere još i manje. Onda je dobia upalu prostate i mora je pit skoro misec dan antibiotike. A moram ti reć, on je operira prostatu davno, ima od tad više od pet šest godin. Dobro, govori, prošlo je i to. Ima on nekog prijatelja likara na Rebru i ode kod njega na pregled, jer govori, i dalje mi se ne pije vino. Jebate, misli on, šta je ovo, pa kako ću ovako živit. Ti ga likar pošalje na kontrolu mokraće, pošalje ga da napravi urinokulturu. Kad ono nađu mu u mokraći neku bakteriju koja se zove ešerihija koli. Kako pitan ga ja. Mora bit da je to, bar bi reka po imenu, neka gadna židovska bolest. Gadna ili ne, ali on je opet na antibioticima. Uvatilo ga je to dole, baš zajebano i to sve na onu stvar. Prvo prostata, a onda ta bakterija. Tako da on opet ne pije vino. Jebate, nakon dva pjata tripica, nekoliko komadi mandulata on popije manje od dec vina! Gledamo ga Duje i ja zabrinuti i vidin da baš i ne izgleda dobro. Malo je blid, bit će to radi tega šta ne pije vina, vidin mu ja onako obišeno i tužno lice. On nam bidan govori, vidiš kako je ta korona zajebana, uvik uvati tamo di si najtanji. Napadne ti najosjetljiviji i najslabiji dio tila. Pitan ga ja, pa je li moguće da si dole najslabiji? A on bisan odgovori, ma ko govori o tome dole, o tome više ni ne razmišljam, ali jeba te, uvatilo me je na moju najslabiju tačku, uvatilo me je na vino. Jebeš ovo dole, to ionako osim za pišanje, rijetko koristim. Ali kako ću moć živit bez vina? Kako to izgleda život u kojem ne piješ vino, šta je to. To nije život nego preživljavanje. I tako smo moj sinko, nas trojica posli takve marende popili jedva litru vina. Ja sam iša doma skoro plačući. Di nam je mladost, di nam je zdravlje, di je oni život, di je pusto vino šta smo znali popit?

 

 

030

 

PRVA LJUBAV

piše: Vinko Brešković

 

Sjedili smo nakon ručka Bepo, Mare i ja s čašama vina u ruci.

- Mare, janjetina s bižima ti je bila sjajna. Uvijek kad dođem kod vas ja se najedem. Još se sjećam one pašticade od zadnjeg puta, a sad ova janjetina. Bepo, ti si sretan čovjek kad imaš ovakvu kuharicu u kući.

- Oli tebi žena ne zna kuhat?

- Ma zna. Ali hvalim Maru, jer ja mislim da nitko ne zna ovako kuhati.

- Hvala ti. Vidiš, ti uvik lipo pohvališ šta skuham, ma ne bi Bepo nikad reka ni rič.

- Mare, zašto to govoriš. Pa jebate, uvik sve izin šta skuhaš. Da ne valja, ne bi izia, šta te imam hvalit. Ali eto, lipo kuhaš, jesi li sad zadovoljna?

- Dobro, dobro Bepo, baš ti hvala. Ali reci mi Vice, je li još pišeš?

- Pa pišem Mare. Volim to radit, to mi je terapija. Uživam pisati, to me ispunjava.

- A o čemu sad pišeš?

- Pišem o prvoj ljubavi.

- O čemu? - upitao je Bepo zapanjen.

- O prvoj ljubavi. To je uvijek interesantna tema, prije svega sociološki, ali ima i drugih razloga zbog kojih su te priče zanimljive. Vjerovatno te prve ljubavi na svakog od nas ostave neki neizbrisivi trag, tako da je lijepo ponekad se prisjetiti toga. Sigurno se i ti Bepo sjećaš svoje prve ljubavi?

- Ma ko to pamti, bilo je to davno, ko se više toga sića?

- Ja se sićan. - rekla je Mare smješeći se.

- Ma šta se ti sićaš. Koja je to tvoja prva ljubav bila, kad se još sićaš nje.

- Šta se to tebe tiče, to je bilo davno. Ali ja je se dobro sićan, ona je stvarno na mene ostavila veliki pečat sve do danas.

- Mare, ma šta to govoriš? Kako se možeš sićat svoje prve ljubavi i govorit da ti je ostavila toliki pečat do danas. Malo si pretjerala, malo je to bez veze. Pa nemoguće je da se pored mene živa ti još sićaš svoje prve ljubavi! A šta ti onda ja predstavljam u životu, šta sam ti onda ja? Pa valjda sam ti ja važniji od svega. Pazi, ona se sića prve ljubavi, pa jebate, mene je sram umisto tebe. I to govoriš ispred moga prijatelja, kako te nije sram. Šta će čovik mislit o tebi, a da ne govorim šta će mislit o meni. Meni se čini da ovo šta si rekla, ka da si priznala da si me prevarila. Mare, stvarno si me razočarala, ma šta razočarala, naidila si me. Neću ti ovo lako oprostit.

- Ali Bepo, nisi u pravu. Normalno je da se sjeća svoje prve ljubavi, ali to je bilo prije tebe, to nema veze s prevarom. Ti tada nisi za nju ni postojao, je li tako Mare?

- Kako nisam ni postoja, jebate rođen sam prije nje, naravno da sam postoja.

- Dobro, postojao si, ali nisi bio u vezi s Marom da bi te mogla prevariti. Ajde pokušaj se ti sjetiti svoje prve ljubavi, nemoj mi reći da se ne sjećaš. To nitko nikad ne zaboravlja, svi se toga sjećamo, to je potpuno normalno Bepo, zaboga.

- I ako se sićan, ne bi nikad prizna pred ženom. To je samo moja stvar, šta bi ja to njoj govoria, šta se to nje tiče. Nisam ja ka ona pa da govorin o tim muškima. Ajde Mare reci nam koji je to čovik bia, ajde priznaj sada.

- Bepo, zaboga pusti ženu na miru, šta ti je? Ja sam kriv što sam uopće počeo ovaj razgovor. Ali priča o prvoj ljubavi je doista interesantna sociološka tema.

- Kurac je interesantna, evo šta ti donese ta tvoja interesantna tema. Jebate, žena ti prizna da te varala, a ti meni govoriš da ti je to interesantno. Baš mi je prisia ovi obid, Mare sjebala si ovu janjetinu.

- E moj Bepo. Vidiš sad kakav si ti čovik. Nećeš reć da se sićaš svoje prve ljubavi, a kad ja priznam da je se sićan onda si ljubomoran ka pas. Da, ta moja prva ljubav je ostavila na mene najveći pečat sve do danas. I danas mi je u glavi ka i prvega dana. A hoćeš li da ti rećen ko je bia ti čovik? Pa budalo, to si bia ti. Ti si bia moja prva, ali i jedina ljubav u životu!

Mare se digla i ljutita otišla u konobu po još jedan bocun vina, a Bepo se smiješeći zadovoljno upitao:

- Jebate, šta je bila dobra ova janjetina, je tako?

029

 

DANI ADVENTA

piše: Vinko Brešković

 

- Judi moji kako vrime leti. U ovu nedilju smo užgali prvu sviću adventa, a čini mi se ka da je jučer bilo lito. Bilo je vruće do neki dan, je tako?

- O Bepo, bio si na misi?

- Bia sam na misi, ali ni potriba ić na misu da bi vidia da se užgala prva adventska svića. Pogledaj na Ložu pa ćeš vidit i tamo gori. A da ti ne govorim da su sve televizije prenosile kako pale sviće po svim hrvatskim gradovima. Toga u našem ditinjstvu nije bilo. Zna si za advent ako ideš u crikvu, inače nigdi drugdi se to nije moglo vidit. Dobro, oko Božića bi se bilo malo uredilo, okitila koja jelka za Novu godinu i ništa više. A pogledaj sada. Jebate, počne se u četvrtoj nedilji prije Božića i traje do Sveta tri kralja. Okite se gradovi sa jelkama, sa lampicama, sve svitli, sve blišći. Meni je to stvarno lipo vidit, uživam u temu. Božić mi je uvik bia najdraži praznik. Kod mene se doma uvik slavilo, uvik je bilo veliko veselje, uvik se pivalo, jelo i pilo. Koja Nova godina, to mi ništa nije značilo, ali Božić?

- Je, je i u mene doma. Ali nemoj zaboravit Bepo, da smo živili u komunizmu, da se Božić nije smija slavit, to nije bilo preporučljivo. Vanka nije bilo fešte, nije bilo ničega do Nove godine. Imali smo Djeda Mraza i ništa više. A kad je došla nova država, ova naša samostalna Hrvatska, sad imamo sve, sad smo svoji na svom.

- Ma Duje, pričaš pizdarije. Ko ti je brania slavit Božić? Slavili smo ga uvik, nitko nam to nije brania. Nije bilo vanka obilježja, to je istina, a sada ima jer su sve komercijalizirali. Sada nemamo više Djeda Mraza, sada imamo Djeda Božićnjaka. Prije smo imali malog Isusa koji nam je donosia poklone, a sad je u điru Božićnjak. Imali smo i prije svetu Lucu, imali smo svetoga Mikulu koji bi nam bili donili poklone, a najveći su bili od malega Isusa. Ali Duje dobijali smo i mi poklone, samo ko je drža do toga. Bilo je ljudi koji nisu išli u crikve, koji su imali samo Djeda Mraza, ali mi koji smo tili i koji smo držali do tega, dobijali smo sve.

- Ma šta sereš Bepo. Koje si ti to poklone dobija?

- Pa dobija sam uvik neki poklon, samo se to ne može mirit sa ovim današnjim, ali to nema veze sa komunizmom ni sa bivšom državom. Mi smo dobijali koju naranču, koju čokoladu, suhu smokvu i bili veseliji od današnje dice. Ovi danas dobijaju mobitele, tablete, ajfone, x-boksove, sve neke skupe uređaje i ne znaju se veselit više ničemu. To se prominilo, ali to nam je donilo novo vrime, a ne nova država. Ako si bia zločest, dobia bi za svetu Lucu šibu, a probaj danas dat ditetu šibu, pa jebate, išibat će tebe. Danas su pokloni takvi da moraju ljudi dignut kredite da bi razveselili dicu. A na crikvu nitko više ne gleda, malo njih i ide. Tko ide još na novene, tko ide tako rano u crikvu, a mi nismo preskočili ni jednu misu tako rano ujutro. Tek posli te mise bi išli u školu i ništa nam nije bilo teško. Moj Duje, sve se prominilo, sve je išlo u govna. Pogledaj danas kako su uredili gradove za advent. Sad se takmiče tko će organizirat bolji adventski grad, bolji ugođaj, tko će zaradit više novaca. Svi imaju puno štandova za prodaju hrane, pića, igračaka, svuda se pivaju pisme, ali ne crkvene, nego zabavne pisme koje privlače šta više ljudi. Eto i u nas u Bolu će opet napravit Božićni grad, opet će stavit šator, opet će stavit štandove. Moć ćemo kupit fritule, hamburgere, sendviče, moć ćemo popit kuhano vino, pivo. Lipo ćemo se veselit i ić na misu na dan Božića, i to neće opet bit puna crikva ka nikad, a o novenama nitko više i ne govori. Siti se da toga nije bilo u našoj mladosti, ali jesmo li bili manje veseli? Nismo, veselili smo se i tada, ali na drugačiji način. Nitko tada nije gleda kako će zaradit lovu, nitko nije ni ima love za trošit, a nije ima ni di potrošit, ali se ipak veselia. A ti meni govoriš da nam je to donila nova država. Ma šta nam je to donila? Ja ću ti reć, donila nam je veću potrošnju, veću zaradu pojedincima, gradovima, ali nemoj zaboravit da nam je odnila ono pravo istinsko božićno veselje, toga moj Duje više nema. Ako ga ne napraviš doma, nema šanse da ćeš ga nać vanka na štandovima. Možeš se tamo naist, možeš se napit, ali onega pravega veselja, pravega Božića više nema, to je izumrlo.

 

 

 

028

 

NAJVAŽNIJA SPOREDNA STVAR NA SVIJETU

piše: Vinko Brešković

 

- Onda Bepo, jesi li gledao utakmicu naše reprezentacije (Hrvatska – Maroko, op.ur.)?

- Ma pusti, gleda sam. Nervira sam se za popizdit. Igrali su slabo, nikako. Ja san cilo vrime mislia na bidan svit koji navija po ciloj zemlji, koji nije iša na posal, koji nije iša u školu, a ono ispada nizašta. Ti Maroko je nekad bia momčad za nabijat gol razliku, a sad se moglo dogodit da izgubimo od njih. A jesi li ti gleda?

- Pratio sam naravno, ali bilo bi bolje da nisam. Toliko su bili loši, da sam odlučio da više neću gledati, nego samo pratiti rezultat, jer se ovako čovijek samo nervira. A vidio si koliko je cijela nacija zaluđena nogometom, svi su očekivali pobjedu, svi još uvijek očekuju neku medalju s tog prvenstva. Bojim se da ako ovako nastave, da neće proći ni grupu.

- Jebate, cila zemlja je u sridu stala na dvi ure. Uvik se govorilo da je nogomet najvažnija sporedna stvar na svitu, ali jebiga, kod nas je daleko najvažnija, a ne sporedna. Sabor je napravia pauzu, nisu radile škole, nisu se radile operacije po bolnici, nisu vozili avioni, vlakovi, autobusi, trajekti, tramvaji, niko nije radia u to vrime. Ne do ti Bog da si se razbolia u vrime utakmice, pa ne bi ti došla ni prva pomoć. Nisu se držale ni mise, ma govorin ti ništa nije radilo. Rekla mi je Mare da je išla u butigu, a one su je prodavačice jedva poslužile, a da ti ne govorin kako su je grubo gledali. Ministar obrazovanja je reka da dica mogu gledat utakmicu, da profesori mogu gledat, a da posli mogu nastavit sa školom. Fakulteti isto tako. U Sabor su se jidili zašto moraju raspravljat o važnim stvarima posli utakmice, da se to moglo odgodit za sutradan. A znaš, nije lipo govorit suprotno, jer bi te mogli proglasit izdajnikom. Ako ne gledaš utakmicu, ako ne navijaš dovoljno glasno, onda nisi pravi domoljub. Bilo je ljudi, oni Bulj na primjer, koji su došli u dresovima na sjednicu Sabora, a posli tega je bia najglasniji protiv nastavka zasjedanja. Meni se isto čini da to nije normalno. Lipo je volit nogomet, ali jebiga, ima i važnijih stvari u životu. Naš premijer je primia onega austrijskog kancelara, ima je važne razgovore, ali posli utakmice, ne prije, a ne daj Bože za vrime utakmice. Pa to je ludilo. Najveći smo Hrvati kad igra reprezentacija, a kad pobjedi, onda bi mogli skočit direktno u oganj za naciju, ali ako izgubimo, e onda je kriv premijer, predsjednik, najmanje nogometaši, onda pljujemo po svemu. Jedino me tješi, šta nismo najgori na svitu. Ima takvih budala još puno.

- Da, sjećam se da smo učili da su zaratile zemlje radi utakmice, da se svašta događalo u povijesti zbog nogometa. Valjda su najfanatičniji navijači Južnoamerikanci, oni su zaluđeniji od nas.

- Sidia sam jidan i tužan posli utakmice doma sa ženom i njenom materom. Stara ima puno godin i malo je gluha. Pita ona koji je rezultat, koliko smo pobijedili. Ja joj govorin, baba nismo pobijedili nego smo ostali neriješeno. A ona onda poviče, pa kako kad je lipo reka Điboni da ćemo pobijedit, a on nikad ne griši, bar su tako rekli na televiziji. Koji Điboni pitan je ja, a ona govori, oni Điboni, to su jučer na dnevniku rekli. Gledan je ja u čudu i mislim, kakve veze ima Điboni sa nogometom, a onda mi se žena počne smijat. Mama, govori ona, ne Điboni nego gibon, a to ti je majmun u zološkemu vrtu. Pa kako majmun može znat ko će pobidit, pita baba. Mama, to su samo nagađanja. Ne govori on, nego izabere škatulu na kojoj piše Hrvatska, a moga je izabrat škatulu na kojoj piše Maroko. A tako, govori baba, a ja san mislila da je Điboni posta vidovit, mislila san kako bi ga tribalo pitat još štagod, kad ću umrit na primjer. A je li ti majmun reka ko će pobjedit u nedilju? Ne znam mama, govori mi žena, a vidiš da baš i ne pogađa puno. Ja san se diga i onako za sebe reka, jeba vas gibon i Điboni, pa vi ste lude. Sva srića nisu me čule, jer ja mislin da više ne bi moga gledat ni jednu utakmicu doma. Znaš, ja mislim da ti imaš prav, da je bolje ne gledat, jer se samo nerviram, a to nije dobro u našim godinama. Pa jebate, bilo je puno slučajeva da su ljudi umrli od infarkta za vrime utakmice. Šta to meni triba, moga bi živit još koju godinu, jebe mi se za nogomet.

027

 

EURO NAŠ SVAGDAŠNJI

piše: Vinko Brešković

 

- Bepo prijatelju, jesi li vidio kako je vlada predložila proračun za sljedeću godinu u eurima?

- Jebate, šta su me zbunili. Gledam ja o čemu oni govore, a kad ono tek na kraju čujen da je sve u eurima. Kad je oni ministar spomenia da će nam manjak bit samo jednu miljardu i osam sto miljuni, odmah sam pomislia kako su učinili veliku stvar, a ono na kraju je to u eurima. Znaš, ovo nam je u zadnjih tridesetak godin četvrta valuta koju ćemo imat od Nove godine.

- Kako četvrta?

- Pa Marine, imali smo jugoslavenski dinar, onda smo imali hrvatski dinar, pa smo dobili kune i sad evo ti eure. Jebate, nismo se pomakli iz Bola, a minjamo lovu ka da putujemo po svitu iz države u državu. A da ti ne govorin koliko će nam bit sada grubo se snać sa novom lovom. Znaš, bili smo mlađi prije trideset godin pa je bilo lako, a sada ove cente, ovu novu munitu? Pa ko će to pripoznavat? Znaš da ćemo morat uvik imat oćale sa sobom da bi vidia te sitne novce. Kad bi sad plaća kavu, lako ti je bilo ostavit manču konobaru dvi tri kune, ali jebiga sada su ti dva tri eura dvadeset kun. A dat manču od dvadeset kun za dvi kave, pa jebate, nisan miljunaš. Bit će zajebano.

- Pa zašto bi ostavia toliku manču? Možeš mu ostavit koji cent, ali euro je puno.

- Je, lipo ti govoriš. Sve bi to bilo u redu kad bi kave koštale euro i nešto centi, ali vidićeš, zaokruživat će sve na eure jer im je tako lakše obračunavat. Ja ti govorin, prvi će popizdit konobari, a da ti ne govorin šta će one bidne prodavačice po butigama. Prvih šetemana Nove godine ćeš moć plaćat u kunama, ali ti moraju vraćat u eurima i centima. Pa ko to može kontrolirat? Triban ženi nabavit digitron za ić u butigu, jer bolje tako nego da dođe doma i onda obračuna i počne beštimat. Onda će mene tirat da iden nazad u butigu i svađan se tamo sa onim prodavačicama. Neka nosi digitron!

- Ma neće biti tako Bepo. Vidjet ćeš da će na onu kasu uvijek pokazat račun u kunama i eurima, a ostatak će se isto pokazivat u kunama i eurima. Ma to može biti problem koji dan, ali će se sve brzo riješit. Uhodat ćemo se brzo, vidjećeš. Nema razloga za strah.

- Govori ti šta hoćeš, ali vidićeš koliko će tu problema bit. Ma kako ti možeš uvjerit onu staru ženu da je ono šta si joj vratia, točno ono šta triba. Bidna žena neće ni znat je li je ko zajeba ili ne. A da ti ne govorin da pola njih nikad nisu ni imali te cente u ruke. A ti centi su puno manji od naših kuna u muniti, a da ti ne govorin o lipama. Pa niko od nas više nije koristia lipe, to smo uvik ostavljali jer ti je bilo bez veze skupljat tu munitu, a šaka tega nije bila veća od dvi tri kune. E a sad šaka te munite će vridit puno više, tako da se triba na to naviknut. A kad mi dođe unuk pitat koju kunu za izać vanka, zamisli kako će me pogledat kad mu dan malo te munite u centima? A ti si mu u stvari da lipo kuna, možda i pedesetak, ali će te grubo pogledat. Tražit će uvik da mu daš koju lovu u papiru, a bogati to će bit puno.

- Ljudi moji, znate da će mi penzija bit manja od šesto euri. Pa u pičku materinu, sad mi se čini kad dignem penziju od četiri i pol iljade kun, da san dobia odličnu lovu. Ali sad je to samo šesto euri! Pa to je ništa.

- Ali Duje, to ti je isto, samo ti zvuči manje.

- Možda je i isto, ali ne da zvuči, nego zvuči puno grubo. Penzija od šesto nečega je malo, makar to bili i euri. A četiri iljade je četiri iljade, zvuči puno lipše, je li tako?

- E moj Duje. Ti si navika primat od turizma eure, ti nećeš imat problema sa tim. Doduše uvik si prima lovu u papiru, ono po sto i po pedeset euri, a munitu ni ti nisi uopće prima. E sad možeš vidit koliko ti košta ona kućica šta je iznajmiješ. Jebate, plaćaju ti je na noć skoro cilu tvoju penziju. Sad ti je jasno koliko si skup.

- Nisan ja ništa skup, nego mi je penzija mala.

- Pa ti zaradiš baren još pedeset penzija na godinu, je li tako?

- Dobro, možda i zaradin, ali ja imam dicu, nije sve to za mene samoga. A da ti ne govorin, onaj mlađi može potrošit više nego šta bilo ko može zaradit. Jebate, da naplaćujen i po iljadu euri na noć, njemu bi bilo malo. A znaš šta mi je prijatelju Bepo reka ženi kad mu se požalila na sina kako puno troši, kako ne vodi računa o novcima koje krvavo zaradimo. Reka joj je, gospođo, vi morate bit sritni i puno zadovoljni. Kako to, pita ga ona, a on joj je reka, a zamislite gospođo, da ste rodili blizance pa da imate dva takva. Ovako imate samo jednoga pa možete bit sritni.

 

 

026

 

STARI ZAVJET

piše: Vinko Brešković

 

- Ma slušoj ovo. Duošo mi je unuk iz skule i pito me, nuono je ti znoš kuo je bila Jokebeda. Kuo? Piton ga jo, a vuon mi govori, to ti je bila mama Mojsija. Sinko, govorin mu jo, nison zno, a nison nikad ni ču za nju. Jo son somo zapamti onega Abrahama i Saru, jo mislin da mu se tako zvola žena, a tu ća mi ti spominješ, nimon pojma. Je, je govori vuon, znon jo i tega Abrahama i znon jo tu Saru. I to smo učili iz Starog zavjeta. Mislin jo čime punidu dici glovu, a tek su u treći razred. Ča će njima to. Imodu matematiku, imodu hrvatski, prirodu, imodu engleski, informatiku, po još i vjeronauk svih osam godišć osnovne skule i četiri godine srednje. Mogli bidu naučit cili Stori i Novi zavjet napamiet. Ča mučidu bidnu dicu.

- Jebate Marine koje ti pitanje postavljaš. Kako šta će im? Pa ta priča oko Abrahama mene i danas muči. Ima je sto osamdeset godin kad je umra i ko zna koliko dice. A ono šta je najbolje, ima je dite sa drugom ženom u svojoj sto šesdesetoj godini. Sara mu je umrla kad je imala 130 godin, a on se opet oženia i ima još puno dice. Zamisli, učinia je dite sa toliko godin.

- Ma bogati?

- Je, je moj Marine, sa sto šesdeset godin napravit dite pa se ti misli. A ti mene pitaš zašto dica to moraju učit. Pa jebate, to svi moramo učit. Jer ja ne znam šta su oni činili, čime su se hranili, šta su oni pili, kako su to mogli? A mi smo učili da je čovik sa razvojem znanosti produžia životni vik sa četrdeset na osamdeset godin. Vidiš da smo mi učili pogrešno, vidiš da su nas komunisti lagali. Jer lipo ti govori tvoj unuk, Abraham je živia puno više, a ne samo on, svi su tada živili puno više. Mogli su radit, kopat, čuvat ovce, činit dicu, mogli su sve šta danas mogu oni sa četrdeset pedeset godin, a posli toga više nisu ni za šta.

- Ma je, ali oni su bili božji ljudi. Zato su živili toliko puno. Mi danas ne živemo ka oni, mi danas živemo u grihu, živemo ka lupeži, ka beštije. Nama je važnije sve drugo od Boga. Važnija nam je lova, kuće, auti, brodi, važnije nam je materijalno bogatstvo nego ono duhovno. Oni su živili za Boga, oni su njemu žrtvovali ovce, janjce, prinosili su žrtve paljenice, sićaš se toga?

- Duje, sereš malo. Pa i danas ima ljudi koji su posvećeni Bogu, koji žive kršćanskim životom, ali partidu sa osamdeset, najviše devedeset godin. Kako to misliš da oni nisu Božji ljudi, nego čiji su? Ja mislim da su druge stvari u pitanju, a ne grišni život. Mi danas živemo nezdravijim životom od njih, mi smo danas okruženi plinovima iz auta, govnima od pasa, drugim zagađivačima. Danas je ritko tko zdrav, ritko ko umre od starosti. Svi se na kraju razbole i umru od nike bolesti, a oni su bili skroz zdravi i umirali od starosti.

- Ma Bepo čekaj. A šta su nam govorili da su prije ljudi živili kraće, da je znanost produžila vik čoviku?

- E pa lagali su nam, reka sam ti. To je bila Jugoslavija, komunisti, a oni uvik lažu, uvik su lagali. Zato pusti Marine maloga neka uči ono šta nama nisu dali učit, znat će više nego šta smo mi znali. Zato je vjeronauk važan, tamo piše ono šta ne možeš nać ni u kakve druge libre.

- Ti Abraham je živia prije četiri iljade godin i to toliko puno, a vidiš danas sa svom ovom medicinom mi umiremo puno prije. Bože moj, koliko je ljudi od tada umrlo, koliko se rodilo. Padne mi napamet di su svi ti ljudi sahranjeni, di oni čekaju one trublje za uskrsnut?

- A Duje moj di? Pa dosta ti je pogledat naše groblje u Bolu pa će ti sve bit jasno. Koliko je tu svita pokopano, koliko njih tu čeka uskrsnuće i novi život. A koliko će ih još umrit? Di će oni stat?

- Pa gradit ćemo novo groblje, imat ćemo di stavit sve te ljude. Bogati nismo mi bilo ko, mi smo kršćani, mi vodimo računa o našim mrtvima. Vidićeš moj Duje, svi će doć na svoje misto.

- Možda i hoće, to mi govore od kad sam se rodia, ali kako sada stvari stoje, ja ne virujen da ću to dočekat, da ću to vidit dok ne uskrsnem.

 

025

 

 

NAŠA POLITIČKA SVAKODNEVNICA

piše: Vinko Brešković

 

- Bepo jeli još pratiš dnevnik, ili si odlučio više ne gledati televiziju?

- Ma gledam. Šta ću. Kad padne noć nemam šta radit nego upalim televiziju i onda odgledan to sranje od dnevnika. A da ti ne govorin kako me je spizdila ova promina ure. Jebate, u pet uri navečer padne mrak i šta onda radit do deset jedanaest uri dok ne iden leć? Gledan taj dnevnik, a posli žena gleda neki film, a ja joj se pridružim ako nema utakmice ili nešto takvog.

- Onda si vidio kako se svađaju naš predsjednik i svi članovi vlade, uključujući i premijera. Ne znam što reći. On je stvarno malo pretjerao, iako je otvorio niz tema koje inače nikad ne bi došle u javnost, ali mu je riječnik malo bezobrazan i uličarski. Meni to sve ide na živce.

- A ma koje je on to teme otvoria? O čemu ti to govoriš? Jebate, govori cilo vrime grube riči, zove sve okolo sebe lupežima, žapcima, nepismenjacima, budalama, ulizicama. Dobro, možda i jesu, ali se to ne priliči govorit na televiziji. A da ti ne govorin o tome šta govori o stranim političarima. On je lud. Došla je predsjednica američkog kongresa, a on se nije tija sastat s njom, jer je ima posla. Ma kojega posla, jebate bia se nažderat u Makarsku. Koji je to njegov posal? Otvara vatrogasne domove, otvara festivale tripica, bećarce, daje počast na raznim obljetnicama, dili ordene raznim facama. Pa jebate, valjda je važnije nać se sa trećom najvažnijom osobom u Americi. Svađa se sa svima u vladi, a ni ovi mu ne ostaju dužni. Radi te njihove pizdarije, mi nemamo pola ambasadora, nemamo puno važnih ljudi na svom mistu, jer se oni ne mogu dogovorit i to samo radi toga šta ne mogu jedan drugog gledat. Ovi iz vlade ga zovu kretenom, budalom, bezveznjakovićem, svašta mu rečedu. Pa jeli to razgovor dvojice najvažnijih ljudi u zemlji? Moram ti priznat da mi se sve to gadi. Ide mi na svašta, a pogotovu na živce! Jedino dobroga je to šta više ne govore o razvrstavanju smeća u Zagrebu. E hvala Bogu, već sedam osam dana niko nije spomenuo smeće u glavnome gradu. Jebate, dva miseca je to bila glavna nacionalna vijest. Svi smo napeto iščekivali hoće li neko skupit smeće, hoće li se neko pobrinuti za skupit kese po gradu. Uveli su neke ZG vrećice, plave naravno, i onda idu po gradu i pitaju ljude je li im to odgovara? Idu od kvarta do kvarta i gledaju i snimaju smeće, snimaju škovacine kako ih kupe. Pitaju stanare velikih zgrada odvajaju li smeće, je li im ovako bolje, ili je bilo bolje onako. Ma boli me neka stvar za zagrebačko smeće. Jebate, dva miseca ja moram pratit je li se razvrstava i skuplja smeće u Zagrebu, ili ne. Ne znam da li postoji koji političar, koji nije da neku izjavu oko zagrebačkog smeća. Pitali su i predsjednika i premijera, a da ne govorim o onim zagrebačkim političarima. Svi su imali šta za reć. Ja ne razumin tu ekipu. Zašto je to bilo toliko važno? Pa postoje i drugi gradovi u ovoj zemlji koji imaju škovacine, ima još mista u ovoj našoj jadnoj zemlji di se skuplja smeće pa niko o njima ne govori. A o ovima se govorilo svaku večer. Eto, bar je to prestalo kad je doša na red predsjednik sa svojim pizdarijama. Nažalost bia se razbolia pa ga nije bilo desetak dan. Mora je bidan radit od doma. Samo ne znam kako je otvara vatrogasne domove, kako je otvara one razne festivale od doma, kako je dilia ordene od doma. Bogu hvala, ozdravia je i sad imamo šta gledat, smeće je palo u drugi plan.

- Bepo dragi, smeće je tu bilo najmanje važno. U Zagrebu je na vlasti druga opcija, a svi ovi na položajima u zemlji su htjeli da propadne reforma koju su pokrenuli. Uhvatili su se rješavanja problema oko smeća, a to je problem ako uspije, jer će ispasti da su sposobni, da je moguće i na drugi način upravljati jednim velikim sustavom poput Zagreba. To je problem, a ne smeće. Jasno ti je da nitko na nacionalnom nivou ne voli ove koji vladaju u Zagrebu, da oni ne bi htjeli da im uspije bilo šta što pokrenu. Bili bi najsretniji da im to sve propadne, da sruše vlast u Zagrebu i da izazovu nove izbore. I nije to samo problem u Zagrebu, tako je i u Splitu, tako je i u Rijeci.

- Znaš šta? Neka se jebu svi oni zajedno. Baš me briga tko je na vlasti u Zagrebu, tko u Splitu i Rijeci. Meni je jedino važno ko je na vlasti ovdi u Bolu, dobro i ko je na vlasti u Hrvatskoj. Ali od svega bi mi bilo najvažnije da svi koji su na vlasti, ma di bilo, da prestanu krast, da prestanu lagat ljudima, da nam prestanu mazat oči. Vidiš, mi u Bolu nemamo problema oko smeća, nemamo problema oko ničega, nama cvitaju ruže, teče nam med i mliko, nama je lipo ka nigdi u Hrvatskoj. Svi su zadovoljni, svi su veseli, svi muče ka šta vidiš, niko se ne buni, nikome ništa ne smeta. Lipo je završila sezona, uzeli smo dobru lovu turistima i sad idemo u zimski san. Sada nam je najvažnije ubrat grožđe, ubrat masline. Jedino se o tome govori, jedino jedan drugog pitaju koliko je kome bacilo ulja, koliko si vina učinia, sve drugo nije bitno. Lipo ćemo prespavat sljedeća tri četiri miseca i onda čekat novu sezonu, čekat da dođu gosti, da ostave lovu i da idu doma šta prije. Nemamo se mi šta brinut o smeću, o poslu, o pripremi sezone, oni koji tribaju na to mislit, oni su ti koji pensaju. Šta ima veze da nam fale investicije, nema veze šta se ništa nije počelo gradit od onega šta su obećali prije izbora, pa jebe nam se, gosti će ionako doć. Neka se ovi u Zagrebu, Splitu, Rijeci, ovi u Hrvatskoj ugledaju na nas u Bolu pa nikad ne bi imali svađe, nikad ne bi imali problema. Ne bi se nikad nervirali gledajući dnevnik, bilo bi nam tako reći dosadno. Svi bi u zemlji lipo spavali, bilo bi manje nervoze, manje psihičkih problema, manje bolesnih, jebate ne bi nam tribala nikakva zdrastvena reforma, bili bi najzdravija nacija u Europi.

 

 

024

 

VEGETARIJANCI

piše: Vinko Brešković

 

Duje je uznemiren prilazio našem stolu i još dok je sjedao,,započeo je svoju priču:

- Ma slušajte prijatelji koji mi je problem iskrsa. Najavia mi se sin da bi doša sa curom i njezinim roditeljima na obid u Bol. Šta ja znam, vjerojatno bi došli govorit o vinčanju, već su puno zajedno. Lipo, govorim ja, dođite. Ispeć ćemo janjca, ugostit ćemo ljude po našem starom običaju. Mama će skuhat neku juhu, ispeć će malo kumpiri, napravit neku salatu, napravit će i tortu, a to zajedno s janjcem je ka gozba, jebate pa to je ka pir, je li tako?

- Pa Duje, to je više nego super. A u čemu je problem?

- Govori mi sin da to ne dolazi u obzir, da su oni vegetarijanci. Šta su oni?- pitan ga ja začuđen. Vegetarijanci, a to ti tata znači da ne jedu meso. I ne samo to, ne možedu bit za stolom dok i

drugi jedu meso. Jer sam mu ja reka, da bi njima mogli napravit šta god drugo, a da ćemo ispeć janjca za nas ostale, aline, oni ne mogu gledat dok mi jedemo meso. Govori on meni,

znaš tata, oni su veliki ljubitelji i zaštitnici životinja. Oni ti demonstriraju po ulicama i nose parole za zaštitu životinja, oni propagiraju hranu biljnog porijekla. Vrlo su veliki pobornici te

ideje i puno su aktivno uključeni u sve te propagande. I šta ću sad?

- Jebate Duje, pa to je stvarno veliki problem. Ma di su na tebe trefili. A znaju li oni da si ti ljubitelj janjetine?

- Znaju, znaju moj Bepo, ali ne jebu me. Rekli su sinu neka jedem tu janjetinu kad njih nema, ali da oni ne žele prisustvovati ubijanju životinja niti njihovoj konzumaciji.

- Ali Duje, to je naša tradicija, to je naš način života, to je održalo ovaj naš narod živim, to nas je održalo na okupu. Bez mesa ne bi niko preživia. Pa oni na taj način ruše našu tradiciju, ruše naše obiteljske vrijednosti. To bi nas dovelo do izumiranja. Nemam ja ništa protiv njih, neka šetaju, neka demonstriraju, ali neka nas puste da živemo kako smo dosad živili, a oni neka žive kako hoće, neka jedu šta hoće, mene se to ne tiče. Vidiš koliku smo frku digli radi Gej-prajda, radi one LGBT zajednice, a mučimo kad su vegetarijanci u pitanju. Rekli smo da ta ekipa ruši naše tradicionalne navike, da će on,uništiti obitelj, da će uništiti oblik života koji poznajemo, da je sve to neprirodno. Pa jebate, nije ništa manja opasnost od tih vegetarijanaca, to je isto neprirodno, a i oni su puno agresivniji. Pederi se bore za svoja prava, ali puštaju nas ostale da živemo kako smo naučili, ali ovi to ne daju, oni nas tiraju da prominimo svoj život. Kako se crkva nije sad digla, zašto sad muče? Jebali ih vegetarijanci. Šta još može doć, šta nas još može snać? Di ide ovaj svit?

- Znate šta prijatelji? Ima i gore od toga. Može biti i gore, a to su vegani.

- Šta?

- E to su oni koji ne jedu ne samo životinje, nego ništa od njih, dakle ni sir, ni jaja, ni ribu, ništa životinjskog porijekla.

- Ma daj, ovo je stvarno pretjerano. Ovo je sve otišlo predaleko. Da vegani, pa jebate, sve gore od goreg. Ka šta sam vam i reka, nisu pederi najgori. Ima i gorih i agresivnijih. A ti Duje moj, ne znam šta ćeš, ne bia ti u koži. A je li ti sin reka šta bi on onda za obid?

- Nije. Govori on, smislite vi nešto. Na kraju smo se dogovorili da ćemo ispeć ribu, ali sad si me ti uplašia sa tim veganima. A šta ako je ko od njih vegan? Šta ću onda?

- Znaš šta Duje. Lipo ti njima ispeci tu ribu, a ako ima nekoga tko ni to ne jede, odvedi ga u vrtal i neka pase travu i salatu, baš te briga. Nego, šta ćeš s tvojom budućom nevistom, kako

će ona bidna dolazit kod tebe na obid ako ne voli meso?

- Ma nije ona vegetarijanac. Bila je ovoga lita dva puta na obidu i bogami je kusala janjetinu ka prava, ali se eto bidna sakriva od oca i matere, oni to ka ne smidu znat. Ali sad kad se uda za moga sina, vjerovatno će im reć da jede meso ka i svi normalni ljudi, šta ja znam.

- Jebiga, bidna cura, oli je ona mogla birat roditelje, Bog je to izabra.

 

 

 

023

 

 

MOLITVA

piše: Vinko Brešković

 

- Ma jeste li pratili što se sve ono događa u Iranu? To je nevjerojatno. Policija za zaštitu čudoređa je ubila mladu djevojku jer nije nosila ispravno onaj njihov hidžab. Vidjela joj se malo kosa, a oni su je priveli i tako tukli da je podlegla ranama i jadna umrla. Strašno, zar ne? Sad se ostala iranska javnost digla na noge i bez obzira što žive pod strogim muslimanskim zakonima prosvjeduju po mnogim gradovima. Policija puca po njima, ubija jadne ljude, ali oni ne prestaju. Čak su i kod nas u Zagrebu prosvjedovali.

- Jebate, oni imaju policiju za zaštitu čudoređa. Ne možeš virovat koja je to ekipa luđaka. Bidne žene ne možedu izać vanka bez te marame, ne smi im se vidit kosa, ne smi im se vidit komadić tila. Za muške nema problema, ali za žene? Nema ti govora da bi mogle obuć rebatinke, neku majicu ili da naprave neku frizuru, jebate ubili bi je odmah.

- Da Bepo, to je taj šerijatski zakon pod kojim žive mnoge muslimanske zemlje. Te žene ne smiju ići u njihove džamije, ne smiju se moliti zajedno s muškima, one su ljudi drugog reda, za njih su žene bezvrijedne.

- Hvala Bogu mi živemo daleko od tega svita. Jo ne znon kako tako možedu živit. Ča su im bidne žene krive? Lipo je virovat u Boga, lipo je hodit u crikvu, ma tako?

- E moj Marine. Ti misliš da nema toga u nas. A jesi li vidia kako su se prije petnaestak dan molili oni ljudi na Trgu bana Jelačića? Jebate skupilo se dvista muških, samo muških, kleknuli na srid trga i molili krunicu Blaženoj Djevici Mariji. Molili su za domovinu, za preobraćenje Hrvata, za duhovni autoritet muškaraca u obitelji, za zabranu pobačaja, za čedno odijevanje žena i za suzdržavanje od predbračnog seksa. Dvista njih! Ako ti se čini da je to malo, zajebo si se, to je za popizdit puno. Eto i oni bi tili policiju za zaštitu čudoređa, oni bi tili da se žene oblače ka muslimanke, oni bi tili da žene stoje doma, da nikako nemaju seks prije nego se udaju. Oni bi tili sve isto ka oni u Iranu. Kad bi takvi zakon bia kod nas, oni bi bili zadovoljni.

- Ma ne seri Bepo. Nije baš tako. Kod nas je žena ipak žena, niko je ne zatvara ako nije obućena u njihovom stilu. Nama žene idu u crikvu, moliduse zajedno sa nama muškima je li tako?

- Je, je Duje, idu u crikvu, mole se kad i mi muški, ali su isto uvik odvojene. Žene su na jednu stranu, muški na drugu. E, vidiš ovi bi tili kažnjavat žene koje se lipo ne obučedu, zato se molidu Guospi. A po njima ne bi smili imat seks prije braka. Ali ne samo žene, nego i muški. Pa ti sad vidi. Kad bi bilo tako, pitan te ja, koliko bi katolika bilo u nas? Ionako nas ima sve manje i manje, a zabrani im seks prije braka, jebate nestalo bi katolika potpuno. A zabrani ovoj mladosti da obuku mini suknjice, majice na špaline, zabrani im one lipe veštice, pa nijedna više ne bi išla u crikvu. Šta je tebi? A šta misliš zašto su se samo muški molili, kako to da nije bila ni jedna žena među njima?

- Po ne znon zoč. I meni je to glupo, ali isto nismo ka muslimani.

- Nismo Marine hvala Bogu. Ali bili bi gori od njih kad bi se slušale one budale. A šta misliš moj Marine, ko je to organizira, ko je skupia tu ekipu? E ja ću ti reć. Skupila ih je Crkva. Skupila ih je organizacija Vigilare, a to ti je sve pod crikvom. Ni naša crikva ne poštuje ženu kako valja. I kod nas u crikvi je žena čovik s manom, ona je biće drugog reda. Vidiš kako je to licemjerno, a mole se Blaženoj Djevici Mariji. Mogli su nać i nekog muškog sveca kome bi se molili, zašto baš njoj?

 

 

 

022

 

NOSTALGIJA

piše: Vinko Brešković

 

Kao i svakog prethodnog dana sjedili smo u omiljenom kafiću ispijajući prvu jutarnju kavu. Bilo je tipično jesensko vrijeme pred kišu, a mi smo se ogledavajući po lokalu pitali, gdje su ti turisti, gdje je nestala ona sezonska gužva.

- Svi su utekli čim je pala prva kiša. A kad pomisliš, a šta će radit u Bolu po ovakvom vrimenu. Ne mogu se kupat, nema sunčanja, nema šetnje po kiši, šta će. Bit u apartmanima za veliku lovu je glupo. Imadu doma veće stanove, komfornije, udobnije, a ne moradu plaćat po dvisto euri na dan. Normalno je da su otišli. I ja bi da sam na njihovom mistu.

- Pa tribalo bi organizirat nešto za zabavit ove ljude šta su ostali. Šta ja znam, možda bi im tribalo ispeć janjca, napravit im neku feštu, pustit ih da se izopijaju pa da vidiš kako bi guštali. Vidiš koliko fali oni karneval šta smo prije činili u ovo vrime. Svi ste pljucali po njemu, a vidiš sad da bi dobro doša. Nisu svi ostarili ka mi.

- Bepo, šta to govoriš, kako ostarili?

- A Duje, jebiga, ostarili smo. Kad smo mi zadnji put ispekli janjca i lipo se napili? Ja se ne mogu niti sitit. Ma slušaj, jučer je moj susid ima neku feštu u dvoru. Taman oko obida. Čua sam po mirisu da se peče janjetina, a čulo se puno glasova oko stola. Ja sam taman obidva i ka i svaki dan, lipo iša leć. Vraga, pojili oni tega janjca i počeli pivat. Bila je i harmonika, čua sam je. Onda je neki od njih donia bubanj i počea po njemu tuč. Viruj mi ka da mi je bia u kamaru. Jebate, tuče po onom bubnju bez nekog ritma, ovi svira harmoniku, a oni se svi zajedno deru. Nema tu neke melodije, nema tu da su složili glasove, nema tu nikakve prave pisme. Prepoznaš tu i tamo po neku pismu, ali je sve drugo bilo deranje.

- Bit će da si popizdia?

- E popizdia? Nisam! U tome je i moj najveći problem. Jebate, gušta sam ih slušat, gušta sam u tom njihovom deranju. Suze su mi išle slušajući sve te neprepoznatljive pisme. Uvatia sam sebe kad sam pripozna onu pismu: Zelene oči bile su moje, te tužne oči ko sunca sjaj…, kako pivam sa njima u postelji. Plačem i pivam. Moj Duje, probaj se sitit koliko smo se mi puta tako napili, koliko smo se puta mi derali. To je bilo lipo vrime, to su bili lipi dani. A vidi nas sada. Jebate, niti jedemo niti pijemo. A onu mladost koju sam jučer sluša kako uživa, to je ono šta me je vuklo na naše doba. Čua sam te glasove, tu njihovu mladost, njihovo veselje, njihov gušt, čua sam svo to vino šta su popili. Iz tog dvora je izbijala energija, izbijala je radost života, izbijalo je sve ono šta smo mi izgubili. E zato mi nije smetalo, zato sam piva i plaka. Ja sam u stvari njima zavidia, ja sam patia dok su se oni veselili. Nije mi žal popodnevnog sna, jebe mi se, spava sam navečer, ali sam se te dvi ure vratia u mladost. Ja ti govorim Duje moj, blago njima. Ta dica znaju guštat, znaju živit i evala im!

- O Bepo, ali te pere nostalgija.

- Dobro Bepo, a tko nam brani da se i mi organiziramo i napravimo jednu feštu. Skupit ćemo ekipu, nas desetak, lipo ispeć janjca i popit koju litru vina pa zapivat.

- Eto Duje, to je pisma za moje uši. Učinimo to, molim vas. Moramo dovest nekoga ko zna dvadesetak pisama sa harmonikom, ili sa gitarom. Ma može bit i sa bubnjevima, može sa trubom. Jebe mi se šta svira, ka da to uopće čuješ kad popiješ. Bitno je da se deremo a šta pivamo, nije važno. Znaš taj bubanj po kojemu su tukli, jebate, tresa je cilu kuću, ali meni nije ništa smetalo, a mogu mislit kako su oni guštali. Tako da ja mislim da nije važno koji je instrument, važno je da čovik zna pisme i da ih nametne nama onako pijanima. Hoću se derat, hoću se napit, hoću guštat, hoću se vratit u mladost. Hoću bit ka oni! I još nešto. Ako mi neko spomene tlak, ako mi neko spomene prostatu, jetru, mantavicu, ako mi neko spomene koliko tableta pije i da to nije za nas, poslat ću ga odmah u kurac!

 

021

 

ALI-LJUDI

piše: Vinko Brešković

 

- Ajde hvala Bogu, jučer sam se gledajući televiziju napokon lipo nasmija. Moram ti reć, davno se nisam tako smija, uživa sam.

- A šta si to Bepo gledao, je li to bila neka humoristička emisija?

- Da, da, humoristička emisija, i to kakva. Gleda sam sjednicu Sabora. Da umreš od smiha. Moraš to koji put gledat da bi se moga zabavit, da bi se moga lipo nasmijat. Slušaj, ima tamo svakakvih ljudi, oni pametnih, ali bogami i onih luđaka. Najdraži su mi oni iz oporbe šta cilo vrime govore, tribalo bi radit na reformama, tribalo bi radit na prominama ovakvim i onakvim, tribalo bi uvest ovo i ono, tribalo bi prominit ustav ovako i onako, sve bi oni tribali, sve oni najbolje znaju. A ovi drugi na vlasti govore, nije to lako, nije sad vrime, nemamo sad novaca za to, to je kompleksan problem, nije još sazrilo društvo, ne možemo to sada. Ništa se ne može po njima uradit. Jebate, svi ti isti ljudi su prije izbora pivali drugu pismu, govorili su ono šta govore ovi sada. Sve isto, isti ljudi, samo su prominili govore. I uopće ih ni sram govorit drukčije, ka da nikad nisu bili na drugu stranu. Koje su to face, koji su to glumci, za popizdit.

- I Bepo, tebi je to smišno? Pa ta ekipa vodi ovu zemlju, oni odlučuju o našim sudbinama, o našim životima. Meni dođe za plakat, a ti se smiješ.

- O Duje, ma šta oni odlučuju? O čemu oni odlučuju? Samo seredu tamo u Saboru, a sve se ionako odlučuje na neko drugo misto. Njima se sve servira gotovo, oni ka govore, raspravljaju, diskutiraju, daju amandmane, ka razmišljaju, govore tribalo bi, ne može sad, a u stvari samo se zajebavaju. Onda dođe petak, oni glasuju, a nemaju ni pojma o čemu i uvik sve prođe šta ovi gore zamisle. Uvik isti broj glasova za, a onih protiv uvik bude manje jer ih nima u Saboru, jer je petak pa su otišli na vikend malo ranije. I šta oni mogu prominit? Bilo bi bolje lipo da se ti Sabor ukine, ionako je to samo trošak i ništa više. Dobro, možda ih ipak triba držat, da ljudi imaju šta gledat, da im se mogu smijat, da se možemo lipo zabavit. A kad malo promisliš, jedni bez drugih ne možedu. Oni su jedni drugima protuteža, jedni drugima su balans, ka oni Jing i Jang.

- U pravu si Bepo. Ima još ona vrsta koji stalno govore: Da, ali… Rećeš im kako je dobro nešto, a oni odmah dodaju, da dobro je , ali ovo i ono. Jedan od njih me je posebno iznervirao. Pitaju ga jučer, zar nisu dobre mjere pomoći koje je vlada uradila s ovih dvadeset miljardi kuna, a on ka iz topa govori, da dobre su, ali s čijom lovom su to uradili. Pa to je naš novac, to su sredstva koja smo svi mi zaradili. Onda ga pitaju je li predložena reforma od strane oporbe dobra, a on kaže, da dobra je, ali s kojom namjerom su to oni izrekli. Tu sigurno ima neka pozadina. Mene takvi posebno nerviraju. To su neki tobože intelektualci, neki pametnjakovići, neke sveznalice, neki koje treba uvažavati. A po meni su to samo obični Ali-ljudi.

- Jebate, sad mislim kako je i kod nas u Bolu sve isto ka i u Saboru. Imamo ljude u Vijeću koji su govorili tribalo bi, a sad govore, nije to tako jednostavno, nije još došlo vrime, kompleksan je to problem. Jebate prominili su govore na izborima, kažem ti ja. Dali su prilikom primopredaje vlasti jedni drugima papire i sad čitaju govore onih od prije. A da ti ne govorim koliko ima tvojih Ali-ljudi. Ima ih koliko hoćeš. A kako ti govoriš da su to pametni ljudi, da su to intelektualci, da oni puno znaju, da ih triba uvažavat, da triba slušat njihova mišljenja, Po tome smo najpametnije misto na svitu, je li tako?

- Da jesmo, pametni smo, ali nismo došli do pameti bez veze, život nas je tome naučia. Mora bit i takvih ljudi koji će kritizirat, koji će upozoravat. Svi vi mislite da je lako bit na vlasti, ali sve se promini kad tamo sidneš u onu fotelju. Znaš i sam da nije uvik vrime za radit promine, triba bit strpljiv. Kad gledaš neke stvari sa strane drukčije vidiš, ali čim shvatiš o čemu se govori, shvatiš da to nije lako, da sad nije vrime, ali najvažnije je namjera, najvažnije je da imaju dobru volju za učinit, a oni je imaju.

- Evo ga još jedan pametnjaković, evo još jedan od njih. Pa ti si Duje Ali-čovik!

 

 

 

 

020

STRAH

piše: Vinko Brešković

 

Sjedajući za naš stol, Bepo je uznemireno rekao:

- Jebate, reka san da neću gledat više televiziju, ali mi vrag ne da mira. Gleda san sinoć dnevnik i opet nisam spava kako triba. Slušaš sve ove pizdarije oko nas u svitu, a imaš šta čut i ovo šta se događa doma u nas, da se usereš od straha. Dragi moji prijatelji, šta nas ovo čeka ove zime, kuda ide ovi svit?

- Vidiš Bepo, strah je normalna pojava u svakog razumnog čovjeka. Kažu, kad se ljudi ne bi bojali, svi bi izginuli u nekoliko dana. Naravno da bezrazložan strah nije dobar, ali bojati se nije ništa strašno, naprotiv, to drži čovječanstvo na životu. Jer zamisli kako bi izgledao svijet koji se ničega ne boji. Ljudi bi ginuli kao muhe po ulici. Ne bi nikad stali recimo na crveno na semaforu, nego bi pretrčavali ulicu, autima bi prolazili bez zaustavljanja, skakali bi s velike visine bez straha, ulazili u svakojake sukobe bez razmišljanja. Ovako nas strah drži na oprezu. Ali opet zahvaljujući tom strahu smo svi u nekoj tjeskobi, anksioznosti, u nekim depresijama, kao sad ti naprimjer. Ali moram ti priznati i ja se bojim budućnosti. Tko zna šta će biti sutra? Veliki Harari je svojevremeno rekao da postoje tri velike opasnosti za budućnost čovječanstva. Prvo opasnost od nuklearnog rata kao najveća, a onda je opasnost od globalnog zatopljenja, a na kraju opasnost od tehnološke disrupcije. A kao što vidiš mi smo na pragu sve tri opasnosti, tako da tvoj strah ima itekako osnova.

- Ma jebate, oni Putin je reka da će upotrebit nuklearnu bombu bez razmišljanja, ako neko napadne njegovu zemlju i da ovoga puta ne blefira. Dobro, niko ne napada njegovu zemlju, ali sada nakon šta prizna referendum koji je pokrenia u Ukrajini, i krene sa aneksijom onega dila, eto ti vraga. Tada je to njegova zemlja i na njoj se vodi rat, a kako je počea gubit, jebate bacit će bombu. A nikad jedna bomba ne ide bez druge, a onda smo svi išli u pičku materinu. Počea je mobilizaciju u Rusiji, ljudi mu biže iz zemlje, a on ništa ne mari, nego govori da će zatvorit granice da ljudi ne mogu pobić. Pa on je lud. Njega se triba bojat, jer će taj učinit sve da ne izgubi rat. Sve nam je to blizu, a ako krenu s nuklearnim ratom, onda ništa nije daleko. To ti je usrid Europe. Užas!

- Da Bepo, nikad nismo bili bliži nuklearnoj katastrofi kao danas. Nadam se da ima još ljudi koji razmišljaju da takav rat nema pobjednika, da tu svi gubimo. A ništa manja nije opasnost od globalnog zatopljenja. I sinoć je na televiziji bilo puno izvještaja o raznim tajfunima, uraganima, o poplavama, o požarima, o raznim prirodnim nepogodama koje razaraju svijet. To je sve utjecaj globalnog zatopljenja. Još koju godinu i to se više neće moći zaustaviti. Doći ćemo do točke bez povratka, kad se više ništa neće moći poduzeti. Za to isto nitko ne mari. Tako da i bez rata ne idemo u dobrom smjeru, a s ratom ćemo samo ubrzati stvar oko zatopljenja. Jer tek tada nitko neće gledati kako spriječiti zatopljenje, nego će se okrenuti preživljavanju od direktnog sukoba.

- Vas dvojica ste otišli u govna, rekao je Duje nasmijan. Ajmo mi lipo popit travaricu, jer po vama, ko zna da li ćemo sutra imat priliku. Vi ste popizdili. Po vama ispada da je smak svita već doša. Ja vam govorin da je bolje ne palit tu televiziju, da je bolje lipo se nać uz komin, ispeć malo mesa i uvatit se vina. Spavat ćete ka mala dica, a šta se događa u svitu, pustite onima koji možedu odlučit. Šta vi tu možete? Ništa! Samo krepavat od straha. Pa jebe mi se za rat, jebe mi se za globalno zatopljenje, jebe mi se za tu tvoju tehnološku disrupciju. Ka da ja to mogu prominit. Možemo prije komina otić u crikvu, lipo se pomolit, priporučit se Bogu, a onda se prepustit guštanju. Ako ste puno zgrišili, možete se i ispovidit. Drugo ništa ne možete.

Lipo je govoria Isus, blago krotkima, njihovo je kraljevstvo nebesko!

 

019

 

GRAĐANI DRUGOG REDA

piše: Vinko Brešković

- Ma jesi li vidio Bepo kako je naglo zahladilo? Jutros je bilo dvanaest stupnjeva, prava zima. Kuvam ja kavu i mislim, možda bih trebao uključiti grijanje makar pola sata da razbijem ovu studen, a onda pomislim koliko će me to koštati pa sam odmah obukao džemper. Razmišljam ja, bolje džemper, nego da se žena digne i poludi ako vidi uključeno grijanje. A kako se ti griješ?

- Ma i ja se grijem na struju, ali počea sam mislit kako ću se prebacit na drva, ali sad čujem da su i ona poskupila, je li Duje? Ti se ono griješ na drva, je li tako?

- Da, na drva. Ja sam virova vladi kad je donila sve ove nove mjere, kad je spustila PDV na drva. I tako ti ja odem u Humac do Jure, pitan ga cinu za deset metri drva, a kad mi je reka, momentalno sam popizdia. Pa, jebate Jure, pa rekli su na televiziji da će spustit PDV, da će pojeftinit drva, a ti me zajebavaš sa ovolikom cinom. Šta je tebi? A Jure me gleda, a onda me pita, koji PDV, šta to sereš? Pa jebate Jure, to ti je porez na drva, šta se praviš blesav? Gleda ti on mene i muči, a onda jidan govori, slušaj, ako ćeš kupit, kupi, ako nećeš, nemoj mene zajebavat s tim tvojim PDV-om. Tako da ja mislim da bi bilo bolje preć na struju.

- Ali Duje i struja je poskupila, oli nisi čua?

- Kako poskupila, kad je Plenković reka da je zamrznia struju i plin za sva kućanstva u Hrvatskoj. Dobro, mene baš briga za plin, ja se ne grijem na njega, ali i cinu struje je zamrza na onu iz četvrtog miseca.

- E moj Duje, di ti živeš? Zamrza je cinu Hrvatima, ali ne i nama.

- Oli mi nismo Hrvati?

- Pa po njemu nismo. Jer da jesmo i mi bi imali istu cinu struje, ali mi smo Dalmatinci, to za nas ne važi.

- Zajebavaš me Bepo?

- Ne zajebavam te Duje. Molim te pogledaj šta je učinia. Dakle, zamrza je cinu plina do kraja trećeg miseca dogodine, tako da svima u Hrvatskoj plin u kućama neće poskupit. Lipo će se ljudi koji imaju plin grijat ka i prošle godine. A vidi šta je učinia sa strujom. Zamrznia je cinu ako ne potrošiš više od dvi i po iljade kilovat sati, a ako potrošiš više onda ti je cina za pedeset posto veća. Govori on, mora se štedit jer nema dovoljno struje za sve, mora se uvozit, a cina vanka je deset puti veća. Reka je, osamdeset sedam posto ljudi u Hrvatskoj troši manje od onog šta je označia da je granica za jeftiniju struju, ali kvaka je u tome, kojih je ono trinaest posto šta je ostalo. E to smo mi Dalmatinci. Jebiga, mi nemamo plin da bi se mogli grijat na njega, mi imamo struju. Znači, svima ostaje cina struje ista, samo se nama povećava pedeset posto. Pitali su onega tajnika u ministarstvu, a on je reka da su Dalmatinci dosta zaradili na turizmu i da im neće bit problem to platit. Kad sam to čua, ja sam popizdia. Pa jebate, cila zemlja žive od turizma kojega smo mi ovdi u Dalmaciji odradili, a on meni govori da smo mi zaradili, ka da on nije? A od čega on ima plaćat ovu razliku u cini i plina i struje nego od turizma? Pa da nema turizma ne bi ni oni imali love u proračunu, pa to su i sami rekli. A vidi sad. Mi plaćamo više struje, jer je više trošimo, to je logično pa grijemo se na struju, ali jebate, zašto nas dodatno kažnjavaš, zašto nam još povećavaš cinu za pedeset posto? To je teška pizdarija, to je ludilo. Ispada da smo mi građani drugog reda. Ko vas jebe, zaradite lipo vi nama lovu na turizmu, a zato šta i vi živete od tega, zato platite veću cinu. Pa pička mu materina, to nije fer! A kad su pitali onu jednu političarku iz Osijeka za ovu razliku, ona je rekla, da se čudi kako to mi Dalmatinci već dosad svi nismo ugradili solare, govori tamo ima toliko sunca da bi se svi mogli grijat na solare. Ka da u Osijeku nema sunca, ka da tamo uvik bude noć. Žale se da im je sve izgorilo od sunca, od suše, ali zato nama govore da moramo stavit solare. Pa jebem mu mater, šta ih sama ne stavi, ona bar ima love. Tako bi manje trošili plina jer ni njega nema dosta, a i on je vanka skup. A šta ona misli da ja ne želim stavit solare? Ugradia bih ih ja, ali jebate, toliko su zakomplicirali sistem, da ne možeš dobit dozvolu za godinu dan, a da ti ne govorim koliko je skupo stavljat te solare. Obećavaju već godinama, kako će oni olakšat dobijanje dozvola, kako će nam omogućit bolje kredite za financiranje te investicije. I šta su učinili? Ništa! A onda mi se nađe jedna pametna pa se pita, kako to da Dalmatinci nisu stavili solare, neka zato plate veću cinu struje. Jebem ja njih i njihove mjere. Dosta mi ih je!

018

 

SLOBODNA VOLJA

piše: Vinko Brešković

 

- Dragi moji prijatelji, sinoć sam slušao na televiziji jednu interesantnu emisiju iz znanosti. Ne znam da li ste je i vi gledali?

- Ma nisam, gleda sam utakmicu, ne gledam ti ja te pizdarije. A o čemu su govorili?

- Ma slušaj, jako je interesantno. Veliki filozof Spinoza je u svojoj knjizi o etici napisao jedno poglavlje koje se zove Slobodna volja. On je još tada, dakle prije trista godina, napisao kako je slobodna volja samo privid. Tvrdi da mi mislimo da imamo slobodan izbor, a da su sve naše odluke koje donesemo u stvari biokemijski procesi u našem organizmu, a oni pak uvjetuju sve naše odluke. Puno kasnije, dakle prije nekoliko godina, neuroznanstvenici su radili veliki broj eksperimenata i dokazali sve te Spinozine tvrdnje. Stavili su na glavu osjetljive instrumente kojima su mjerili elektromagnetske kretnje u mozgu čovjeka. Dali su mu dva botuna na izbor, lijevi i desni, da potpuno slobodno izabere kojeg će pritisnuti. Mjereći te aktivnosti u mozgu, mogli su predvidjeti i deset sekundi ranije koji će botun čovjek pritisnuti. On je mislio da sam bira, ali su eksperimenti dokazali kako tu nema slobodnog izbora, nego da je mozak sam odabrao bez njegove volje. E, Spinoza tvrdi da je to slučaj sa svime onime gdje mi odlučujemo. Jedino što se možemo pitati je kako su te odluke doprle u naš mozak, kako je sve to odlučeno prije nego mi, tobože, odlučimo. U tom smislu se provode razni eksperimenti i još nije gotovo, ali znamo da ima puno vanjskih uticaja, ali naravno i ono što smo genski naslijedili. Kažem ti vrlo interesantno.

Bepo me je zamišljen šutke promatrao, a onda je rekao:

- Vidiš, pala mi je napamet ona šjora Tena o kojoj se govorilo da vara svoga muža, da je ovaj uvatia u postelju sa tim drugim čovikom. Ja za tu ženu nikad to ne bi reka. Ona je bila puno dobra žena, staložena, mirna, skrušena, veliki vjernik, uvik je sidila u crkvi u prvu klupu, pivala u zboru. Ko bi za nju tako nešto pomislia. A sad kad ovo slušam, sad mi je jasno. Pa nije ona bidna to birala, to je njezin mozak sam učinia. To mi pije vodu, jer inače ne bi nikad povirova da je to istina. Govorim ti ta šjora Tena je bila takva žena, da ja mislim da ona nikad ne bi svojom voljom privarila muža.

- A možda i ovi šta su sad pokrali INU, nisu kreli zato šta su oni tako tili, nego je njihov mozak to učinia za njih. A slušaj i oni su isto bili veliki vjernici. I oni su išli u crikvu svaku nedilju, sidili u prve klupe, bili puno skrušeni, tako da i za njih nikad ne bi reka da možedu krast. A da ti ne govorim koliko su bidni dali love crkvi. Zamisli onaj penzioner je uplatia crkvi petsto iljad kun, a oni drugi šta je dobia nešto manje love, on je uplatia samo sto iljad. Nisu ni ispovidili svoj grih, jer su bili uvjereni da ga nema, siguran sam, jer inače ne bi župnik valjda uzea lovu da je zna da je ukradena, bar ja tako mislim. To mogu uradit samo veliki kršćani, tako da ja mislim da je ti tvoj Spinoza bia u pravu, dodao je Duje.

- Jebate, a mi ćemo sad sudit takvim dobrotvorima. Stavili smo ih u zatvor, raspinjemo ih po novinama, po televizijama, a oni nisu ništa krivi. Jebate, kriv je njihov mozak, odnosno njihov organizam. Oli su oni mogli birat, je li tako? A imamo takvih slučajeva koliko hoćeš i po Bolu. Nisu sve te nevjere o kojima se govori učinili jer su tako tili, pa nisu oni krivi, to su ti vanjski uticaji koji su ih na to natirali, a ne da su oni birali. A sigurno ima i tih sitnih krađa koje nemaju veze sa čovikom, nije on sam bira bit lupež. To mi se čini logičnim, jer kad vidiš te ljude, te recimo lupeže i te nevjerne žene, odnosno muške, koji varadu sa drugim ženama i muškima, pa oni paridu sveci. Ja sam siguran da nisu krivi, nego da je to učinilo njihovo tilo bez da su oni sami birali, a mi ih osuđujemo ka da su oni krivi za sve. Ma ima taj tvoj Spinoza prav! Nego šta ćemo sa zakonima? Onda bi tribali prominit sve zakone, tribalo bi uzet u obzir njihov problem sa organizmom, triba uzet u obzir da oni to nisu izabrali, da to nije bila njihova namjera, a ne ih odmah stavljat u zatvor.

- Nego palo mi je napamet, kako to da su svi takvi ljudi veliki vjernici?

- Pa jebiga, oni su bidni sumnjali da su napravili nešto loše, bez obzira šta nisu sami odabrali, nisu se ni ispovidali. Morali su tražit oprost svojih griha direktno od Boga, iako oni gore sve zna. Siguran sam da je Bog pametniji od Spinoze, da on na zadnjem sudu uzima u obzir sve te biokemijske procese. Zna on dobro ko je kriv, a ko nije, tako da i ništa nisu uplatili crkvi, ja virujem da bi im oprostia grihe, pa nisu ih učinili svojom slobodnom voljom.

017

 

NOĆNA MORA

piše: Vinko Brešković

 

Gledali smo Bepa kako prilazi umoran i potišten našem stolu.

- Bepo prijatelju, šta je s tobom? Mislio sam da nećeš ni doći kad ovoliko kasniš. Nešto mi ne izgledaš dobro, je li sve u redu?

- Ma pusti me. Slabo sam noćas spava. Nikako se dignit iz posteje, sav sam krepan. Diga sam se umoran ka pas.

- A da nisi nešto bolestan, da nije korona?

- Ma nisam bolestan, nemam fibru, ništa ne ćutim, samo sam umoran jer nisam spava kako triba.

- A jesi li se sinoć prejeo ili ne daj Bože, prepio?

- Ma ne. Ima sam užasne noćne more, jebate, uništilo me. Sanjam ti ja da sam otiša nešto u banku, ne znam ni ja zašto. Dolazim ja na šalter, a ona žena mi govori, gospodine Bepo, imate na računu pet stotina miljuna kuna. Ja je gledam i mislim kako me zajebava i pitan je, a je li mi došla penzija? A ona mi se smije i govori, šta će vam penzija pa imate petsto miljuni na računu. Umuknem ja i gledan u nju ka u duha, a ona mi opet govori: Šjor Bepo, petsto miljuni, ali morate ih potrošit u deset dana jer će vam ih inače oduzet. Gledan je ja i dalje ništa ne govorim, a ona me gleda i smije se. Šjor Bepo istinu vam govorim. Imate petsto miljuni i morate ih potrošit u deset dana. A odakle mi ti miljuni na računu pitan je ja. Ona govori da mi je to uplatia neki Dane, ali da je uvjet da ih moram potrošit u deset dana inače će mi ih uzet i nikome ništa. Da ona meni onu kartu na kojoj piše iznos mog računa. Pogledam ja i stvarno vidim veliku sumu, jebate, nisam ni zna koliko je to love. Gledam i računam koliko je ovo nula, a onda i sam shvatim da je to petsto miljuni i još nešto sitno, bit će penzija, šta ja znam. I šta sad, pitan je ja. Pa ništa govori ona. Lipo idite doma i krenite trošit, jer nemate puno vrimena. Uzmem ti ja onaj papir i šta ću, odem doma. Dođem ja i odmah zovem Maru. Mare dođi imamo jedan problem. A ona me bidna pita, šta je oli još nije došla penzija? Dam joj ja papir, a ona gleda u njega pa u mene, pa opet u njega i pita ona mene, šta je ovo Bepo? Znam koliko i ti, govorin ja. Rekli su mi u banci da moramo sve potrošit u deset dana jer će mi inače sve uzet. Muči ona, mučim i ja. Gleda ona u papir, gleda u mene i na kraju me pita, a kako ćemo potrošit ovoliku lovu. Ne znam ja kako, ali moramo potrošit inače ćemo ostat bez svega.Smiruje ona mene i govori, Bepo nemoj se žestit, može ti naškodit. Amo počet trošit. Evo imam ja prijedlog, govori ona. AjdeMare reci. Lipo, govori, kupit ćemo dva janca za zamrzivač, kupit ćemo ciloga prasca, deset kokoši, dva paketa mlika, dva paketa ulja, dvi vriće brašna, deset vrića cukra, tribat će nam i za učinit vina. Kupit ćemo i manistre, konšerve, vegete, kupit ćemo i škatulu lipe rakije, onega viskija šta dica vole. Napunit ćemo ostavu sa još stvari šta nam fale, napunit ćemo kuću. Znaš, mogli bi kupit i još jedan zamrzivač pa ga napunit mesom, neka stoji, izist će se. Moga bi kupit i novo auto, iako ni ovo ne voziš, ali neka stoji, možda će dici tribat kad dođu. A znaš mogli bi i dici šta god love uplatit neka imaju. Šta misliš? Jebate Mare, dobro govoriš, ali sve šta si rekla, nisi potrošila ni miljun kuna, a ženo Božja ima ih petsto. Pa dobro Bepo, govori ona, šta onda još možemo kupit. Ja bih sebi kupila koju novu veštu, tebi bi kupila i koje nove gaće, koju košulju, možda nove postole, malo bičvi. Znam fali ti i još jedna pidžama, ne daj Bože potribe ić u bolnicu nemaš lipu pidžamu. Eto, sitit ću se ja još toga. Gledan je ja onako u čudu i ka mislim, di bi još mogli potrošit lovu. A onda sam joj reka, a da kupimo koju kuću šta se prodaje po Bolu? Ima tamo po Borku kuća za dva tri miljuna eura za kupit. Znaš zvat ću i prijatelje da im kupimo auta, možda i njima koju kuću. Javi se dici neka pogledaju u Splitu koji se stanovi prodaju, možda i tamo koja kuća. Neka i oni napune zamrzivače, neka napune ostave. Kupi Mare i njima odijela, postole, bičve. Kupi dici knjige za školu, kupi svakom unuku po jednu kuću, po jedan stan. Kupi Mare svima novo auto, kupi Mare sve šta ti padne napamet, ali nema šanse da potrošiš više od sto miljuni i to sve da kupiš danas, a ne možeš kupit u cilu godinu sve šta sam reka. Vidiš moja Mare da je to nemoguće potrošit. Govori ona, ma može se potrošit, sad ćeš vidit. Ode ona i dođe sa tekom i olovkom i počne računat. Nabraja ona kuće, aute, spizu, stanove, sve šta smo rekli i stavlja duple cine od onega šta mi mislimo da košta. Kad je sve izračunala ispadne dvista pedeset miljuni. Govori ona, ajde lipo zovi prijatelje pa i njima uplati po sto miljuni, neka se i oni malo misle di će potrošit, a ne samo da se mi mučimo. Ali Mare, šta ću im reć odakle mi lova. Kako bi ti reagirala da te zove Ane i da ti reče, daj mi broj računa, uplatit ću ti sto miljuni kuna. Ona me gleda i misli, misli. Poslala bi je k vragu, eto šta bi. Znala bi da me zafrkava. A šta misliš šta bi meni rekli Duje i Marin? Mučali smo neko vrime skroz mokri od znoja. Gledamo mi onako nervozni čas u papir, čas u nebo. Onda sam se ja diga i uzea oni papir i pred njom ga iskida. Neka idu u kurac oni i njihova lova. Kome triba petsto miljuni kun. Šta će mi ta lova. Vidiš koliko nam je muka zadala u ovih uru vrimena. Mare mi smo se preznojili samo mislit di ćemo ih potrošit, a zamisli kako je kad kreneš trošit, pa jebate poludili bi. A da mi je samo znat ko je ovo uplatia, jeba bi mu mater. Neka drži lovu za sebe, neka se sam preznojava, neka sebe muči, mene neće. Idem u banku i odma ću reć onoj ženi, neka vrati onome koji mi je uplatia i neka mi reče je li mi došla penzija, jebem ja njega i njegovu lovu. U to ti se ja prijatelju probudim sav mokar. Tresen se od bisa, plačem od očaja. Znaš ono kad vidiš da imaš, pa nemaš. Diga sam se mokar i umoran ka pas. Kad me je Mare vidila, tila je ić po likara. Izmiri ona meni fibru, pita me je li me boli grlo, je li slinim i kašljem, a ja joj pokušavam objasnit da sam dobro, ali da sam grubo sanja. Ja joj ispričam cili san, a ona meni govori, e nećeš više gledat dnevnik, ja ti govorim, šta si gleda, gleda si!

016

 

ODA GALEBIMA

piše: Vinko Brešković

 

Ispijali smo našu standardnu jutarnju kavu u svom omiljenom kafiću. Cijelo je društvo bilo na okupu,a onda se potegao razgovor o Koločevoj knjizi.

- Da, pročitao sam je. Mene je oduševila, a pogotovu njezin prvi dio gdje je pisao o galebarenju. Pisao je o početku bolskog turizma, o onim ranim danima pedesetih godina. Pa za mene je to pravi baštinski dragulj. Može se vidjeti Bol u tim godinama, ljude koji su tada živjeli, društvo koje se tada bavilo galebarenjem. Opisao je dio svoje galebarske ekipe, opisao je način njihovog života. Mi smo dvadesetak godina mlađi od njega, ali neke situacije se i te kako mogu prepoznati. Ali ono što je napisao govoreći o galebarenju i njegovom doprinosu razvoju turizma, potpuno je istinito i uvjerljivo. Naš se turizam razvijao sporo, pogotovu u našem malom Bolu, ali doprinos Galeba je nemjerljiv. Kako je pisao, ti počeci su vezani za seksualnu revoluciju, a oni su jedva dočekali prve zapadne turiste koji su bili seksualno osvješteni. Prvi se put upotrebio naziv galebarenje negdje u Dubrovniku početkom šezdesetih, a kako je napisao, mnogi od njih su se do tada već najebali. Osim toga, kaže Koloč, naše europsko integriranje se moralo desiti mnogo ranije jer smo pripadali Europi oduvijek. Mnogi su mogli uočiti europske kvalitete na našim plažama i puno ranije, a ako nisu znali o kome se radi, mislim ti vrli političari, mogli su pitati svoje mame ili bake, one su se uvjerile u sve vrijednosti koje posjedujemo. Mnogi od tih turistkinja su se vraćale na Jadran samo zahvaljujući Galebima, naravno i predivnom moru i plažama, ali i divnim doživljajima koje su imale zahvaljujući njima. To je stvar koju nikad ne smijemo zaboraviti i koju je Koloč svojom knjigom ostavio pokoljenjima koje dolaze.

- Imaš prav. Sićan se priče nekih mojih prijatelja iz tih davnih godina, koji su spominjali i imena nekih žena koje su dolazile u Bol, divno se provodile s našim Galebima, a koje su kasnije bile u vrhu europske politike. Jebate, one su mogle reć tim političarima kakvi smo, mogle su im ispričat sve o našim kvalitetama. A mi smo se mučili godinama dok nismo ušli u Europsku uniju. Ako nismo ispunjavali neke od njihovih kriterija, tribali su nam malo progledat kroz prste radi svega ostalega. Duje sićaš li se ti tih dana? - upitao je Bepo.

- A šta mi je drugo ostalo nego se sićat. Bili su to lipi dani naše mladosti, ali ja mislim da i danas ima toga, nije sve fermalo s nama.

- Bome da ni. I današnja mladost tarče za ženskima, za strankinjima, ča vi mislite da ste vi bili jedini? - dodao je Marin.

- Da sigurno i današnja mladost galebari, ali to je potpuno drugačije. Kaže Koloč, nije se znatno povećao broj Galeba od onih dana jer je broj stanovnika ostao otprilike isti, a broj turista se mnogostruko povećao, tako da je to postalo beznačajno. Osim toga, današnji mladi rade u turizmu, a oni tada nisu radili ništa drugo nego galebarili. To je bio kao profesionalizam. Znalo se, kaže Koloč, galeb je radio od jutra do zore, nije se bavio ničim drugim. To mu je bila jedina preokupacija. Oni drugi su bili amateri, usputni rekreativci. I oni su dali veliki obol turizmu, ali s pravim Galebima se ne daju uspoređivati.

 

A ima tu i divnih priča koje je napisao o bolskim događanjima, ima predivnih anegdota, skečeva. Spominjao je imena nekih starih Boljana koje ja nisam nikad upoznao, a koji su sad već davno umrli. Kažem vam, prava spomenica.

 

- Pa jebate, više je naš čovik učinia za hrvatski turizam od svih ministarstava i turističkih zajednica. To možeš vidit i danas. Pogledaj ove naše restorane, one u mistu i one vanka centra. Nije važna lokacija, važan je čovik koji ga vodi, a tako je i sa hotelima, apartmanima, sa svime. Samo je važan čovik. Ako je pravi, učinit će čudo, ma di bia hotel, apartman, restoran. Bit dobar turistički radnik nije lako, ka ni bit dobar Galeb. Tribalo je puno volje, snage, puno truda za bit pravi, tribalo je puno noći ostat budan i napet.

- Po i mi smo bili dobri. Mi smo činili puno kad smo bili mlodi, je tako?

- Slušaj Marine. Mi smo za ove prve Galebe bili male bebe. Oni su probijali led, oni su bili u puno težoj situaciji nego mi posli. Jebate, mi smo imali puno bolje uvjete, mi smo imali tada i nešto love, a oni nisu imali ništa. Naši su stari tada već zarađivali na turistima, a oni su ih tada prvi put vidili. Bilo je u Bolu tih prvih godina stotinjak gostiju, a njih je bilo šest sedam. Oni su mogli zadovoljit sve potribe, ali sa puno truda i bez ikakvih novaca. A mi kad smo došli na red, sve je već bilo uhodano, sve se znalo, a turista je bilo puno više. Tada su strankinje birale nas, a ne mi njih. Zato njima triba dignut spomenik, njih tribamo slavit. U današnje vrime turizam je najvažnija gospodarska grana u zemlji, turizam nam donosi najviše love, od njega praktički svi živemo. Zato možemo reć da zahvaljujući našim prekaljenim Galebima mi danas imamo Hrvatsku!

 

 

015

 

URBI ET ORBI

piše: Vinko Brešković

 

- Habemus za direktora TZ! Jesi li vidio kako su nam svečano javili da su izabrali novog direktora. - upitao sam Bepa. - Sad smo mirni, sad opet imamo čovjeka koji upravlja našim turizmom. Spašeni smo, napokon!

- Jebate, lakše su izabrali Papu nego njega. Tribalo im je tri miseca da ga izaberu, a oni tamo u Vatikanu sve riše u pet šest dan. Sad bar imamo po kome pljuvat ako nam nešto ne valja. Ali slušam na vijestima da imamo opet rekordnu sezonu, da smo po prihodima nadmašili i onu najbolju prije pandemije. Govore ovi u Splitu da su bolji nego ikad prije. Je da im je grad izasran i ispišan, ali imaju love do krova. Objavljuju te brojeve dolazaka i noćenja, broje lovu, a za sve ostalo baš ih briga. Ajde bogati, kad svi odu, onda će lipo oprat ulice, očistit sva govna i eto, sve čisto, sve prazno, a puni žepi love.

- Ali kod nas u Bolu baš i nije tako, zar ne?

- A šta ja znam. Ovdi je sve drugačije nego bilo di u zemlji. Objavili su niki dan da imamo pet i pol tisuća gostiju, sto manje nego lani, a više od iljadu manje nego one prije pandemije. Govorilo se da imamo registriranih šta u hotelima, šta privatno, osam i pol iljada ležajeva, a to znači da smo popunjeni nešto više od šesdeset posto. Tako su rekli. Ako je tako onda nije dobro. Kad to usporediš sa ovime šta govore ovi gore u vladi, i ovi turistički meštri u zemlji, to je puno slabo u odnosu na ostala turistička mista. Doduše u ovih zadnjih desetak dan su došli Talijani i oni bi mogli spasit sezonu, bar mi tako govore, ali vidit ćemo na kraju.

- Vidiš, a meni se činilo da imamo baš puno ljudi u mjestu, da je prilična gužva. Kako se čovjek lako prevari, zar ne?

- Ma nisi se ti ništa privaria. Jebate, svaki put kad sam izaša vanka, jedva sam naša mista za sist. Da ti ne govorim kako je isprid podruma. Tamo moraš čekat i po uru da bi moga sist i popit čašu vina. Uvik je sve puno. A o cinama bolje ne govorit. Pili smo neko vino na početku lita za sedamdeset kun po boci, a onda je poskupilo na sto, da bi danas naplatili sto trideset kun. A oni meni govore da je inflacija dvanaest posto. Ma koga zajebavaju? Da, ima još jedna stvar. To kad su nam rekli koliko ima gostiju u Bol, nisi moga nać praznu postelju, nije bilo soba za iznajmit. Ne bi ja zna, nego mi je susid reka da su mu došli neki prijatelji i da im nije moga nać nigdi za iznajmit.

- Pa kako to? - upitao sam ga iznenađeno.

- A kako to? Ne znam ja. Razmisli malo pa će ti se samo ukazat. Moj sinko ovo je ludo vrime, ovo je luda država. Sve se može u nas.

- Eto Bepo pitanja za novog direktora. Imat će se s čime baviti. A govori mi Duje da šta će nam direktor, da ionako cijelo ljeto nemamo direktora, a turizam ipak ide dalje jer je sve lijepo uhodano. A vidiš koliko problema ima, koliko toga treba rješavati.

- Ima, ima problema, samo ja nisam siguran da ih oni vide. Ko zna je li ih vide,ili ih neće vidit. Znaš ovako svima odgovara, svima lipo, a sve štima, sve ide ka po loju, a šta će bit sutra, jebe im se. A i pitanje je imamo li direktora.

- Kako to misliš imamo li direktora? Pa izabrali su ga.

- Jesu ga izabrali, ali ga još nije ministarstvo potvrdilo, a govore mi da ima žalbi, da ima prigovora na postupak, da tu još ima puno govana. Tako da još ništa nije sigurno. Govorim ti ja, puno je lakše izabrat Papu. Mogli smo ih dosad izabrat barem deset.

014

 

SNJEGULJICA I SEDAM PATULJAKA

piše: Vinko Brešković

 

Prekinuo sam dvojicu prijatelja u žučnoj diskusiji pozdravljajući:

- Dobro vam jutro! Šta ste se ovako rano uzgovorili tako glasno?

- Ma pričamo o izletu. Reka sam ti da Duje i ja idemo posjetit Jozu. On ti ima kuću u Imotskoj krajini, tamo negdi u nekom selu, ne znam ni kako se zove. Jebate da vidiš kako to izgleda, koji je to luksuz, a sve u nekoj vukojebini, nigdi mora, nigdi ničega, samo vinogradi okolo. Kakvih sve kuća ima tamo i to sve sa bazenima, sa igralištima za tenis. Nevjerojatno! - rekao je Bepo sav ushićen.

- Da li Jozo to iznajmljuje, ima li turista? - pitao sam Duju.

- Ma svi iznajmljuju, sve je govore uvik puno. Njemu je ovi vikend bila prazna kuća pa nas je zva da dođemo vidit. Zva je da dođemo sa famejama, mislim da dođemo sa ženama, ali smo Bepo i ja odlučili ić sami.

- A kako je Jozo?

- Super je. Lipo on zaradi na tu kuću, a ovdi u Bolu ima malu kućicu i tu boravi cilo lito dok onu tamo iznajmljuje. A onda zimi bude tamo više nego u Bolu. Lipo je on to posložia.

- I kako vas je dočekao?

- Slušaj, spremili su on i žena lipi obid. Napravia je janjetinu s bižima, a bilo je pršuta i sira. Šta da ti rečen, najili smo se ka prasci.

- I govoriš da mu je lijepa kuća. Ima i bazen?

- Ima tri dvokrevetne sobe, ogroman dnevni boravak, dva kupatila, veliku kuhinju, a vanka lipi pokošeni i zeleni travnjak, veliki bazen, a okolo puno onih malih kipića, onih patuljaka i najveća Snjeguljica. Ma lipo uređeno, nema šta.

- Snjeguljica i sedam patuljaka? - upitao sam iznenađeno.

- E, baš oni. Lipo stojidu na travu, lipo ih je vidit, baš su se uklopili. - rekao je Duje zadovoljno.

- Okupali smo se prije obida u bazenu, jebate, znaš kako je lipa topla voda. Govori mi Jozo da ima regulaciju, da se bazen ugrije automatski ako padne temperatura. Ali sad je ionako vruće pa nima potribe grijat, ali mogu mislit kako je lipo ono kad je vanka malo zima, a ti uđeš u topli bazen. Stvarno je za guštat. Bogami su se i oni kupali zajedno sa nama, ma jebate znaju uživat.

- E, a da vam sad ispričam priču koju sam čuo prije neki dan na jednoj večeri. Kažu ljudi da ti kipići, kako ste ih vi nazvali, ta Snjeguljica i sedam patuljaka imaju vrlo jaku simboliku. Naime, svi svingeri koji hoće da se zna kome pripadaju, stave te patuljke i obavezno Snjeguljicu u vrtu. Tako se oni međusobno prepoznaju, tako pozivaju ostale svingere, tako se privlače. Tako da znate, da ste bili u svingerskom društvu, to vam je njihov simbol. Pored toga ima još jedna stvar karakteristična za tu ekipu, vole nositi majice sa slikom ananasa. Ne samo majice, može biti i kupaće gaće, ili bilo šta. Znači patuljci i ananas, to ti je njihov amblem.

Bepo i Duje su se pogledali zagonetno, a onda prasnuli u smijeh.

Pa jebate, zato nas je njegova žena onako gledala. Zato su rekli da dovedemo žene. A sićaš se Duje kakve šugamane imaju. Svi su sa slikama ananasa! Jebate, sad mi je sve jasno. Ma ko bi reka za Jozu?

Duje je šutke promatrao okolo, nekako snužden.

- Šta je Duje, šta si se zamislia? - upitao ga je Bepo nasmijan. Jebate, prošli smo ka bog, moglo je tamo bit svašta.

- Ma jebe mi se. Nego mislim sad di sam ono vidia patuljke u Bolu. Uh, sitia sam se!

- Gdje si ih vidio? - upitao sam ga.

- Ljudi moji, ne smim vam reć, sram me je.

- Ali Duje, nema te šta biti sram, sve je to normalno. Nitko te ne može natjerati na grupni seks ako ti to ne želiš. Nitko te ne može natjerati na razmjenu partnerica ako ti nećeš.

- Znam da ne može, ali vam ipak neću reć. Vidit ćete i sami. - rekao je smijući se.

- Sitia sam se mog prijatelja Fjake, koji mi je priča kako ga je njegov prijatelj jedanput zva i pita, da li je raspoložen za grupni seks. Govori mi Fjaka, pitan ja njega, a ko će sve bit, a onda mu je ovaj reka, ti tvoja žena i ja. Duje, jebate, dobro je da nismo vodili žene. Tko zna šta bi sve bilo tamo, a i ne znam kako ću pogledat sad Jozu u oči kad dođe, a da ne govorim za njegovu ženu. Bogami više neće ananas u moju kuću, neka ga vole jest. A moram pitat Maru ima li koju majicu ili nešto drugo sa ananasom, sve ću bacit.

 

013

 

DVA U JEDAN

piše: Vinko Brešković

 

Iako je bilo tek devet ujutro, Bepo i ja smo se hodajući prema kafiću znojili od paklene vrućine. Temperatura je dostizala trideset stupnjeva, a kafić je već, iako tako rano, bio prepun posjetioca. Pronašavši jedva mjesto, sjeli smo brišući znoj s lica.

- Bepo dragi, šta je ovo? Kad će već popustiti ova vrućina?

- Ne računaj ništa prije Vele Gospe. Posli tega, ako padne šta kiše, onda možemo govorit da će bit malo lakše, ali do tada ništa. I noćas je temperatura bila dvadeset osam. Jebate, ne možeš normalno spavat. Možeš popit vina koliko hoćeš, neće te smantat jer sve izađe kroz znoj, za popizdit, je tako?

- Ja ti dragi prijatelju nikad ne pijem navečer baš radi toga. Znojim se onda još više, a i moram na toalet češće. A reci mi kako ti je bilo kod liječnika? Rekao si mi da će te kći odvesti kod kardiologa. Žalio si mi se da ti se manta, da imaš problema s tlakom. Je li pregled prošao u redu?

- Ma slušaj. To ti je posebna priča. Prvo, u Splitu je bila gužva za popizdit, a da ne govorim o vrućini po asfaltu koji se topia pod nogama. Išli smo katamaranom ujutro, a kad smo došli, nigdi taksija za nać. Jedva mi našli taksi i stigli kod likara pol ure prije. Sva srića da ima klimu pa smo čekali u lipoj klimatiziranoj čekaonici. Dobro, na kraju pozove on nas da uđemo unutra,a kćer krene sa menom. Stavi on mene leć na postelju i govori skinite majicu. Učinin ja tako, a on ništa ne govori, nego bez riči krene on meni stavljat sve one pizdarije po tilu za učinit EKG. Mučim ja, muči i on. Kad je prošlo desetak minuti, skine sve te pizdarije sa mene i govori, okrenite se na bok. Okrenem se ja, a on počne po meni klizit ka sa jednim malim balunom. Kćer mi je posli rekla da je to bia ultrazvuk srca i da je gleda prohodnost arterija. Ne vidin ja ništa na tom ekranu, jer san bia okrenut na bok prema zidu, ali čujen ja moje srce kako kuca, posli čujen ka da špina curi, ali strašno glasno. Završi on to, ali i dalje ništa ne govori, onda mi je reka da sidnen pa me stetoskopom počea pregledavat po škini, po prsima i dalje bez riči. Uzme mi i izmiri i tlak. Jebate, mislim ja ovaj je mutav. Samo mi je govoria, dišite duboko, dišite normalno, ništa više. E, kad je sve to završia, govori, obucite se i dođite ovdje sjesti pa ćemo malo popričat. Sidnen ja ispred njegovog stola, a on počne tipkat po kompjuteru i dalje bez riči. Dobro, pita ga moja kćer, kakav je nalaz? On onda prvi put pogleda u nas i govori, dosta dobar. Ma šta dosta dobar, pitan ja. Je to znači da nešto ne valja, kad je dosta dobar. Pa tlak je sto pedeset sa osamdeset pet, a srce vam kuca devedeset u minuti. To je malo povišeno, zato nije odličan rezultat, ali mogli bi reći da je vrlo dobar. Ajde smirim se ja malo, a onda on krene pitat ona neugodna pitanja. Je li pušite, je li pijete?

- Valjda si malo ublažio, nisi valjda rekao svu istinu? Kažu da se nikad ne smije sve priznati.

- Ma jebate, ja ne znan lagat. Reka sam mu da popušim petnaest do dvadeset cigareti dnevno. On sve piše na oni kompjuter ništa ne govori, samo sluša i tuče po tastaturi sa dva prsta. A koliko popijete? Ja mu govorin, moj doktore ja volin popit. Popijen dvi tri travarice na dan i jedno sedam deci vina, šta ću volin. On i dalje muči i tuče, a meni kćer popizdi iza mene i govori, nemoj tata tako, pa ne piješ ti puno. Znate doktore njemu je dan dugačak. On se diže svaki dan u pet i ide leć u jedanaest dvanaest uri navečer. On tada podigne glavu i govori u pet? A zašto tako rano? Vidin ja da je mojoj kćeri neugodno, ali jebiga, tako je dušo moja, šta ću. Objašnjavam ja njemu da je moj bioritam takav, da se budim u pet, ali da iden svako popodne leć dvi ure posli obida, a da navečer ne pijen. Onda govori on, znači da vi popijete sve to kroz jutro. Da, govorin ja, ali nikad ne krenen pit prije deset i pol ujutro. Moja bidna kćer više ništa nije govorila, bilo joj je baš neugodno kako mi je posli rekla, a ja san nastavia. Doktore, ja živen dva dana u jedan. Moj prvi dan počinje u pet ujutro i traje do jedan, jedan ipol popodne, a drugi počinje u tri, tri i pol popodne i traje do jedanaest, jedanaest i pol navečer. Tako da bi mogli reć da ja pijen svaki drugi dan, ne svaki. A i cigarete pušim deset prvog dana, pet šest drugog dana. Lipo je to kod mene sve posloženo. On me gleda u čudu, ka da ne može virovat šta govorin, pa onda mi je reka, pa vi sve to popijete u dvi tri ure. Tako je, govorin ja, ali uz obid i marendu, nikad na prazan štumik. Rakijicu da, ali vino ne, nikad! A je li imate problema sa mokrenjem, pita on mene. Ma slušajte doktore, kad popijen iden na svake dvi tri ure u zahod, a govorin vam da drugi dan ne pijen pa iden manje. A je li mokrite oskudno? Da, to ste pogodili. Imate prav, kako ste rekli, često i oskudno. Opet on tuče po kompjuteru bez riči, a ja gledan u njega i mislim, sad sam najeba, sad će mi zabranit pit, zabranit će mi pušit. Nisam triba reć svu istinu, imala je moja kćer prav, ali jebiga, sad je gotovo.

- I da li ti je zabranio pušenje i piće, što je rekao?

- Ništa! Ništa, ni riči o zabrani. Samo mi je reka evo vam tablete za tlak i dat ću vam tablete za prostatu. Po jednu dnevno, odnosno kako vi živete dva u jedan, onda svaki drugi dan po jednu tabletu. Jebate, diga sam se zadovoljan i pozdravia se sa njim, ma šta, skoro sam se s njim izljubia. Puno mi se svidia ti likar, super je. I od tada ja pijen svaki drugi moj dan, po jednu tabletu i nemam problema sa tlakom, a i puno manje pišan. Mogu ti preporučit tog likara, odličan je!

 

 

012

 

SVI NAŠI MOSTOVI

piše: Vinko Brešković

- Bepo, imam za tebe jednu zagonetku, rekao je Duje ispijajući svoju treću travaricu. - Znaš li šta je to: Hrvatska zemlja, slovenska vizija, kinesko znanje, a evropski novac?

- Pelješki most. - odgovorio je Bepo kao iz topa. - I nije ti neka zagonetka. A sad ću ja tebi postavit jedno pitanje, ili neka bude ka zagonetka. Koji je najduži most u Hrvatskoj i jedan od lipših?

- Pa Pelješki most - odgovorio je Duje također kao iz topa.

- E, pa zajeba si se. Pelješki most je stvarno dugačak i jedan od lipših u Europi, ali nije najduži u zemlji. On je možda važniji od svih jer je spojia hrvatski teritorij posli trista godin, ali nije najduži. Vidia si kako su ga svečano otvorili, koja je to fešta bila, fešta za pamćenje. I nije spojia samo teritorij, spojia je i dva čovika, dvi najvažnije face u zemlji. Svađaju se stalno, svašta govore jedan drugome, ne volidu se nikako, ali radi važnosti mosta obojica su došli na otvaranje i dali jedan drugom ruku. Pa jebate, ljudi su više pljeskali tom rukovanju, nego mostu iako je ovo treće otvaranje. A oni vatromet, to su ga sigurno Kinezi učinili, jer to nitko u Hrvatskoj ne bi tako zna, a oni su majstori za te stvari. Ali Duje moj dragi, najduži most u našoj zemlji je most preko Drave.

- Kako najduži? Pa koliko je ta Drava onda široka, nema valjda dvi hiljade metara?

- E, to ti je posebna priča. Drava je na tom mistu široka četristo metara, ali je most dugačak dvi i po hiljade metara, zamisli duži je sto metar od Pelješkog. A zaljev priko kojega prolazi Pelješki most je širok skoro dvi hiljade metara.

- Ma ti mene zajebavaš Bepo. Kako to da je most preko rike od četiri sto metar duži od ovega koji ide priko zaliva od dvi hiljade metara?

- E to je ono šta ti hoću reć. Po prostornom planu je tu tribalo bit akumulacijsko jezero za neku hidroelektranu. Planiralo se to cilo područje potopit kako bi se ugradila malo niže brana za činit struju. Projektanti su sve to lipo predvidili i most napravili tako da posli ne bude da su zajebali stvar i da nisu mislili na akumulaciju. Ali šta se dogodilo, Evropa nam ne dozvoljava uništavat okoliš pravljenjem akumulacijskog jezera i potapanjem dragocjenog zemljišta, uništavanje flore i faune, tako da smo učinili ti most bez potribe tako velikim. I pazi još, gradili smo ga našom lovom i to prije pet šest godin, a još ga nismo otvorili jer nema cesta do njega. Cilo ovo vrime most stoji neiskorišten, nitko ga nije ni otvoria, nikakve fešte nije bilo. Tuda će prolazit veliki koridor 5C, put za Mađarsku pa priko Bosne do mora. Ali ko zna kad će se to završit, ali jebe nas se mi imamo najduži most. Eto i taj most takoreći spaja teritorij, ali teritorij tri države, znači da je i on važan ka i Pelješki. Dobro ovi je spojia našu zemlju, jer jebate, da bi iša u Dubrovnik mora si proć kroz Bosnu, a tu se usrid lita znala napravit tolika gužva da bi čeka za proć granicu i po dvi tri ure, ka da ideš trajektom liti u Supetar iz Splita. A kad sve ovo vidiš, kad vidiš koliko auti ide svake godine iz Splita na Brač, a ja mislin da ti je to više od svega šta ide prema Dubrovniku, isplatilo bi se napravit most do Brača. Tako bi se rišia i problem trajektne luke u Splitu, jer najmanje prave gužve oni auti šta idu na druge otoke, uvik ih je najviše prema Braču. Lipo bi Split rišia svoj problem gužvi u gradu, a mi bi se spojili sa kopnom. A šta je nama napravit još jedan most, jebate mi smo stručnjaci za te stvari. A evo sad poznajemo i ovega Slovenca arhitektu. Platimo lipo čoviku da nam projektira most, zovemo Kineze da ga naprave i žicamo lovu iz Evrope. Rišimo dva tri problema ujedanput, je li tako?

- To ti je odlična ideja Bepo. - rekao je Duje zadovoljno. - I ovo bi bilo spajanje hrvatskega teritorija. I ovo čekamo više od trista godin, ma šta trista, čekamo od kad postoji Hrvatska. Nismo mi ka Dubrovčani, nismo mi ustupili Turcima zemlju da ne graničimo sa Venecijom. Je li tako bilo?

- Je, Dubrovčani su dali Turcima izlaz na Neum da bi prisikli koridorom zemlju, da ne bi graničili sa Mlečanima jer su ih mrzili, jer su ih se bojali. Jebate, ti luđaci su bili osvojili cilu Dalmaciju, a ovi furbasti Dubrovčani su se lipo sitili i pustili Turke da se sa njima karaju. Ali sad je palo na našu generaciju da spajamo zemlju. Sad je prilika spojit i ovi naš teritorij Brača. Zamisli kako bi to bilo lipo da možeš bez čekanja trajekta zaletit se do Splita na kavu. Pili bismo kavu svaki dan na rivu, a onda za pol ure eto te doma. Jebate i sad mi triba više od pol ure doć do doma na obid, a pogotovu u ovu uru, po ovoj vrućini i posli treće travarice.

011

 

SVEMIRSKE FANTAZMAGORIJE

piše: Vinko Brešković

Sjedili smo u kompletnom sastavu pred vinskim podrumom ispijajući vino. Iako je bilo deset navečer, još uvijek je bilo jako vruće. Šetači su neumorno paradirali pred nama dok smo se mi čudili njihovoj energiji.

- Jebate šta je vruće, rekao je Bepo.

Odakle ovom svitu ova snaga za šetanje. Ni daška vitra, niti malo bave, ništa. Sve je vedro, nigdi oblaka. Možeš gledat u nebo i brojit zvizde, nema čak ni miseca, totalni je mrak. Sve je utihlo, sve se povuklo, sve osim ove vrućine. Sjebat će nas ovo globalno zatopljenje, jebate svi ćemo pomrit od vrućine. Nikad nije bilo ovako, bar ja ne pamtim. Požari svuda oko nas, sve gori. Bidni ljudi gube kuće, vinograde, maslinike, izgaraju im beštje, a i oni su jedva živu glavu izvukli. Jesi li vidia ono u Portugalu, Španjolskoj, Francuskoj, izgorilo im na stotine hektara šuma, izgorilo im desetine sela, umrlo više od hiljadu ljudi od vrućine. Šta će ovo bit, je li ovo smak svita? A oni na televiziji uzeli govorit o nekom novom teleskopu, nekom Jamesu Webbu kojega su lansirali u svemir, šta ja znam, negdi na miljun kilometri od nas pa sada mogu gledat neke galaksije daleko od zemlje. Govore da se taj teleskop odnia tamo raketom, a onda se sam otvara, sam se montira, sam namišta dalekozore, sam baždari kompjutere, sam namišta slike koje onda sam šalje na zemlju. Pa ja mislim da nas oni zajebavaju. Jebate, mi ovdi krepajemo od vrućine, a oni ka poslali neki teleskop sa silnim kompjuterima miljun kilometri bliže Suncu i on radi, njemu tamo ništa ne škodi vrućina, iako je toliko blizuSuncu. Ma možeš mislit šta radi! Sve su to pizdarije. Ako se oće bavit svemirom, neka nas zaštite malo od ovega sunca da svi ne izgorimo, jebe mi se za daleke galaksije. Ima sto boljih načina za potrošit tu lovu, a ne za jebeni teleskop. Govore da su ga gradili trideset godin. Pa znaš li ti šta se sve moglo ugradit za tu lovu u zadnjih trideset godin? Jeba ih teleskop!

- Znaš šta Bepo? Rekao je Duje. Najbolje bi bilo sad ić na Zlatni rat okupat se i osvježit, a onda lipo leć i gledat u zvizde. Možda bi mogli vidit i ti tvoj teleskop, možda i on svitli?

- Jesi li ti popizdia. Sad ić do Rata, pa nemamo više dvadeset godin. A i onda sam iša sa ženskima gledat zvizde, a ko ih je gleda, druge su mi stvari bile na pameti. Tek sam kasnije naučia neke zvizde koje mogu pripoznat, ka onu zvizdu Sjevernjaču i to samo zato jer je najsvitlija. A bilo je i nekih drugih, ka neka kola, neki medvidi, šta ja znam, zaboravia sam. Jedino bi bilo lipo se osvježit u more, a za zvizde me nije briga.

- Ali Bepo, dodao sam, to je jako interesantna nauka. Lijepo je gledat zvijezde i razmišljati o veličini svemira, a da ne govorim koliko nam ovaj novi teleskop donosi otkrića. Eto prve slike koje je poslao na zemlju su zadivljujuće. Vidjeli smo najudaljenije galaksije, one koje su nastale među prvima, a koje su stare trinaest miljardi godina. Pa to je fantastično, to je zadivljujuće. Možda ćemo uočiti i druge planete koji imaju život poput našeg na zemlji. Svašta ćemo doznati o nastanku svemira pa tako i našeg planeta. A na toj slici kažu da se vidi iza te galaksije još neko svjetlo u infracrvenom spektru, ali je jako iskrivljeno zbog sila gravitacije, da ne možemo prepoznati oblik. Ali time smo dokazali i teorije relativnosti koje je Ajnštajn postavio prije sto godina. Mene sve to skupa jako fascinira. Sve je tako uzbudljivo, sva ta otkrića.Bepo me je gledao u čudu, a onda dodao:

- Meni nije jasno šta te to uzbuđuje. Koji će mi vrag sve te galaksije. A kako su uopće saznali da su te stvari stare trinaest miljardi godina?

- Danas je to jednostavno kad možemo mjeriti pomak na infracrvenom spektru. Ali to znači u principu, da svo to svjetlo koje vidimo, jer mi vidimo samo svjetlo, putovalo je do našeg teleskopa trinaest miljardi godina. Znači ona je galaksija isijala to svjetlo prema nama prije tih pustih godina. Ali to je logično, jer i sve ove zvijezde koje vidiš, tko zna da li i sad postoje.

- Kako to misliš, je li postoje? - upitao je začuđen Duje. Pa vidiš ih sada, je li tako?

- Ne, ne vidiš ti te zvijezde, nego vidiš svjetlost koje su one isijavale prije puno godina, zavisi koliko je to svjetlo putovalo do nas. Naprimjer, zvijezda Sjevernjača je udaljena 420 svjetlosnih godina, a to znači da ovo šta ti sad vidiš dogodilo se prije te godine. A najbliža zvijezda, mislim da se zove Alfa Centauri, daleko je od nas pet svjetlosnih godina. Možda je više i nema, ali to ćemo doznat tek za pet godina.

- Ma i ti me zajebavaš ka i ovi šta govore o Jamesu Webbu. Šta ti to znači da mi vidimo svitlo koje se dogodilo prije pet, ili kako si ono reka, prije četiri sto godina? Ma to su pizdarije. Ti u svašta viruješ, u svaku glupost možeš povirovat.

- Zaboga Bepo. Nije u pitanju vjerovanje nego znanost. To su dokazane činjenice. Prije dvadesetak godina, a možda i više, otkrili smo slučajno Super Novu. A to je bio odbljesak eksplozije neke zvijezde koja se dogodila prije sto šesdeset tisuća godina, to je dokazana činjenica. Zašto ti je teško prihvatiti da su zvijezde koje gledamo, toliko daleko da svjetlost do nas putuje godinama, tisućama godina. Vidiš i naše Sunce je jedna zvijezda, ali toliko blizu Zemlje da svjetlost putuje za manje od minute do Zemlje. A nama se čini da je jako daleko, a u stvari je jako blizu. Onda možeš zamisliti koliko su udaljene ostale zvijezde, jer su sve one u stvari različita sunca.

- Reka sam ti na početku da vidim da je Sunce blizu, puno blizu, ja mislim svake godine sve bliže jer nam je sve više vruće.

- Ali Bepo, pričali smo o tome. Nije nama Sunce krivo za globalno zatopljenje, sami smo mi krivi. Mi ljudi sami sebe uništavamo. Svjesni smo toga, ali ništa ne poduzimamo. Sve je uvijek, kad su takve stvari u pitanju, pitanje novaca. Ali pustimo globalno zatopljenje, sad govorimo o svemiru, a to jedno s drugim nema veze.

- Imaš prav. Nema Bepo veze ova vrućina sa Suncem. - rekao je Duje. - I prije je grijalo, a nije bilo ovako vruće. Ali da te pitam nešto drugo. Po tome šta ti govoriš, te tvoje pizdarije o toj svitlosti i tim udaljenostima, onda kad se po tebi dogodila zvizda Danica?

- E to je nešto drugo. Zvijezda Danica u stvari nije zvijezda, to je planet u našem sunčevom sustavu. Ona se može vidjeti samo kratko vrijeme u sumrak ili u ranu zoru kad je obasja sunčeva svjetlost. Inače se taj planet zove Venera, ali eto u narodu je ostala zapamćena kao zvijezda Danica.

- Jebale vas zvizde. Homo popit još jednu bocu vina, ubacio se Marin.

- Imaš prav, Marine, ajmo popit još vina, jebale ga zvizde I svitlost, baš me iznervožita!

010

 

DJEČJE IGRARIJE

piše: Vinko Brešković

 

Bilo je to još jedno vruće srpanjsko prijepodne, a ja sam u svom omiljenom kafiću sjedio s prijateljima ispijajući kavu. Svi su se žalili na vrućinu, na gužvu, na neumorne turiste koji su prolazili kroz kafić, na popunjenost svih stolova, na nesnošljivu noćnu buku, dok sam im ja pokušavao dočarati sve ostale ljetne draži, ali bezuspješno.

- Znate prijatelji moji zašto volim ljeto između ostalog? Zato što ljeti možeš sresti ljude koji ne žive sad u Bolu, a za koje nas vežu lijepe uspomene. Bože moj, kad dođeš u neke godine ostanu samo sjećanja, ali ja mislim da je to pravo bogatstvo. Kad se imaš čega sjećati, u stvari si bogat čovjek, zar ne? - upitao sam svoje prijatelje koji su gledali u pravcu čovjeka koji nam je prilazio.

A Duje je veselo sjedajući rekao:

- Ma slušajte, srea sam jednu prijateljicu iz dječjih dana, Idu, koju nisam vidia četrdeset godin, tko zna, možda i više. Jedva san je pripozna. Pita ona mene jesi li ti Duje, a ja onako iznenađen viknem, Ida to si ti. Ali još uvik je lipa žena, a ka mlada je bila lipotica. Kad sam ima šesnaest sedamnaest godina, bia sam u nju zaljubljen do ušiju, ali ne samo ja, sva moja ekipa iz tih godina. Ona ti je živila, ja mislim u Osijek, a posli kad se udala u Zagreb. Govori ima dvi ćere, unuke i još uvik muža. I tako se mi ispričali, sitili se kako smo se igrali ka dica. Govori ona, ova naša dica nemaju pojma šta to znači igrat se vanka po cesti, po dvorima, ništa ne znaju, nemaju nikakvu maštu. Oni gledaju u tablete, telefone, televizije, a mi smo bili cilo vrime po putima. Ona je dolazila samo liti tu u jednu kuću u mome susidstvu i onda bi se cilo vrime igrali zajedno. Znaš, sićan se tih igara. Pa to je bilo lipo, ma šta lipo, ima prav žena šta govori, bilo je maštovito. Najviše smo se volili igrat mame i tate. Bili bi tamo u jednoj ruševini uredili ka našu kuću, imali smo škatulu koja nam je bila ka špaher, imali smo male potiće koji su nam bile teće. A pjati su nam bile stare pločice. Ona bi ka kuhala u te potiće mišajući zemlju i vodu, a onda kad bi bilo kuhano, stavi na pločicu i govori, sad idemo jist. Mi bi ka izili, a onda bi išli leć. Imali smo postelju od kartuna kojega smo prostrli tu po zemlji,a onda bi na njega legli. Ona bi onda uzjahala na mene i počela skakat po meni, a ja sam prvi put popizdia i vika, šta to činiš, boli me štumak. Ali ona mi je onda rekla da se tako ponašaju mama i tata, da tako mora, da se tako ide leć, a onda sam ja muča, šta ću, valjda ona zna, ja nisam ima pojma. A kako je bila malo veća od mene, ja nisam moga podnit tu težinu, onda je rekla, ajde dobro, lezi ti na mene. Ja bi lega na nju, a ona mi govori, sad radi ovako i počela mrdat guzicom. Ja bi tako činia, a ona je cilo vrime govorila, tako, tako, još, još.

Dok smo se smijali Dujinoj priči, Bepo je rekao:

- A ja sam se volia igrat likara sa Žužom. Ona bi ka došla kod likara, pričala kako je boli ovdi i ondi, a ja bi joj reka, molim vas skinite se. Onda bi ona skinila vešticu, a ja bi joj reka da mora skinit i mudante. Ona se prvi put bunila i rekla, da to likar nikad ne traži, ali sam joj ja objasnia da sam specijalist. Šta će bidna Žuža skinila ona i mudante, a ja bi uzea malu pločicu ka stetoskop i cilu je pregleda. Jebate, pipa sam svuda, po škini, po prsima, po guzi, po pipici, po ramenima, svuda. Guospe moja kako sam gušta, ali ni njoj nije bilo mrsko. Sićan se jedanput dok sam je tako pregledava, upala njena mater u ruševinu i vikne, a tu ste vi. Šta to činite, a mi onako naivno ka dica govorimo pa igramo se likara. Šta smo imali šest sedam godin, ne znam zaboravia sam. Žena se nije naidila nego je rekla Žuži, ajde brzo se obuci i odma doma. Posli tega se više nismo igrali likara, rekla mi je da joj je mater zabranila, a ja sam patia za popizdit.

Smijao sam se i upitao:

- A čega si se ti Marine volio igrati?

- Nikad se nison voli igrat sa ženskima, somo sa muškima. Jo son se igro na franje, kukalo i na areus, areus.

(objavljeno 22. 07. 2022.)

 

009

 

VRIJEME DEPRESIJE

piše: Vinko Brešković

- Ne znam Bepo koliko ti pratiš ove vijesti, ali užasne nam se stvari događaju. Slušajući svakodnevna zbivanja u ovoj našoj napaćenoj zemlji, sve više upadam u depresiju. Svaki dan imamo neku korupcijsku aferu, svaki dan nekog uhapse, svaki dan nekog osude za pljačku, za nepotizam. I ministre nam hapse, a da ne govorimo o bivšim ministrima, o zastupnicima u Saboru, o djelatnicima raznih ministarstava, načelnicima, pročelnicima. Kad bi objavljivali još i imena ljudi koji nisu u javnoj službi, morali bi imat posebne novine za uhapšene, za osuđene, za proganjane. Ova korupcija je veliko zlo. Uvukla se u sve pore društva, na sve razine sistema, od onog općinskog pa do nacionalnog. Više se ne možeš ni zaposliti ako ne poznaješ nekog na pravom mjestu, ne možeš otići do liječnika ako nikoga ne poznaješ. Zapošljavaju se ljudi na nepostojeća radna mjesta, zapošljavaju se nestručne osobe samo ako imaš pravog čovjeka na pravom mjestu. Još malo pa nećemo moći ni disati ako te neko ne preporuči, ako ne dobiješ dozvolu, a nju nećeš dobiti bez veze. Moraš biti podoban ili stranački, ili obiteljski, ili moraš imati kuma, rođaka, tetu, barbu. Nema više veze koju školu si završio, koji si fakultet studirao, sve to pada u vodu, bitno je poznanstvo. Evo predsjednikova žena se požalila ravnateljici škole na loš rad jedne profesorice, a ona je odmah bez da je ova tražila, njenom sinu povećala ocjene na pet.Toliko se žena prepala da je to uradila za svaki slučaj. Na fakultetu gdje se inače polaže prijemni ispit, momak je bio ispod crte za upis, a onda je tata nazvao i opa, preko noći se popeo za trideset mjesta. Kod nas u Hrvatskoj možeš dobiti razne poticaje u poljoprivredi čak ako se i ne baviš poljoprivredom, možeš dobiti poticaje za turizam i ako se ne baviš turizmom, sve se može, a pogotovu ako si bivši ministar. A vidi sad ovo friško. Najomiljeniji ministar daje ostavku, jer kako kaže, dosadilo mu je, ne može više raditi pod pritiskom. Tko zna što je pravi razlog njegovog odlaska. Ne daj ti Bog da se razboliš kao običan građanin ove zemlje. Probaj otići na ultrazvuk, ili na neki još kompliciraniji pregled pa će te naručiti za godinu, a za neke pretrage i više od toga. E, ali ako nekog poznaješ, možeš se pregledati odmah sutra, nema problema. Ne možeš više otići kod nekog specijaliste s uputnicom, nego ti to mora liječnik zakazati online, a to su ti rokovi od šest mjeseci do godinu dana. Čak vaditi krv u Bolu ne možeš kad poželiš, nego ti liječnik kaže koji to četvrtak u mjesecu možeš doći, a to je uglavnom sljedeći. Eto moj prijatelj ima sina koji je doktorirao ekonomiju i javio se na natječaj za koji ispunjava sve uvjete. Prvo su mu rekli da je previše kvalificiran, a onda su mu uzeli dokumente i rekli da će mu se javiti. To je naravno bilo neko direktorsko mjesto na koje su na kraju zaposlili čovjeka bez kvalifikacija, ali kažu on ima iskustvo jer je radio u nekoj firmi kao komercijalist pet godina pa ima više prakse , iako to nije bio uvjet. Evo i kod nas već četvrti put biramo direktora turističke zajednice. Zataborili se vijećnici i ne žele izabrati kandidata koji stalno dobija četiri glasa, a treba biti pet. Kao da biraju u šatoru nad kojim stoji natpis cirkus. I šta sad, kako će ga izabrati, do kad će to trajati? Pogledaj malo šire pa ćeš vidjeti i još gore stvari. Predsjednik nam pljuje po premijeru, pljuje po ministru vanjskih poslova, po ministru obrane, a ni oni ne ostaju dužni. Kad ih slušaš ježiš se da tako nešto uopće mogu izgovoriti. Sramote nas po svijetu ograđujući se jedan od drugog, kao da se radi o dvije države. Ovaj ucjenjuje NATO savez sa promjenom izbornog zakona u Bosni, a ovaj mu odvraća da je glup i da se to ne radi na takav način. On pak pljuje po Bundestagu koji je usvojio Deklaraciju o Bosni koja njemu ne ide u prilog, kaže to su usvojili jer im je to predočio neki poslanik bošnjačkog porijekla. Šta on misli da su svi poslanici Bundestaga idioti i da ne znaju tko je tko i šta su to izglasali. Na arbitraži u Americi smo izgubili od MOL-a i moramo platit dvije miljarde kuna, a premijer slavi jer smo dobro prošli, jer da smo se išli nagoditi s njima, platili bi i više. Za to vrijeme Mađari slave jer su nas dobili na arbitraži. Tko je ovdje lud? A onda Ukrajina. Uveli smo sankcije Rusima i uvjereni da će se pokajati šta su tako brutalno napali jadnu zemlju, a njima ništa, ali zato mi padamo sve više i više. Cijene energenata podivljale, dižu se cijene hrane radi toga, polako sve ide k vragu. Evropa će se ove zime smrzavati, miljuni ljudi će umrijeti od gladi jer se ne izvozi žito iz Ukrajine, a rat neće prestati. Doći će u pitanje i jedinstvo Europe, jer mnoge zemlje neće moći preživjeti, sve se lako može oteti kontroli, lako možemo otići u treći svjetski rat. Upali smo u veliku inflaciju, a sada svi predviđaju da nam slijedi svjetska recesija. A nije to najgore, kažu da nam se može dogoditi stagnacija, ili ne daj Bože stagflacija. Bepo, ja sam očajan.

Bepo me je zapanjen slušao bez izgovorene riječi, a onda je zabrinutim glasom rekao:

- Uuu jebate, ovo je ozbiljno. Slušaj prijatelju. Imam jednog prijatelja čiji brat ima prijatelja koji je kum jednom psihijatru u Split na Firule. Sad ću ga nazvat, pa lipo idi i sve ovo njemu ispričaj. Možda ipak nemoj baš sve, jer bi te moga zadržat.

(objavljeno 15. 07. 2022.)

 

008

 

TAOCI TURIZMA

piše: Vinko Brešković

Bio je to još jedan vrući srpanjski dan s trideset pet stupnjeva u zraku. Sjedili smo ispijajući našu jutarnju kavu u standardnom društvu, a onda je Bepo bijesan upitao:

- Ma jeste li vidili sinoć na televiziji kako je najskuplji kruh u Hrvatskoj na Braču. Jebate, govore da je kilo kruha došlo na pedeset kun, a onda su pitali neke turiste je li im skupo kod nas, a oni govore da nije, govore da je kod njih još skuplje. Šta je ovo došlo, koje je ovo vrime, di mi ovo živemo?

- Da, Bepo - rekao sam snužden - ali oni imaju plaću pet šest hiljada eura, a pogledaj kakve su nama mirovine, pričali smo o tome. Ali pitaj malo okolo sebe je li njima skupo. Evo pitaj Duju je li njemu skupo? Njemu sigurno nije skupo kad iznajmljuje kućicu za četiri stotine eura dnevno.

- Lipo ti govoriš, ali ja nemam kućicu ni apartman, ništa ne iznajmljujem, šta je sa menom. Meni je to skupo za popizdit. Ali nije samo kruh u pitanju, sve je ovdi kod nas skuplje. Čujem da su prodavali trišnje za sto, da je cina maslinovega ulja došla na sto četrdeset, da se vino prodaje za pedeset kuna po litri, skočile su sve ostale cine više nego naprimjer gore u Slavoniji. I kod njih je sve poskupilo, ali ni blizu ka kod nas, a sve to radi turizma. Pogledaj sad šta nam se događa s parkingom u Bolu, pa nemaš di parkirat, svuda se naplaćuje. Ti koji moraš ić autom na kupanje, nema šanse da ćeš nać parking bez platit. Ako meni dođe sin u posjetu sa autom, mora računat da će platit barem sto euri za parking, jer imam jedno misto za sebe, a svi drugi moraju plaćat. Nema nigdi mista di se možeš parkirat a ne platit. Pa jebate, mi smo taoci turizma. Mi koji živemo stalno ovdi plaćamo sve puno skuplje radi turista koji imaju lovu, kojima ovo nije ništa skupo, ka i ovima našima koji lipo zarađuju od turizma. Ali niko ne misli na bidan svit koji nema dodatne prihode od turizma.

- Pa ko ti je kriv šta nisi ugradia neki apartman ili neku kućicu ka mi – rekao mu je Duje nasmijan.

- Pa, Duje, nisam jer nisam moga. Nisam ima love ka ti, nisam ima šta prodat ka ti. Cili sam život radia za ovo malo penzije i sad ti mene pitaš zašto nisam gradia. Nisam moj Duje ima od čega gradit. Mora sam školovat dicu, mora sam živit, a za gradit nisam ima. Ti si proda puno zemlje pa si dobia love, meni je to drago šta si lipo uložia, ali nismo svi bili te sriće. I šta sad? Šta nas sada triba pustit da krepamo od gladi?

- U pravu si Bepo. Naša vlada je cijelo vrijeme pandemije vodila računa o tome da se ne izgubi ni jedno radno mijesto, trudila se nadoknaditi manjak prometa firmama koje su patile radi pandemije, a sada imaju povećane prihode radi inflacije i moraju voditi računa o nama koji imamo veliki problem radi povećanja cijena. Treba razlikovati povećanje radi inflacije od ovog povećanja radi turizma. Dali su umirovljenicima dva puta jednokratnu pomoć, prvu radi pandemije, a drugu radi povećanja cijene struje i plina, ali ne mogu sad davati radi turizma, iako njima odgovaraju što veće cijene.

- Dobro, znam da ne mogu svima pomoć, ne mogu odvojit penzionere u Slavoniji naprimjer, od nas u Dalmaciji, jer jebate, kad devedeset posto naših zarađuje veliku lovu od turizma. Ali evo ja imam jedan prijedlog za našu općinu.

- A koji to prijedlog imaš? - upitao ga je Duje.

- Slušaj, ja bi da sam na misto općine uzima svima koji se bave turizmom u Bolu dodatan prirez. I naša općina ima povećan prihod od turizma, je li tako? E pa ti bi Duje, ali i svi ostali koji imaju apartmane po Bolu, triba plaćat dodatni prirez, a onda bi taj novac dava ka jednokratnu pomoć onima koji nemaju apartmane, kojima su ove cine koje su digli radi turista tolike da ne mogu živit. Lipo bi to nazva dodatak za taoce turizma. Ne mora bit to velika lova, ali bar da se zna da misle na bidan svit koji plaća više novaca radi vaših apartmana i kućica.

- Jesi li ti popizdia? Pa ionako mi uzimaju porez po svakoj postelji, uzimaju mi takse za svakog turistu kojeg prijavim, uzimaju mi čak i PDV ako pređem određenu sumu za godinu dan. A ti bi da i tebi plaćan? Ti si lud.

- A jesi li diga cine apartmana ove godine? - upitao ga je Bepo.

- Jesam, ali to je normalno jer su se cine struje digle, normalno da su mi troškovi veći.

- Dobro, istina je da je struja poskupila deset posto, a koliko si ti diga cinu apartmana?

- Diga sam dvadeset posto, a ja mislim da je tribalo i više, šta je to!?

- E, vidiš ja bi ti uzea tih deset posto i podilia nama taocima.

Počeo sam se smijati, a onda me je Duje bijesan pogledao i rekao:

- Ti se smiješ, oli ne vidiš da on misli ozbiljno. Bepo, ti si skroz poludia. Pa ko može plaćat tolike poreze i prireze, odakle mi ta lova, ne mogu ja toliko zaradit. Ja bi to mora opet naplatit od turista, a šta ako im to bude skupo, neće mi doć dogodine. Daj mi Stipe jednu travaricu, baš si me Bepo iznervira!

(objavljeno 08. 07. 2022.)

 

 

007

 

ANTIFAŠIZAM

piše: Vinko Brešković

 

Duje je prilazeći našem stolu gdje smo Bepo i ja polako ispijali kavu rekao:

- Šta je, Antife, slavite današnji praznik, a?

Marin, koji je zajedno s njim prilazio i sjedao na stolicu za naš stol dodao:

- Ma ste vos dvojica stvarno Antife?

- Ja jesam - rekao sam veselo - a mislim da je i Bepo. Ali šta vi loše vidite u tome, zar vi niste antifašisti?

- Ja bogami nisam - rekao je Duje. - Ta govna su napravila toliko zla nama Hrvatima, da bit antifašist je isto ka bit antihrvat. Jebate, pobili su na desetine iljada ljudi na Blajburgu, a vidiš i ovo sa onom jamom Jazovkom šta se i danas obilježava, i to su oni učinili. Mene bi bilo sram pripadat takvim ljudima. Nemoj zaboravit da je njihov glavni vođa bia Tito, najveći diktator u svitu, komunist, antifašist i veliko govno od čovika. Pobija je puno nevinih ljudi, a siti se i Golega otoka, šta je tamo radia. I ti meni govoriš da si antifašist, onda si i ti govno ka i oni.

- Ajde Duje, nemoj srat bez veze, nego lipo naruči travaricu, ja ću je danas platit - odgovorio mu je Bepo ljutitim glasom. - Je, puno je Tito zla napravia, ubija je puno nevinih ljudi na Blajburgu, puno je ljudi stradalo i na Golemu otoku. Nijedan ubijeni bez suđenja ne merita takvu smrt, ali nemoj zaboravit da rat nije počea 45. Nego je počea 41. godine. Jebate ti si ka ovi Srbi koji misle da su jedini zločini počinjeni 95. godine, ka da je Domovinski rat tada počea, a ne 91. A znaš li ti moj Duje, zahvaljujući kome mi danas imamo Hrvatsku?

- Imamo državu zahvaljujući našem prvom predsjedniku Tuđmanu i braniteljima, a kome drugome?

- A koju su to državu oslobodili naši branitelji? E ja ću ti reć. Onu koju su nam dali Tito i antifašisti. Oni su oslobodili od fašista cilu zemlju, a onda su Ustavom iz 74. godine odredili granice, dali nam hrvatski ustav, dali nam praktički državu koju su posli branitelji oslobodili. Ali nisu oni određivali ni granice, nisu osvajali teritorije, nego su se branili od napada, oslobađali su ono šta su nam bili oduzeli Srbi. Ali zahvaljujući antifašizmu, mi danas imamo državu. A sada se posli toliko godin mi njih sramimo, sad mi preziremo te ljude toliko da smo im srušili sve spomenike, da nećemo stavljat spomen ploče poginulih za borbu protiv fašista. A i nemoj zaboravit, da je naš prvi predsjednik bia antifašist, da je čak bia i komunist, bia je Titov general. Bia je u ratu baš kad su napravljeni najveći zločini nad hrvatima na Blajburgu, kad su proganjali Hebranga, kad su proganjali blaženega Stepinca. On je dok je bia živ, drža u svome kabinetu Titov kip, a to sigurno nije radia za dišpet. Nemoj mislit da ja opravdavam zločine koji su učinjeni posli rata, od 45. pa dalje. Ne, ne podržavam nijednu žrtvu koja je platila glavom bez suđenja, bez ikakve presude i to na takav grubi način. I još jednu stvar, nisu svi antifašisti bili komunisti, ali ti komunisti su pokrenuli rat protiv fašista. Oni su organizirali borbu, oni su bili organizatori svih akcija protiv Njemaca, Talijana, ustaša, četnika, protiv svega zla. U svim tim borbama poginulo je puno našeg svita, poginulo je masu Dalmatinaca koji nisu bili komunisti, poginulo je puno i Boljana, a mi se sada njih sramimo, govorin ti nećemo stavit u spomen park ploču sa njihovim imenima, pa šta se tebi čini, da je to normalno? Kakvi smo to ljudi postali, kakvi smo mi to kršćani kad mrzimo druge zato šta su bili drugega političkog opredjeljenja. Triba moj Duje sve praštat, triba gledat naprid, triba obilježavat sve praznike, dat spomen svim žrtvama, ali nikoga ne mrzit, nikome ne želit smrt. Vidiš, danas nam nije problem vikat ‘Za dom spremni’, nije nam problem to nazivat starim hrvatskim pozdravom, iako i ti i ja znamo da to nije istina. Znamo mi dobro ko je koristia taj pozdrav, ko su bili ti ljudi, ali danas mislimo da su se oni borili za našu stvar. Borili su se kurac za našu stvar, borili su se kontra nas, kontra naše današnje Hrvatske, ali mi mučimo, puštamo neka viču, neka pivaju, jebe nas se hoće li to kome smetat ili ne. E vidiš, radi tega sam bia i osta antifašist, radi tega danas slavim praznik, radi tega ću ja danas platit travarice, rekao je Duje nazdravljajući dignutom čašicom. Uzvratili smo mu također sa čašicama u rukama, a Marin je dodao:

- Smrt fašizmu, sloboda narodu!

- Nemoj molim te. Dosta je pozivanja na smrt. Evo nam je predsjednik dao lijepu ideju, valjda jedinu pametnu u zadnjih godinu dana. Ajmo nazdravit s: Ne fašizmu, sloboda narodu!

 

 

006

 

ODLIKAŠI

piše: Vinko Brešković

 

- Ma slušaj Bepo. Danas mi se vratio sin iz škole sav tužan jer je dobio peticu iz nekog predmeta, a ja ga pitam zašto si tužan pa dobio si pet.

- Misliš unuk?

Ignorirajući njegov zajedljiv upad, samo sam nastavio:

- Da, kaže on, ali imao sam dvije greške. Pa šta, pitam ga ja, a on mi govori da su njegovi prijatelji imali petice, ali bez greške. Eto ti moj Bepo, sad nije štos imati peticu, nego mora biti petica bez greške. A sjećaš se kako je to bilo kad smo mi išli u školu

- Da je li se sićan? Pa jebate, u naše vrime se pravila prava čistka već u četvrtom, petom razredu. Kod mene u razred je palo njih dvoje već u četvrti razred, a da ne govorim u peti, prava čistka. Jebate, od dvadeset koji smo upisali prvi razred, završilo je nas trinaest. Padalo se bez problema. I šta je sad ovo? Je li moguće da su ove generacije toliko pametnije od nas, ili nešto nije u redu sa školama. Jebate sve su odlikaši. Tako ti je i u srednjoj. Nema padanja razreda više, svi prolaze. Dobro, nisu baš svi odlikaši, ali dvi trećine razreda imaju sve petice. Kad smo mi bili dica, nije bilo srednje škole u Bolu, morali smo ić u Split, jedino ako si tija bit konobar, a za sve drugo moraš u Split. Ja sam se upisa na tehničku školu. Na početku je bilo tri razreda, A, B i C. Već u drugome razredu je bilo samo A i B. Cili jedan razred je pa godinu. Slušaj, moj prijatelj Fjaka me je dočeka u drugi razred ka ponavljač, a ponavlja je i prvi razred. On nije ka drugi tija odustat, nego je bia toliko uporan da završi tehničku, da je ukupno iša šest godina u srednju. Mi smo ga zajebavali da je pa sigurno i koju godinu u vrtiću, jer je bia stariji tri četiri godine od nas. A naš prijatelj Đigi mu je jedanput reka da on ima više staža u srednjoj, nego šta je on ima u osnovnoj. Ali nije Fjaka bia jedini, bilo je đaka koji su padali po dvi godine puno. To nije bila neka rijetkost. A pogledaj danas, jebate, ko još pada u srednjoj školi? A o osnovnoj da ne govorin. Sve se to prominilo prijatelju moj. Ova današnja dica barataju kompjuterima ka da su s njima rođeni, a ja ga još uvik ne znam uključit. Meni je engleski bia težak za popizdit, jedva sam ima duje, a jebate ovi danas govore engleski ka maternji. Kad promisliš, to je normalno, jer im je tablet, telefon i ne znam ja šta još uvik u ruke. A tamo je sve na engleskom, a na televiziji su svi filmovi, svi crtani na engleskom, pa normalno je da nauče jezik doboto prije nego progovore. Vidićeš, za koju godinu će im prve riči bit na engleskom, a ne na hrvatskom.

- A šta ti je poslije bilo s tim prijateljem Fjakom?

- Znaš, bia je odličan električar. Naravno utvrdia je gradivo dobro, zna je sve. Ali slušaj ovu njegovu priču. Već kad je iša u penziju, povede on svoju mater koja je imala priko osamdeset godina na Korčulu. Tamo je ima vikendicu i tija je ženu malo odvest da se odmori. Sva srića nije bilo puno zima, iako je već bia jedanaesti misec. Dok su se vozili trajektom, padne njemu napamet, jebate zaboravia sam platit struju na Korčulu. Najebali smo ako su isključili. Dođu oni u vikendicu, on ide uključit svitlo, ali ništa. Popizdi i odmah nazove ženu i objasni joj di stoji uplatnica i neka odmah ode uplatit struju. Uplati ona odmah i pošalje mu na mobitel. Ali, jebiga subota i Elektra ne radi do ponediljka. Utopli on mater, skuha joj čaj na plin, skuha večeru i navečer joj da normabel da spava šta duže. Govori on meni, jebate ubit ću mater sa zimom. Ujutro u nedilju je on odvede kod prijatelja i tamo provedu cili dan, tako da se žena ugrijala, tamo je i obidvala, a navečer on njoj duplu dozu normabela, tako da se probudi ujutro šta kasnije. Ujutro u ponediljak on odmah ode u Elektru i zamoli ih da mu hitno uključe struju i pokaže im uplatnicu na telefon. Ona žena tamo ide provjeravat i odmah mu govori da mu oni nisu isključili struju. Ode on u butigu još prije nego se mater probudila i kupi ispitivač napona, znaš onu glimericu. Dođe on doma i prvo provjeri osigurače, a ono jebate ima struje. Ode u banj i upali svitlo, ono gori. I šta se ispostavilo na kraju, prigorila mu žarulja u dnevni boravak. Brzo on promini žarulju i eto ti mater se diže. A on šta će, kaže on njoj, evo sam bia u Elektru i sredia stvar, sad imamo struje. Uključi on sve grijalice i u čas se kuća ugrije, ali materi nikad nije reka šta se dogodilo, govori bilo me je sram. Eto ti sve škole koje završiš, ništa ne pomaže kad nemaš pameti, ili bolje rećeno kad nešto umisliš. A da ti ne govorin, da je meni sin završia elektrotehniku i da me zove prominit žarulju, a samo da ti rečen, bia je odlikaš.

(objavljeno 24. 06. 2022.)

ÂÂÂÂÂÂÂÂ

 

 

 

 

005

 

BOLSKI UMIROVLJENICI

piše: Vinko Brešković

 

- Ma reci mi Bepo, ako dobro procijenjujem ovdje u kafiću nema baš puno umirovljenika, zar ne? Rekao bih da su oko nas uglavnom mlađi ljudi. Stvarno smo imali sreće u životu pa imamo tolike mirovine da sebi možemo priuštiti svakodnevno kavu, ponekad i travaricu. Vidiš nema puno naše generacije koja to sebi može omogućiti. A kad slušam na televiziji one razgovore s umirovljenicima po gradovima, sav se naježim. Pa jadni ljudi kažu, da kad od svoje mirovine plate komunalije, struju, plin, stanarine, telefon, televiziju, ostane im jedva toliko da mogu preživjeti. Govore da ih je ova inflacija ubila, da više ne mogu sebi priuštiti svaki dan meso za ručak. Obilaze trgovine za akcijama, neki kopaju po kontejnerima, skupljaju boce kako bi preživjeli. Stalno govore da su baš umirovljenici na ivici siromaštva, a sva povećanja mirovina su smiješna. Povećali su mirovine za dva-tri posto, a to je ništa kad je inflacija osam posto. Naravno ima umirovljenika s velikim mirovinama, ali njih je malo, uglavnom su mirovine oko dvije i pol tisuće kuna pa kad im povećaš za tri posto, šta je to, još koju kunu, to je ništa. Možda će moći još koji put kupiti meso za ručak, ali u suštini neće im se nešto ozbiljno povećati standard života. Zato ja mislim da mi imamo sreće, eto mi sjedimo u kafiću i možemo platiti kavu.

- Jebate, di ti živeš? Pa nisu penzioneri u gradu i ovi u Bolu isto. To ti je razlika od neba do zemlje. Ja mislim da u Bolu manje od deset posto penzionera žive od mirovine. Nema ih po kafićima, ali znaš zašto? Zato jer svi rade, nemaju kad doć na kavu. Najzaposleniji ljudi u Bolu su ti penzioneri, oni najviše rade, oni najviše doprinose. Pitan ja Duju neki dan, kolika ti je penzija, a on mi govori, jebeš penziju, ko još žive od penzije. Moj prijatelju, u Bolu je malo, puno malo takvih ljudi. Pogledaj oko sebe koliko se gradi, koliko se vinograda, maslina, vrtla obrađuje i ko ih obrađuje? Penzioneri! Oni najviše grade, oni su po vinogradima, po maslinama, po vrtlima. Doša je neko jutro Marko crvenih očiju u kafić na kavu, a ja ga pitam šta ti je, a on mi govori bia sam sumporavat lozu. Slušaj, napravi on vina i proda kroz lito dosta toga. Ima i kućicu šta iznajmljuje i šta će mu penzija, ja mislim da on ni ne zna kolika mu je. A da ne govorim o drugima. Imaju puste apartmane, kuhaju za goste, gaje kokoše, purane i sve se to moj prijatelju proda kroz sezonu. Zato je lako bit penzioner u Bolu. Nije to isto ka u gradu di nemaš ni apartman, ni malo vrtla, ni vinograd, ni maslinik. Jesi li kad čuja da se u Bolu pojavila javna kuhinja, da se dili spiza potrebitima. Ne, nikad. Ali jebiga, zato kad je neka fešta di se dili mukte spiza, pojavit će se masa njih, ali ne zato šta im je potriba, nego zato jer je mukte, a to se ne propušta. Šta jednom bolskom penzioneru znači dvista kuna godišnje, ništa. A je li iti jedan preskočia uzet dvista kuna socijalne pomoći u općini za Uskrs? Nije niti će. To je pitanje karaktera, a ne neimaštine. Nikome od njih to ne triba, dobro ima i njih kojima to puno znači, ali njih je sigurno puno malo. A ti meni govoriš da nema penzionera u kafiću, jer to ne mogu platit. Mogu, mogu prijatelju, ali nemaju kad, prezaposleni su. Grade, razvoze, kuhaju, kopaju, tetoše goste, iznajmljuju, prodaju, svi nešto rade. Eto to ti je dobrobit turizma. Turizam nas je spasia, on nam je sve ovo omogućia. A nemoj zaboravit da nema nigdi lakše zarade ka u turizmu. Svaki dan kad ideš leć tebi kapne lova na račun od apartmana, a nisi se ni oznojia, nisi se ima di umorit. Puno toga je upropastia, ali puno dobrega nam je i donia. Svi naši prijatelji žive od turizma i neka, to je dobro. Puno stvari moraš progutat, ali nikad ne smiš zaboravit da od tega svi mi živemo. I ovo malo penzije šta dobijemo, dobijemo zahvaljujući turizmu, jer je sve drugo otišlo k vragu.

Ugledali smo Marina koji je prišao našem stolu i umorno sjeo na fotelju rekavši konobaru: - Doj i meni jednu kavu.

- Šta je Marine, oli si se umoria? - upitao ga je Bepo.

- Ma jeben ti turizam i kuo ga je izmisli. Duošli su mi gosti jučier i od kad su ulizli u apartman, nisu ugosili klimu. Jo još nosin duonju majicu, a oni goridu klimu. A parvo ča su me pitali je mogu smanjit cinu sa dvista eurih na stuo pedesiet. Eto to ti je turizam. Jebate, kuo zno koliko ću struje plotit, a vuon bi da mu smanjin cinu. A da ti ne govorin da svaku šetemonu vajo prominit lancune, da svaki drugi don vajo dat nove šugamone. Jo son uvik kuho baren jedon put na šetemonu niku večeru za njih, ali bogami već nieću. Ča bi du oni tili? Dodu dvista eurih za nuoć i onda mislidu da su gospodori, da ih vajo služit ka sluga. Kupi son pri dvo godišća za oba apartmana aparate za kafu, kupi son kuhala za vodu, moro son kupit mikrovalne, vajalo je plotit internet da bidu guovna mogla uvik bit spojena, uloži son i u nove pjate, žmule, beštek, sve son učini. E, po zajebali su se malo. Uništi me je ovi turizam, sjebo me je! A ovi gore u Zagrebu govoridu kako tribo produžit sezonu, kako je malo da imomo goste somo tri miseca. Lako je njima to govorit kad oni ne rabotodu u turizmu. Jebe se njima ča mi vuode krepojemo od posla, njima je važno somo da napunidu proračun. A jebate, kad bi produžili sezonu, puol Bola bi svaršilo u ludnicu! - završio je Marin bijesan.

Bepo je pogledavši u mene rekao:

- Eto ti moj prijatelju, i šta ćemo sad?

(objavljeno 16. 06. 2022.)

 

 

 

 

 

004

 

DEMOGRAFSKI PROBLEMI

piše: Vinko Brešković

 

 

Nakon predivne večere koju je Duje spremio razvila se uz vino žučna diskusija o demografskim problemima u Hrvatskoj.

- Znaš, ima toliko pametnih ljudi kod nas koji nas upozoravaju kako rišit ovi problem oko nestanka Hrvata, ali jebiga niko ih ne sluša. Lipo je onaj profešur reka da moramo plaćat dječje dodatke za dicu više nego dosad, reka je da moramo produžit ženama bolovanje dok dite ne napuni barem godinu dvi dana, reka je još puno dobrih savjeta, a oni u vladi ništa ne čuju. Svake godine nam se rađa sve manje dice, a zašto? - upitao se Bepo.

- Pa šta to govoriš Bepo? Vlada je učinila više nego ijedna do sada. Daje razne poticaje za svako novorođeno dite, produžili su i taj porodiljski dopust, čak su rekli da i muški mogu uzet porodiljno. A i naša općina daje puste novce za novorođenu dicu, učinili su sve šta su mogli, šta bi ti tija još?

- Ne znam ja šta triba, jebate nisam demograf. Vidiš davali su i plaću materima u Zagrebu da stoje doma i čuvaju dicu, pa šta se dogodilo, ništa, opet se rodilo manje dice nego ikad. Po meni, to znači da nije lova u pitanju, nego nešto drugo. Ljudi su se jednostavno prestali razmnožavat. Jebate prestali su se bavit seksom. Više ne vode ljubav, ali mi nije jasno zašto? Znam da je ova nova tehnologija upropastila svit, da više ne izlaze ka nekad, da su više na društvenim mrežama, da se ne čitaju libri, nego im je telefon uvik u ruke. Jeba ih telefon.

- Vidiš moj Bepo, a ti si protiv zabrane pobačaja. Triba to zabranit pa da vidiš kako bi nas bilo više! - rekao je Duje vičući.

- Ma koji pobačaj? Ma šta ti misliš koliko se tih pobačaja godišnje napravi? Pa to su zanemarive brojke u odnosu na rođene, nema pobačaj veze s tim. Govorin ti ja da su sve ove novotarije krive, da je mladost izgubila interes za fameju. Nikome više nije interesantno imat obitelj, svi hoće slobodu, niko neće obaveze, a znaš i sam da je fameja i te kako obaveza. Ja gledan ovu mladost kako žive. Da im nema matere i oca ne bi ima ko čuvat dicu. A ko je meni i tebi čuva dicu? Sami smo odgajali, jedva su mi kadikad stari pričuvali kroz jutro dok bi išli u Split Mare i ja. A išli smo samo kod likara, a ne u šopinge, ne u provode i uvik smo se vraćali istog dana, nikad nismo ostajali spavat. Imali smo puno manje novaca nego oni danas, a imali smo uvik više dice nego ovi sad. Ja ne znam, ka da su izgubili interes za svoje žene, ka da ih više ne privlače, nešto se dogodilo šta im je odnilo požudu. A ja mislim da znam šta je to. - završio je Bepo zagonetnim glasom.

- Dobro, Bepo, reci nam ako znaš, - inzistirao sam znatiželjan.

- Vidite prijatelji moji dragi. Puno se stvari izmislilo šta je pomoglo današnjem svitu, ne znam, auti, telefoni, televizije, internet, razne makinje koje su ženama olakšale posal, usisivači pa čak i oni roboti koji sami po kući voze i čiste. Izmislilo se svašta šta je pomoglo našim ženama. Puno su zdravije nego prije. Izmislili su hulakopke i tako ih spasili raznih prehlada jajnika. Govori meni Mare, otkad imam ove hulakopke nikad me nije štumak zabolia, nikad se nisam prehladila. E, a vidite, ja mislim da su hulakopke jedan od najvećih demografskih problema.

- Kakve veze hulakopke imaju s demografijom? -upitao sam iznenađen.

- Evo kako dragi moj. Dogodilo ti se sigurno puno puta da si se iša seksat sa ženom, da si je onako napet počea skidat. Otkriješ joj lipo grudi, lipota za vidit, sve te više užgaje je tako? Onda joj skineš veštu i šta vidiš? Hulakopke! Još ako je zimsko doba pa nosi one debele, prvo šta ti pade napamet je otvarač za konzerve. Jebate ka nimfa, pola žena, pola hulakopke. Ma istog momenta izgubiš svaku voju za dalje. Te hulakopke su ubile svu seksualnost, ubile su sve. A probaj se sitit kako je to bilo prije. Žene su nosile bičve s onim halterima koje su ih držale da ne padnu. Jebate, kad joj skineš veštu ugledaš te haltere i bičve, a do mudanata ostalo onih deset centimetara gole noge, onako bile, onako lipe. Pa jebate, još više poludiš. To je bila lipota, to je bilo najlipše na ženi. Malo gole noge koja izaziva, a mudante, one tek tada zasjaju punim sjajem. Pa ko ne bi poželia takvu lipotu?!Skidaš pomalo i požudno haltere, onda se baciš na mudante, ludilo! Vidiš hulakopke su sve to zasrale. Možda su pomogle ženama u bolesti, ali sjebali su demografiju, upropastili su naciju, doveli nas do izumiranja. Ma da hulakopke, ma kome je to za Gospu blaženu palo napamet, neka ide k vragu on i njegov izum!

(objavljeno 10. 06. 2022.)

 

 

003

 

PRIZIV SAVJESTI

piše: Vinko Brešković

 

Sjedili smo u kafiću ispijajući kavu kad je Bepo rekao:

- O, evo nam Duje i Marina. Vraćaju se sa hoda za život.

- Hod za život? Zar je to bilo organizirano u Bolu? - upitao sam iznenađen.

- Ma ne taj hod za život. To ih ja zajebajen, jer svaki dan šetaju do Borka. Govore da im je likar reka da je to dobro za zdravlje, da će tako duže živit pa šetaju svaki dan.

Stigavši do našeg stola umorno su sjeli, a ja sam ih upitao:

- I, kako je bilo u hodu za život, je li bilo dosta ljudi? Koliko vas se skupilo?

- Zajebavajte vi koliko hoćete, ali ne bi virovali koliko ljudi svaki dan šeta radi zdravlja. Ima nas na desetine koji svaki dan šetamo do Rata.

- A nosite li parole kao i svi ovi po Hrvatskoj? - upitao sam ih nasmijan. - Je i vi propagirate zabranu pobačaja? Stojite li na stanovištu da život počinje začećem?

 

- Somo se ti zajeboj, ali ću ti isto reć, bome da život počinje začećem. Nego ča ti misliš kad počinje? - upitao je Marin razdraženo.

- Ma pusti ga Marine, vidiš da te zajebava. Lipo su svi likari rekli da život počinje začećem i da tu nema drugačijeg mišljenja. - rekao je Duje.

- A od kad su to rekli i koji su to likari rekli Duje? - upitao je Bepo.

- Svi likori su to rekli. To se već puno godišć govori. To je znanost muuoj Bepo, ali ti o temu ništa ne znoš. A ča ti govoriš kad je tebi počie život? - ubacio se Marin.

- Pa jebate počea mi je kad sam se rodia. Uvik su mi govorili da sam rođen tad i tad, a jesu li tebi ikad rekli kad si začet? Jer ako jesu, zašto onda ne slaviš začetdan, a ne rođendan? Zašto nam svima ne piše u začetom listu kad smo začeti, nego nam u rodnom listu piše kad smo rođeni. Koje su ti to pizdarije, Marine? A ne vidiš da su to izmislili samo da bi fermali pobačaje. Sad ispada da svi koji čine abortuse su ubice, da to nisu likari nego zločinci. Misliš da je to normalno? A šta misliš zašto žene idu na pobačaj? Misliš da to čine iz dišpeta? Ja mislim da nijedna žena nije učinila abortus iz vica, nego je ljuta potriba na to natirala. A kad promisliš šta bi se dogodilo kad bi zabranili te abortuse, di bi bidne žene išle?

- Pa neka rode, ionako nas iz godine u godinu ima sve manje. Tribaju rađat šta više, a osim tega kod nas ni zabranjen pobačaj. Po našim zakonima on se može obavit u svakoj bolnici, ali samo do određenog tjedna trudnoće.

- Je, lipo ti govoriš, ali kad ideš obavit abortus, onda vidiš da nijedan likar to neće radit, a i same žene je sram ić da ih ko ne vidi, jer će ispast da idu ubit svoje dite.

- Šta sereš Bepo? To se može učinit u svakoj bolnici, a bolje bi bilo da ne može, ali eto jebiga može.

- Da, da, moj Duje. Zato je ona tvoja susida, pa ti si mi priča, išla sa ćerom na izlet od pet šest dan u Ljubljanu. I još ti je tražila da joj posudiš ijadu euri. A šta misliš zašto je išla? Da je to mogla obavit bez problema i srama u Splitu, bi li išla u Ljubljanu?

- Ne znam ja zašto je ona išla, to sam ja samo posumnja. - rekao je Duje smiješeći se. - Ćer joj je mlada, šta ima sedamnaest godin. Di će rađat u tim godinama.

- Vidiš Duje, niko to ne radi bez potribe, ljude velika nevoja na to natira.

- Ma naravno da to nije u redu. - rekao sam. - Ovo šta nam se događa po bolnicama nije normalno. Pa ne mogu svi imati priziv savjesti, pa oni su ginekolozi, mogli su se školovati za pedijatre, ili za nešto drugo. Sad u ovo zadnje vrijeme pominju feticid, to je stvarno ružno, stvarno ispada da su sve one ubice, ali i svi ginekolozi. Još nisu počeli spominjati embriocid, a mislim da će i to ubrzo početi. A najveći problem je u tome što ti najglasniji zagovornici zabrane pobačaja su dosad, kako su sami rekli, napravili nekoliko stotina abortusa, a sad više otkad imaju priziv savjesti to neće raditi. Pa to nije normalno, ne čini vam se? - upitao sam ih.

Duje je tad rekao nasmijan:

- Ma jebate, znaš šta mi je Miko učinia kad sam neki dan iša kupit janjca u njega. Govori on meni evo ti janjca i dovede mi malu beštju onaku živu. Pitan ga ja Miko šta činiš, šta je ovo sada? Kaže Miko, jesi doša po janjca, evo ti ga, daj sto eura i tvoj je. Ali Miko, ko će mi ga sredit, ako idem u mesara ili ne znam ni sam di ću, uzet će mi još barem petsto kuna. Daj ne zajebavaj, nego mi ga sredi ka i uvik. A onda mi je reka, žal mi je, ali ne mogu radi priziva savjesti. Kako to misliš radi priziva savjesti, pa ti si Miko stočar, kakav priziv savjesti? A on mi miran odgovoria, kad može oni ginekolog posli toliko godin imat priziv savjesti, mogu i ja.

(objavljeno 03. 06. 2022.)

 

 

 

002

 

POVIJESNA VREMENA

piše: Vinko Brešković

 

Gledao sam u zabrinuto lice svog prijatelja, a onda sam ga upitao:

- Bepo, šta je s tobom, šta si tako zabrinut?

- Pa jebate, kako ne bit zabrinut kad čuješ sve šta se događa oko nas. Ne znam je li ti pratiš vijesti. Vidiš i sam da je svit poludia, da nam malo fali do trećeg svjetskog rata. Ljudi ginu ka muhe, ubijaju ih bez milosti. Teško je sve to gledat, a ne vidi se tome kraja. Svi pritidu ratom, nuklearnim bombama, novim raketiranjima. Za popizdit. A da ne govorimo o cinama, sve je podivljalo. Sve je svakog dana sve skuplje, jebate došlo brašno na deset kun, ulje na dvadeset, benzina na petnaest. Ispada da je sada došlo na ono šta su uvik govorili, pij, ali ne vozi. Za litru benzine možeš kupit dvi pive. Eto vidiš, bolje i jeftinije je pit nego vozit, a ti mene pitaš zašto sam zabrinut.

- Da, u pravu si. Stvarno živemo povijesna vremena. Događa nam se svašta, stalno nešto što se nije nikad prije događalo.

- Ma kad promislim, od kad sam živ, živem u stvari to tvoje povijesno vrime. Prvo ono Hrvatsko proljeće. Taman sam krenia u Split u školu kad je to počelo. Iša sam za svitom i vika: “Hajduk, Dinamo, Savka, Tripalo”. Nisam ima pojma o čemu se radi, ali sam iša za njima ka i ostali iz škole i dera se na sav glas. Tek sam bia doša u grad, nisan zna ko mi glavu nosi, a uvatilo me je to vrime. Nisam zna preć ulicu na semaforu, jebate i ja sam čeka po pol ure ka i ovi današnji ministar dok je ono bia u Amerike. A onda je doša Domovinski rat. Opet sam živia povijest. Najebali dobro, jedva neki izvukli živu glavu, doduše neki utekli vanka, neki na brod, ali svejedno poginulo masu svita. Dobili novu našu državu, govore nakon tisućljetnog sna. Pa jebate, nakon tih pustih godin baš mene trefilo. Ajde i to smo preživili. Ušli smo svi sritni u Europu. Mislili smo da smo uvatili boga za bradu, a ono šta, ništa nismo dobrega dobili i postali najgori u Europi. Daju nam veliku lovu, a mi je ne znamo iskoristit. Bila dva velika potresa, srušilo Zagreb ka pri sto četrdeset godin. Čekamo evo već treću godinu ne bi li počeli popravljat kuće, ali ništa. Ni to se nikad nije prije događalo, jer se uvik prije sve popravljalo u godinu dan i to sa svojom lovom, a sad nam Europa daje pa opet ništa. Onda je došla pandemija. Zatvorili nas u kuće, zaključali. Krepavali smo od straha pune dvi godine. Izmislili su cjepivo koje nas je tribalo spasit i to u rekordnom roku ka nikad prije. Ali u nas se svit počea bojat cjepiva, govorili su da nas neka ekipa oće čipirat, da je cjepivo napravljeno od fetusa, da je magnetizirano. Pojavili se neki antivakseri i eto šta se dogodilo, umrlo najviše ljudi po glavi stanovnika u Europi. Dobili smo posli toga premijera sa najdužim stažom u povijesti Hrvatske. Isti ti premijer je mora prominit priko dvadeset ministri jer su kreli, ka nijedan u povijesti. Izabrali smo novoga predsjednika velikom većinom, veselili mu se i mislili da smo napravili veliku stvar. Jebate, nakon godinu dan on popizdia. Govori ka da je mangup sa ulice, svađa se s premijerom ka malo dite, ali i jedan i drugi poludili i govore puno grubih riči. Ako ovako nastave pokarat će nas sa svima u svitu. Onda Ukrajina. Pet miljuni pobiglo iz zemlje, rasulo se po Europi, došlo i petnaest ijad i u nas. Sve to triba nahranit, jer bidni svit je uteka sa kesom stvari. Prošli su jadni svašta, izvukli jedva živu glavu, ostavili očeve, braću, dide u ratnoj zoni, a oni spašavali samo žene i dicu. Da zabrinut? Bome jesam.

- Da, Bepo, kad te ovako slušam, stvarno smo svašta doživjeli. Znaš, ima puno velikih pisaca koji su napisali knjige o sličnim povijesnim vremenima, postali slavni zbog njih. Uvijek su pisali da su bili svjedoci povijesti i naglašavali koliko su bili sretni radi toga. Pa i ti bi mogao napisati roman o svom uzbudljivom životu kao svjedok svih ovih vremena, rekao sam smiješeći se.

- Da roman. Moga bi napisat ovoliko debeli libar. - rekao je pokazujući mi svoj pedalj. - Kad bi se moga sitit svega šta sam doživia, bilo bi to priko ijadu stranica. A vidiš, nismo ni spomenuli ova bolska povijesna vrimena. Lani smo prominili najdugovječnijeg načelnika u Bolu. Ni jedan načelnik nije ima toliko mandata. Ko je moga zamislit da ćemo ostat bez njega. Po prvi put u povijesti Bola smo izabrali mladu načelnicu. A evo ti, sad ćemo prominit i direktora turističke zajednice posli dvadeset sedam godin. Onda smo imali povijesni natječaj za dodjelu koncesija, otvarali općinu u ponoća, uveli novo radno vrime. Eto ti, tili smo promine i šta smo dobili? Moj prijatelju, sve su to prijelomni dani za Bol. I opet mene trefilo svo to povijesno uzbudljivo vrime. Pa je to meni triba? Neka minjaju malo i bez mene, ja hoću živit dosadnim životom u kojem nema ovoliko stresnih povijesnih događanja, a pogotovu kad ne znam jesmo li pogodili sa svim ovim promjenama. Govoridu da ima negdi u svitu grupa ljudi koja svime upravlja, neki iluminati, koji izazivaju ratove, izazivaju epidemije, propasti raznih država, promjene predsjednika po svitima. Oni diktiraju cinama nafte, energije, hrane, svega. Govore da oni upravljaju našim životima. Ako je to istina, jeba im pas mater, neka se makar ostave nas u Bolu.

(objavljeno 27. 05. 2022.)

 

 

 

 

001

SUSRET GENERACIJE

piše: Vinko Brešković

 

Bepo me je dočekao u svojoj kući s već pripremljenim vinom i nasjeckanim sirom.

- Ajde, čekam te. Nisam tija počet dok ne stigneš.

- A gdje je Mare? Kako to da si sam? Upitao sam ga radoznalo.

- Ma otišla je u Split jutros, zato sam te i zva. Šteta je ne iskoristit praznu kuću za malo naše muške ćakule. Lipo je ponekad ostat sam, ali Bogu hvala vraća se odma popodne katamaranom. Znaš, ne bi ja moga puno bez nje. Dosadna je kadikad, ali isto mi puno znači, jebate ne bi ima s kim progovorit ni rič.

- Pa Bepo, to se zove ljubav, dodao sam nasmijan. A hoće li još netko doći?

- Ma ne, nisam zva više nikoga, dosta mi ih je još od sinoć. Ma zva me je Duje sinoć na skup generacije kod njega u kućicu u vinograd. Znaš da on ima tamo u vinogradu lipu kućicu, bolje rečeno bila je to kućica, a sad je dvorac.

- Kako to misliš dvorac? Ja se sjećam da smo davno bili kod njega na jematvu, sjećam se te male kućice koja mu je služila kao alatnica. Jedino što je imao veliku teracu ispred s kominom. A šta je sad tamo?

-E moj dragi prijatelju. Da, da, zajebavali smo ga tada, imašli dozvolu za ugradit ovu kućicu, a on nam je govoria da šta će mu dozvola, da je to pomoćni objekat, da za to ne triba dozvola. Bila je ta kućica ispod gomile, nije se puno ni vidila s puta, tako da mu niko nije pravia problem oko nje, a i šta je imala na početku, ne znam, ali mislim ne više od desetak kvadrata. E, onda ti je moj Duje napravia pored nje zahod od šest sedam kvadrata, govori da se imam di popišat, ne mogu stalno pišat ispod loza. Posli par godin napravia je još jednu dodatnu prostoriju, govori da imam di leć ako počne padat kiša, da ne moram trčat doma. Onda je doša zakon o legalizaciji. Slikali su iz aviona cili Bol i naravno na slici se vidila mala kućica. Podnia je on lipo zahtjev i uspia legalizirat,a još je beštima da koliko su mu love uzeli za sve te dozvole, govoria je da bi ga manje koštalo da je moga tražit dozvolu na početku. Ali, jebiga on je dobio legaliziranu kuću. Uspia je dovuć i vodu i struju na ime te legalizacije. Pomalo je ugradia još jednu sobu ispod gomile, sve to obložia kamenom kojega je ima u gomili, poploča teracu, proširia komin, diga lipo lozu nad teracom tako da ima debeli hlad. Sve je to tako preuredia da stvarno izgleda ka dvorac. Puno lipo, sve u kamenu, sve u zelenilu. I sad ti moj sinko on to iznajmljuje ka apartman u vinogradu. A znaš li po koliko iznajmljuje? Po četiristo eura dnevno! Jebate, govori on, više mi donese ova kućica, nego ona dva apartmana koje imam doma, a koja su me koštala duplo više od ove kućice. Pa ti sad vidi moj prijatelju šta je ovo došlo. Govori, ovi zasebni objekti se traže puno više nego apartmani, pogotovu sad kad nas je spizdila ova pandemija. Poludili su za njima, ne pitaju koliko košta. Još ako im malo ugodiš, znaš ono, odneseš im kilo dva pomidorih šta ubereš u vrtlu, koju salatu, koje jaje iz kokošinjca, malo blitve, jebate polude od sriće i časte ga posli toliko da nemožeš ni zamislit. A on im da koju litru vina i eto ti ih dogodine opet, a lova samo kaplje. Reka mi je da mu je sve zauzeto do kraja desetog miseca i da je ovo zadni vikend kad se možemo tamo skupit, jer posli mu dolaze gosti i nema više zajebancije. Tako nas je skupia desetak na večeru i ispeka janjca. Ma bilo je lipo. Skupili se svi iz generacije i ispričali se, baš smo uživali. A čua sam tamo još puno lipih priča. Znaš onega Marka? I on je tako uspia legalizirat štalu u masline. Sredia i on tu štalu, napravia dvi kamare, veliku teracu, napravia i bazen i iznajmljuje po petsto euri. A ima i drugih primjera. Oni Ive je doma u mirinu koja je imala dvadeset i pet kvadrata za konja, lipo napravia, kako ga on zove studio, i iznajmljuje. Reka mi je da je uzea namještaj iz hotela kad su ga minjali, napunia studio tim stolima, posteljama, stavia klimu i uzima sto pedeset euri na dan. Jebate konj mu je ima više mista od gostiju, a nije mu donosia ni blizu toliko love. Ma skoro svi iz generacije imaju neki apartman, neki studio, neku sobu za iznajmljivat, svi su se okrenuli turizmu, jedino ja kreten ništa nisam uradia. Eno ti Marin. On je učinia dva apartmana i sad govori da je on ribar. Vraga je ribar. Žive od apartmana, a riba mu dođe ka džeparac. Govori mi oni Moro doduše, da je bia u jednom apartmanu kojega iznajmljuje neki njegov susid isto tako za veliku lovu u sezoni, a kako mi je reka, ja ne bi drža tamo ni kozu. Ma ima svega po Bolu. Ima onih koji vode računa da to šta iznajmljuju izgleda dobro, da je visoke kategorije, ali bome ima i onih koji uzmu lovu, a baš ih briga hoće li im ti isti gosti doć i dogodine. Dokle god ima turista u punoj sezoni, bit će i onih kome će se moć iznajmit svaka buža.

-Ma svaka čast Duji. Baš mi je drago da mu tako dobro ide. A kakva je bila janjetina?

- Ma bila je odlična. Možda malo masnija, ali se topila u usta. Ovo je pravi štajun za janjetinu. Govori mi da je kupia u Mike janjca. Reka mu je Miko da je mlad, da šta ima samo misec dva. Pitan ga ja koliko je ima kila, a on mi govori petnaest. Pa kako mlad s toliko kila?! Ako je trča za materom, onda je trča iz seksualnih pobuda, a ne da bi sisa. Govori on da je pita to isto Miku, ali da ga je ovaj uvjerava da je janjac mlad. Govori Duje, Miko kako mlad s toliko kila, a on mu je odgovoria, sve bi ti bilo jasno da mu vidiš mamu.

(objavljeno 21. 05. 2022.)